LEŠEK KOLAKOVSKI – O svecima. Naša velika apokalipsa.


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

O SVECIMA

Ima li na svetu svetih ljudi? Mislim da ih ima. Mada ne mislim na one koje je Rimokatolička crkva proglasila svecima, kojima odaje poštovanje i u molitvama ih doziva. Crkva pretpostavlja naravno da je mnogo više svetaca nego kanonizovanih i da za mnoge samo Bog zna ili drugi sveci na nebesima sa kojima su ovi u prijateljstvu. Crkva ima svoja pravila i oznake svetosti; nekada je o tome ko treba da se smatra svecem odlučivao konsenzus božjeg naroda na osnovu izjava onih koji su poznavali sveca ili njegov konstruktivni život, odnosno mučenicku smrt. Da bi se ipak u vezi s tim izbegle konfuzije i nesigurnosti, počev od veka koji istoričari nazivaju mračnim (saeculum obscurum), tj. od X veka, postepeno su utvrdjivani sve precizniji kriterijumi svetosti i procedure iznošenja sudova o njoj. Prihvaćeno je da se ne uzima u obzir apsolutna bezgrešnost, jer niko u životu nije prošao bez grehova (osim Isusa). Medju velikim svecima bilo je onih koji su se nekada, pre nego što su se našli u kalendaru, uprljali velikim gresima, pocev od Pavla iz Tarsa; morajuci svoje grehe da iskupljuju velikim zaslugama za Boga i ljude. Zbog toga su čuda bila važna. Jer, bogobojažljivost nije pouzdano obeležje; činimo grehe koje ljudi ne vide a koji nam mogu veoma otežati ulazak u krug spasenih; čuda koja na zauzimanje sveca Bog čini, i ne sam svetac, očigledno nam pokazuje da Bog posvedočuje njegovu svetost.

Sve to su svima dobro poznate stvari, medjutim, meni je stalo do nečega veoma zamršenog – do svetovne svetosti, ako se tako može reći. Razumljivo je da su oni koje Crkva proglšava svecima sami pripadali Crkvi. Prema tome smemo da postavljamo pitanje svetosti onih koji su živeli van Rimokatoličke crkve, ispovedali druge vere (ili nijednu) pa čak nisu verovali ni u Boga. Prema tome, koga želimo sveticom ili svecem da nazovemo?

Naravno, lakše je reći ko zasigurno nije svetac, pri čemu pored hiljadu očiglednih obeležja valja pomenuti jedno: svetac sigurno nije onaj koji se smatra svecem. Sveci su se smatrali grešnicima, strana im je bila oholost tobožnjeg savršenstva i dobro koje su činili nisu činili da bi se pokazivali. Medju crkvenim svecima postoje ljudi svih staleža i profesija: školovani i neškolovani, od pape i kralja do prosjaka i seljaka. Isto možemo reći i za svetovne svece. Izvesne profesije mogu ipak pričinjavati znatne teškoće. Prema tradiciji, Marija Magdalena pre nego što je srela Isusa bavila se najstarijim zanatom sveta, premda žene iz perspektive spasenja nisu isključene: medju njima ima onih koje nista drugo ne umeju da rade da bi nahranile svoje dete i u književnosti prema njima ima više saosecanja nego osude. Prema tome, nemoguće je da se sveci ne nalaze i medju njima. Medjutim, postoje tako reći gnusne profesije za koje se to nikako ne može reći: kao što su na primer diler drogom, organizator seksualnih zabava s decom ili ucenjivač. Takvi bi morali da prodju kroz pravo krštenje duha, pravi put u Damask i istinsko dugo pokajanje, da bi dospeli u društvo svetaca.

S obzirom da govorimo o svetovnim kriterijumima svetosti, stavljamo na stranu pitanja koja se jedino ispoljavaju iz perspektive religioznog iskustva u pravom smislu reči. Prema tome, ne samo čuda ili dogadjaji kojima čak očevidac može pravosnažno, ne gubeći razum, da ospori čudesnost već i služenju Bogu, drugačijem od službe ljudima, odnosno molitve, umrtvljivanja, kontempliranje božanskosti. Ne osporavamo uspešnost i realnost tih stvari već ih stavljamo u zagradu. Ono što ostaje po svoj prilici ne razlikuje svetovnu svetost od religiozne. Svecem želimo da nazovemo onog ko čitav svoj život i sve svoje napore hoće da stavi nesebično u službu drugim ljudima, ko nesebično u svemu što čini čini dobro i drugima dobro razdaje. Svetac u svetovnom smislu čini tako imajući u vidu druge ljude kao jedini predmet svoje brige, prijateljstva i ljubavi, dok svetac u religioznom smislu ima u vidu božje zapovesti i svoje predavanje Bogu, ali ako zaslužuje ime sveca, onda i druge ljude tretira kao samostalan cilj, a ne samo kao instrument kojim se služi da bi sluzio Bogu. I jedan i drugi lišeni su mržnje.

