TOMAS HOBS – izvod iz dela (Levijatan)


TOMAS HOBS – izvod iz dela (Levijatan)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

O PRIRODNOM STANJU

Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, tako da, iako ponekad može da se naiđe na nekog čoveka koji je telesno očigledno jači ili je življeg duha od drugih, ipak, kad se sve zajedno uzme u račun, razlika između čoveka i čoveka nije tako velika da bi jedan čovek na osnovu te razlike mogao za sebe da zahteva ma kakvu korist na koju neki drugi ne bi mogao pretendovati isto tako kao i onaj prvi. Jer što se telesne snage tiče, i najslabiji ima dovoljno snage da ubije najjačeg, bilo pomoću potajnih mahinacija bilo pomoću udruživanja sa drugima koji se nalaze u istoj opasnosti kao i on.

Od jednakosti dolazi nepoverenje. Od te nejednakosti u sposobnostima nastaje jednakost u nadi da ćemo postići svoje ciljeve. I stoga, ako dva čoveka žele istu stvar, koju opet ne mogu uživati obojica, onda oni postaju neprijatelji, i na putu ka svome cilju, koji je uglavnom njihovo samoodržanjea nekad samo i zadovoljstvo, nastoje da jedan drugog unište ili potčine. I otuda, tamo gde napadač nema ni od čega drugog da strahuje do samo od moći jednog jedinog drugog čoveka, ako pojedinac sledi, eje, gradi ili pritežava kakvo zgodno prebivalište, takav pojedinac može lako da očekuje da drugi naiđu, pripremljeni tako što su ujedinili svoje snage, da mu sve to oduzmu i liše ga ne samo plodova njegovog truda nego i života ili slobode. A napadač će se, opet, nalaziti u takvoj istoj opasnosti od drugih napadača.

Od nepoveranja – rat. A da se obezbedi od toga zaziranja od drugih, čovek nema nikakav drugi tako razuman način kao – da on prvi udari. To će reći, silom ili lukavstvom savlađivati ličnosti svih ljudi koje može, sve dotle dok više ne bude video nikakvu moć koja bi bila dovoljno velika dag a ugrozi. I sve to nije ništa da ono što njegovo spstveno samoodržanje iziskuje, i uopšte kao dopušteno. A ima i takvih koji uživaju da posmatraju sopstvenu moć u osvajačkim delima, sa kojima idu dalje no što njihova bezbednost iziskuje, pa zato, ako drugi koji bi inače bili zadovoljni da žive u miru u skromnim granicama ne bi napadom povećali svoju moć, onda oni ne bi bili u stanju da dugo izdže ostajući samo u odbrambenom stavu. Pa kako je, sledstveno tome, takvo povećanje gospodarenja nad ljudima nužno za opstanak čoveka, moralo bi da mu prizna kao dopušteno. Zatim, ljudi ne osećaju zadovoljstvo već im je, naprotiv, veoma mučno kad ostaju da žive u društvu tamo gde ne postoji nikakva vlast koja bi bila u stanju da ih strahom sve drži u zajednici. Jer svaki čovek želi da mu oni drugi pripadaju onu vrednost koju je sam sebi prepisao, i  na svaki znak prezira ili potcenjivanja, naravno, nastoji dokle god sme (što kod ljudi kod kojih nema zajedničke vlasti da ih u miru drži ide dovoljno daleko da jedan drugog mogu da unište) da od onih što ga omalovažavaju iznudi priznavanje veće vrdnosti na taj način što će im naneti izvesnu štetu, a od ostalih tako što ona nanesena šteta treba d aim posluži kao primer. Tako, dakle, u prirodi čovekovoj nalazimo tri osnovna uzroka svađe. Prvo, takmičenje; drugo, podozrivost; treće, slava. Prvi uzrok navodi ljude da na druge napadaju dobiti radi, drugi – radi bezbednosti, treći – radi sticanja ugleda. Prvi se služe silom da bi zagospodarili ličnošću drugih ljudi, njihovim ženama, decom i stokom; drugi, da bi se branilii; treći, za bagatelu, kao što je jedna reč, jedan osmeh, različito mišljenje ili ma koji drugi znak potcenjivanja, upravljen bilo direktno prema njihovoj ličnosti bilo indirektno, jer pogađa njihov rod, njihove prijatelje, njihov narod, njihovu profesiju ili njihovo ime.
Izvan uređenih država postoji uvek rat svakog protiv svakog. Prematome, očigledno je da ljudi, dok žive bez jedne zajedničke vlasti koja ih sve drži u strahu, žive u onom stanju koje se naziva rat, i to takav rat u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka. Jer rat se ne sastoji samo u bitkama ili u radnjama borbe nego i u izvesnom protoku vremena, u kome je dovoljno poznata volja da se borbom ostvari takmičenje, pa stoga treba smatrati da je pojam vremena u prirodi rata isto onako kao što je i u prirodi atmosferskih nepogoda. Jer kao što priroda nepogode ne leži u jednom pljusku ili u dva pljuska kiše već u tendeciji ka takvim pljuskovima u toku celih nekoliko dana, isto tako ni priroda rata ne sastoji se u stvarnoj borbi već u poznatoj spremnosti za borbu, i sve dok je tako, nema sigurnosti za suprotno. Sve ostalo vreme je mir.[…]