Usudjujemo se da kažemo da kada postoji volja da se čine dobra drugim ljudima, može se grešiti u pogledu toga gde se i kako radja dobro, a svima nam je poznato da se pobožne intencije vremenom izvrću u zlo. Tako se sigurno mnogo puta dogadja, ali kada postoji snažna volja za dobrim, sjedinjena sa snažnom voljom da se sam ne prevariš i sebe ne lažeš, greške, iako su moguće, nisu pogubne. Naravno, ne možemo predvideti sve posledice naših postupaka, osećamo se odgovorni i za posledice koje nismo stvarno mogli predvideti. Životne komplikacije su beskonačne, mada razlika izmedju zla i dobra zbog tih komplikacija nije ukinuta.

Svetost u svetovnom smislu dopušta stepene. Svet se ne deli na dve krajnje različite kategorije – na spašene i žigosane. Smemo da govorimo o svetosti, u kojoj ljudi učestvuju u različitoj meri i s različitim intenzitetom. I u religioznom smislu dobro je gradirano i oni koji nisu totalno dobri, bez ostatka dobri, zbog toga nisu prokleta i do srzi pokvarena masa. I iz hrišćanske perspektive ljudi većinom nisu savršeni niti totalno korumpirani. Razlika izmedju svetaca i svih ostalih ipak je izrazita i kvalitativna: sveci su oni koje ce Bog odmah posle smrti prigrliti. U slučaju svetaca u svetovnom smislu nikada nismo sigurni niti posedujemo precizne kriterijume, mada povremeno imamo osećanje da opštimo sa svetim ljudima.
Koliko je onih koji istinski žive prema petom poglavlju Jevandjelja po Mateju? Sigurno malo, sigurno veoma mali deo ljudskog roda. Medjutim, oni spašavaju svet i njima smo zahvalni što smemo da odbacimo pretpostavku da je ljudska stvarnost pronalazak djavola, a za njih možemo reći da su kristalna duša sveta, da su nosioci njegove moguće misije u dobru.
Sveci, ponovimo, ne nazivaju sebe svecima i ne smatraju se za takve. Čak štaviše, smatram da nije časno truditi se da budeš svetac, jer to znači da u svetosti vidiš cilj kojem težiš. Ako od vlastitog života činiš izvor dobra za druge to je isto što i postizati svetost, mada iz toga ne proističe da smo dužni da postanemo sveci. Čak naprotiv, mnogo je zdravije uopšte na to ne misliti, jer uporna želja da se postane svetac prema našem osećanju lako se ostvaruje, odnosno lako se stiče uverenje da smo postigli svetost, a takvo uverenje čini nas oholim, ispunjava nas osećanjem superiornosti nad ljudskim rodom, daje nam pravo da potcenjujemo i preziremo druge. Sigurno je da su oni koji se smatraju svecima udaljeni od svetosti. Sveci su samo oni koji uopšte ne haju za svetost.

Medjutim, ja predlažem da zajedno s Lajbnicem verujemo da je u materiji postojanja sve precizno i neodvojivo medjusobno povezano, tako da je svako od nas, svako ljudsko biće deo opšte namere svemira, ali nije nezavisan delić već takav da kad bi nekog od nas izvukli iz te beskrajne celine, celokupna istorija svemira drugačije bi izgledala, svako bi u okviru te misije imao nekakvu svoju misiju, čak i dete koje umire sat nakon rodjenja, medjutim, uopšte ne znamo kakva je to misija, jer je za to potreban božanski um, koji vidi celinu; stvarno ne znamo kakvu su misiju, na primer, imali Ajnštajn ili Šopen.
Na kraju, postavimo sebi pitanje: da li ima više svetaca u pomenutom smislu medju vernicima ili medju skepticima, nevernicima i nesigurnima? Naravno, to je moguće izračunati, medjutim, možemo pokušati da damo privremen odgovor koji se podjednako temelji na iskustvu i na apriornim sudovima. Moglo bi se činiti da se medju pobožnim hrišćanima svetost češće sreće, jer su jednostavno osetljivi na pitanje svetosti, jer su o svetosti, svecima vise čuli i čitali i svetost vide kao religijsku i božju stvar a ne kao zemaljsku ili samo moralnu i kulturnu, jer svetost jednostavno lakše smeštaju u svoj rečnik i duhovnu riznicu. To je sigurno istina, ali samo napola. A druga polovina je takva da su iz istih razloga pobozni više prepušteni iskušenjima pseudosvetosti, birokratske svetosti, ispunjene ohološću, hipokrizijom i samozadovoljstvom zbog postignutog ulaženja u tajnu same Istine – jer znaju šta je Sveta trojica, a drugi to ne znaju (u stvari ni ti to ne znaju, niko ne zna).

Iz tog samozadovoljstva, kako često vidimo, radjaju se mržnja i laž. Medju njima lakše je onima koji se manje brinu o tome da bliznjima služe i zbog toga pre postanu sveci. Skeptici, nevernici ili religiozno ravnodušni po pravilu lakše zauzimaju cinične stavove, lakše padaju u cinizam i lakše postaju gramzivi; takvi moraju imati posebne motive ili posebno duhovno raspoloženje, koje ne zavisi od religiozne tradicije ili je naizgled nezavisno, ako dolaze do nečega što drugi moraju nazivati svetošću. Medjutim, i manje sumnjaju u rdjave motivacije i to da pobožnost začinjavaju mržnjom i laži. Prema tome, iako su pravi sveci sigurno malobrojni, a priori ne postoje razlozi da se kod jednih ili drugih taj neobičan i redak kvalitet više očekuje.

(Lešek Kolakovski)

****

NAŠA VESELA APOKALIPSA*

Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda leševi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja
Lešek Kolakovski

Prva kola s motorom s unutrašnjim sagorevanjem dostigla su manje-više istu brzinu kao i dobar konj. Parna lokomotiva bila je nešto brza. Danas citamo da je konstruisano vozilo koje je probilo zvučnu barijeru. (Zbog čega? Ne zna se; jer, izračunato je da je prosečna brzina automobila u Londonu u špicevima ista kao u vreme kraljice Viktorije, kada su postojala samo kola s konjskom zapregom i kočije.) Od početaka ljudske vrste do polovine XIX veka brzina putovanja ostala je nepromenjena, popravila se tek krajem veka, da bi se stiglo do onoga do čega se danas stiglo.

Slična ubrzanja vidimo u različitim oblastima civilizacije. Pratimo – istina češće uznemireni nego prijatno uzbudjeni – različite krivulje rasta, od kojih su neke tumačenja, u različitim oblastima života: stanovnici zemlje, količina štetnih produkata u vazduhu i vodi, prestupništvo (s korišćenjem nasilja ili bez njega), brzina kretanja, proizvodnja knjiga, časopisa, filmova, broj televizijskih kanala, ogromne metropole, dzinovski univerziteti, koji onemogućuju administriranje, gigantski aerodromi, tako da sa zebnjom razmišljamo o budućnosti. Ekstrapolacije su, naravno, lake, ali beskorisne, jer smo svesni da te krivulje ne mogu rasti beskonačno; mogu, recimo, preći u krivu S ili se katastrofalno slomiti. U stvari, ne znamo koja je od tih dveju mogućnosti verovatnija; u svakom slučaju prognoze demografa i hemičara nisu utešne.

Evo jednostavnog primera: zamislimo da jednoga dana stanovništvo Kine i Indije dostigne isti životni standard koji je dostigla Zapadna Evropa i iste gradjanske slobode. Svaki stanovnik tih dveju zemalja, kojih je danas oko dve milijarde, može da poželi da bar jednom u životu poseti Englesku, što nije nikakva ekstravagantna želja. Da bi se to ostvarilo moramo zamisliti koliko aerodroma veličine Hitroa treba izgraditi. Ti aerodromi se neće izgraditi, jer ne mogu; prema tome, snovi Kineza i Indusa ostaće neostvareni.