Prirodno pravo, šta je
Prrodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus natural, jeste sloboda što je svaki čovek ima da se sopstvenim moćima služi onako kako sam želi za održanje sopstvene prirode, što će reći sopstvenog života, pa stoga i sloboda da čini sve ono što po svom rasuđivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.
Sloboda, šta je
Pod slobodom razume se, saglasno pravom značenju te reči, odsustvo spoljašnjih prepreka, koje prepreke često mogu da oduzmu jedan deo čovekove moći da čini šta bi hteo, ali ga ne mogu sprečiti da moć koja mu ostaje upotrebi onako kako mu njegovo rasuđivanje i razum budu nalagali.
Prirodni zakon, šta je
Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život najbolje mogao da se održi.

O NASTANKU DRŽAVE; DEFINICIJA DRŽAVE;

Cilj države naročita sigurnost
Krajnji uzrok, cilj i namera ljudi, koji od prirode vole slobodu i gospodarenje nad drugim, kad uvode ono ograničenje samih sebe u kome ih vidimo da žive u državama, jeste predviđanje sopstvenog održanja, pa time i zadovoljnijeg života, što će reći spasavanje iz onog nesrećnog ratnog stanja koje je, kao što je pokazano u glavi trinaestoj, nužna posledica ljudskih strasti kad nema nikakve vidljive vlasti da ih drži u strahopoštovanju i da ih strahom od kazne obaveže na izvršavanje sporazuma i na poštovanje onih prirodnih zakona koji su izloženi u četrnaestoj i petnaestoj glavi.[…]

Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jested a sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. A to će reći da odrede jednog čoveka ili jedan skup ljudi koji će biti nosioci njihove ličnosti, i to tako da svaki pojedinac bude autor ili prizna sebe autorom svega onog što uradi , ili naloži da se uradi, onaj ko je nosilac njihove ličnosti u stvarima što se tiču zajedničkog mira i bezbednosti, i da u tome svaki pojedinac potčini svoju volju volji nosioca zajedničke ličnosti, a svoje rasuđivanje njegovom rasuđivanju. To je nešto više nego pristanak ili saglasnost. To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj ličnosti, stvoreno sporazumom svako sa svakim, na taj način kao da bi svaki rekao svakom drugom: Ovlašćujem ovog čoveka ili ovaj skup ljudi da mnome vlada i na njega prenosim svoje pravo da to sam činim, pod uslovom da i ti svoje pravo na njega preneseš i da na isti način odobriš sve njegove radnje. Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi, na taj način sjedinjeno u jednoj ličnosti, naziva država, latinski civitas. To je postanak onog velikog Levijatana ili, bolje, da se izrazimo sa više poštovanja, onog smrtnog boga kome dugujemo, pod besmrtnim Bogom, svoj mir i svoju odbranu. Jer blagodareći ovlašćenju koje mu je svaki pojedinac u državi dao, on raspolaže sa toliko moći i snage koje su mu date da pomoću straha od te moći i snage može da usmeri volje svih pojedinaca na mir unutar zajednice i na uzajamnu pomoć protiv spoljašnjih neprijatelja.
I u njemu se sastoji suština države koju ćemo definisati kao jednu ličnost čije radnje, izvesno veliko mnoštvo ljudi, na osnovui uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi pojedinci od kojih je mnoštvo sastavljeno, a sa ciljem da se jedinstvena ličnost može da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedničku odbranu.

(Tomas Hobs, Levijatan, 105 – 152, Kultura, Beograd, 1961)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s