Bertrand Rasel je jednom prilikom rekao da su njegova deca rodjena u XX veku i da zbog toga nikada neće spoznati šta je to sreća. Na ovu opasku imamo želju da odgovorimo da je »sreća« možda dobra reč za opis života visoke aristokratije u viktorijanskoj Engleskoj, ali da sumnjamo da siromašni slojevi pominju to vreme s istom nostalgijom. Ovakav odgovor može se činiti prirodnim, čak banalnim, ali ne sasvim ubedljivim. Sa sigurnošću ni sreca ni patnja ne mogu se kvantitativno meriti – i svejedno je da li sreću shvatamo kao pozitivno stanje duha ili kao što to čini Sopenhauer – kao odsustvo patnje.

Kratak pogled na vek koji se upravo završava ne govori zdravom razumu da se globalna masa patnje smanjila u poredjenju s prošlim vekom, čak ako uzmemo u obzir ono što su medicinske nauke učinile na ublažavanju fizičkog bola. Bez kolebanja mžemo reći da nijedan vek dosad nije video toliko ljudi koji su stradali u masakrima – ne samo u apsolutnim već i u relativnim brojkama: koje su usmrtile vojske u dva svetska rata i stotinama manjih, u logorima smrti ili za vreme velikih gladi. Genocidi nisu pronalazak našeg veka, medjutim, on je izmislio reč, odnosno došlo je do napretka u oblasti tehnike usmrćivanja. Pokolji velikih razmera ne moraju da koriste sredstva poput gasnih komora ili veštački izazvane gladi, dovoljni su primitivni instrumenti, kakvi su mačete u Africi. Umetnost mučenja i dalje cveta, o čemu svedoče izveštaji koncentracionih logora ili zatvora u Kini. Zbog čega sam svoju refleksiju započeo razmišljanjima o povećanju brzine putovanja? Smemo da zaključimo da je taj napredak spadao u odlučujuće okolnosti koje su dovele do promena savremenih društava i mentaliteta; isto tako doprineo je nestanku »zajednice«, koju danas svi oplakuju, nestanka, kojem se ne bez razloga pripisuju razne katastrofe naše civilizacije, kao i epiteti dostojni hvale. Primećujemo da ovi lamenti traju preko dve hiljade godina i da su započeli u vreme kada su se stanovnici najrazvijenijih regiona sveta preseljavali istom brzinom kojom i njihovi neolitski preci. Poslednje decenije obogatile su ove lamente novom reči communautarisme, koja nije ništa drugo nego opšti naziv za ista jadanja, pri čemu sufiks »izam« maglovito sugeriše (i pogrešno) da oni što koriste tu reč znaju šta treba činiti da bi se vratili nazad i ponovo stvorili lepotu istorijske prošlosti. Ta jadanja su razumljiva i veoma dobro utemeljena, ali se gubitak čini neizlečivim.

Poznati su nam anti-science-fictions, čiji tvorci sanjaju o povratku prostom životu pre pronalaska električne struje (sekta Amisa u Pensilvaniji, radikalna struja holandskih menonita, koji žive bez traktora i automobila, obradjuju zemlju ručno i žive sasvim podnošljivo, mada valja pretpostaviti da su se i mentalno zaustavili u XVII veku). Setimo se divnih filmova
Žaka Tatija u kojima se podsmeva napretku; u jednom od njih prikazane su dogodovštine jednog postara, kome je objašnjeno da treba da oponaša dostignuća Amerikanaca i on neumorno vozi svoj bicikl, ponavljajući energično: »rapidité, rapidité«!

Upravo je brzina, kako nam se čini, upropastila mitski, sakralni prostor, uklopivši ga u racionalne strukture: bez tog prostora svemir ne može ljudima da otkrije svoj skriveni smisao – tumači nam Mirča Elijade. Mi već živimo u kartezijanskom prostoru, moje selo nije više centar svemira. Zahvaljujući mitološkom prostoru percipirani su zakoni i fundamentalne norme života, kao zakoni ustava samog bitisanja, a ne kao nešto što su ljudi proizvoljno stvorili. Izgubili smo i to uverenje u prirodni zakon (ili smo ga uništili). Uostalom, izgubili smo ga znatno ranije, pre nego što nam je tehnički napredak podario vrtoglavu brzinu, kojom se ponosimo. Prosvećenost je uništila tu veru, a time i osnove naše moralne sigurnosti, a ubrzo i sigurnost saznanja; jedno i drugo podrio je skeptički racionalizam.

Prema tome, treba li osudjivati Prosvećenost? Mnogi danas to čine, pre svega, mada ne iskljčcivo, iz perspektive hrišćanstva (Erik Fogelin je medju tim kritičarima najpoznatiji, najradikalniji i najnemilosrdniji). Iz te perspektive Prosvećenost se u osnovi definiše kroz neprijateljski odnos prema hrišćanskoj tradiciji. Kako neprijatelji kažu: bio je to idolopoklonički, polugnostički projekat samospasenja čoveka unutar sveta; nezamisliv je bilo kakav sporazum Prosvećenosti i hrišćanstva. Prosvećenost je uzdižući čoveka na nivo potencijalnog svemoćnog stvaraoca istog degradiralo na nivo životinje; jer je razlikovanje dobra i zla zamenjeno kriterijumima utilitarnosti. Fundamentalne veze, koje su učvršćivale ljudsku zajednicu – porodica i religija – ismejane su i nasilno raskinute.

Kratko recčeno, Prosvećenost je velika katastrofa kulture. Ljudsko postojanje svedeno je na čisto prirodna odredjenja, a time su ljudska bića postala zamenjiva kao cigle u zidu: na kraju, tako su položeni temelji XX-vekovnog totalitarizma.

Iako je običaj traženja u Prosvećenosti izvora svih uzasa i nesreća u našem veku prilično raširen, nije stekao monopol, čak ni u hrišćanskoj literaturi. Često se ističe da su ideje vodilje Prosvećenosti, iako iznosene u nehrišćanskom ili antihrišćanskom kontekstu, istorijski hrišćanskog porekla. Tu spada ideja o pravima čoveka i jednakosti polova; medjutim, teško je takve korene pronalaziti u ideji o religioznoj slobodi ili slobodnoj reči. Konfrontiranje tih dveju tradicija, koje nije ni prijateljsko ni neprijateljsko, navodi na misao da je rimska crkva u priličnoj meri odbacila tradiciju, koja je glavnog neprijatelja videla u liberalizmu.

Da li je stvarno tako? Nije sigurno, čak ako bi za to postojala dobra volja, koje često nema. Ako definiciju Prosvećenosti svedemo na kantovski minimum, na naizgled nevin slogan sapere aude, nailazimo na jezgro trajnog i neuklonjivog sukoba. Ovaj slogan, ako ga se dosledno držimo, ne samo što pretpostavlja da razum ima prava da svuda, gde hoće, prodre, već i da ima monopol na odlučivanje o pravosnažnosti svih pitanja i svih odgovora, koji se mogu pojaviti u našoj misli, kao i da su kriterijumi pravosnažnosti utvrdjeni u odnosu na korpus učenja, koje u datom trenutku postoji.

Istina je da je ova scijentistička (jer se ne može reći naučna) doktrina bila neophodna za procvat naučnog znanja u novom veku, ali da je najočiglednije bila protiv hrišćanstva, protiv svake religije, s obzirom da religija u svim svojim varijantama svoju snagu i pravosnažnost crpe iz nasledjene tradicije otkrivenja božijeg. Jer, ne postoji ništa poput racionalne religije, a ako, recimo, postoji racionalistička religija, onda je to upravo Prosvećenost.

Takozvana sekularizacija ili širenje ravnodušnosti prema veri mislim da se ne može protumačiti sukobom sadržaja nauke i sadržaja vere. Takvi sukobi, koje crkva danas žali, pojavljivali su se u prošlosti; medjutim, nismo, bar u većini slučajeva, umovi koji se u načinu mišljenja pridržavaju pravila scijentizma; sujeverni smo, razna apsurdna verovanja ili čak veoma opasna bez ikakvih ograda se šire u svetu, zaključno medju obrazovanima. S druge strane, čitamo brojne knjige koje su pisali naučnici, pravi fizičari, koji nam objašnjavaju da savremena fizika i kosmologija ne samo što ne ruse Boga već pružaju argumente u Njegovu korist. U toj ravnodušnosti po svoj prilici rečc je o nečem jednostavnijem. Promenila se hijerarhija potreba i satisfakcija. Nauke nam pružaju dodirljiva, merljiva dobra, dok nam vera daje duhovna dobra, koja su nevidljiva – poverenje u život, sigurnost, da smo pod zaštitom Providjenja; mada ne čini da budemo bolje snabdeveni zemaljskim dobrima. Takva duhovna mutacija sigurno povlači za sobom i odredjenu cenu, koju smo spremni da platimo.

Prema tome, vidimo kako se Prosvećenost okreće protiv same sebe. Retrospektivno, taj samoubilački pokret možemo pratiti negde od XVIII veka, odnosno od Dejvida Hjuma: pravila empirizma koja je izložio na kraju su postala osnova epistemološkog nihilizma, koji nema nikakvih razloga da brani pojam istine u tradicionalnom smislu. Ako nam praktični razlozi isključivo dopuštaju da o svetu donosimo sudove koji izlaze iz okvira pojedinačnih percepcija, ideja istine ne služi ničemu; kriterijumi utilitarizma podjednako odgovaraju nauci kao i svakodnevnom životu.

Prosvećenost je isto tako bila odvažna i neumoljiva težnja ka istini – istini do kraja, onako kako je zahtevao isti Dejvid Hjum – istini, koja je suprotstavljana religioznom sujeverju, hrišćanskim mitovima, tradiciji ili istoriji kao izvorima sigurnosti. Vidimo kako je ta borba za istinu u laičkoj kulturi ipak dospela u kulturni ćorsokak, u kojem treba da se suprotstavimo, mada praznih ruku, novoj situaciji: odsustvu istine, njenoj degradaciji, pragmatističkim pravcima, starim zabludama. Ista ta filosofija, koja je usmrćivala istinu proklamuje neograničenu toleranciju prema svakoj vrsti »jezičkih igara« (ili mišljenja, verovanja, doktrina), koje se ljudima čine korisne. Rezultat možemo pročitati u izreći Karla Krausa: Sve je istina i obrnuto.

Da li je istina umrla? Ne žurimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata naše civilizacije ne samo što je osudjeno na smrt već je i efektivno giljotinirano, a kasnije – vidimo da su živi i zdravi.
A šta reći o filosofiji, o metafizici? Čišćena je, svakodnevno uništavana i to iz najrazličitijih razloga: činili su to empiristi XVIII veka, Hegel, Marks, svi mogući pozitivisti, Vitgenštajn itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i maršira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar).

I to nije sve. Kažu nam, ovog puta s izrazom učenosti, erudicije, naučnosti (jasna stvar) da čovek više ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da reč »ja« nema designat, da se ni na šta ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda leševi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja. Čak Bog, koga je Zaratustra uništio nešto više od pre jednog veka, ubijan i hiljadu puta pre Ničea, a i kasnije, ne ostavlja utisak leša koji je odavno sahranjen; naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi uništavao svoje neprijatelje.

Ponekad se kaže da smrt romana ili figurativnog slikarstva ne mora da znači da niko više neće pisati romane ili slikati slike, ili da više neće biti Flobera, Prusta, ili Velaskeza i Rembranta. Tačno je da Flober, Prust i Rembrant više nisu živi. Da neće biti dela umetnosti, koja se po snazi imaginacije mogu uporedjivati s njihovim, ipak nije dokazano, niti će se dokazati. Flober i Rembrant se ne mogu oponašati; trebalo bi da po definiciji nastanu ništavna dela; medjutim, svaki veliki umetnik je jedinstven; umetnička imaginacija je aktivna, čak kada veliki talenti nailaze na veće teškoće, krčeći sebi put u masi osrednjosti.

Ukratko rečeno, naš kulturni život je intenzivan, živahan, zanimljiv. Prema tome, otkud naša uznemirenost, naša tuga, naše osećanje haosa, naša malaise? Crkve nam kažu: to je zato što ste zaboravili na Boga. Nije sasvim jasno šta su uzroci a šta su posledice. »Zaboravili ste na Boga«, kažu nam, »jer vas Bog sputava, neugodan je, nameće vam obaveze, koje vam teško padaju, iako to nisu«. »Nije tako«, možemo replicirati, »Bog uopste nije neugodan. Naprotiv. Pruža nam duhovni mir, sigurnost, osećaj da živimo u svetu koji ima smisla, u svetu u kojem vlada dobro, iako je teško uveriti se u to kroz iskustvo. A što se tiče obaveza, istina je da smo svi grešnici, kao i naši preci; oni su umeli s tim da izlaze na kraj, stupali su u nekakve pregovore s nebom i mi bismo mogli tako: da verujemo u Boga ne verujući, ne uzimajući ozbiljno njegove zahteve«.

U zaboravljanju Boga nije se otišlo onoliko koliko se o tome govori. Sociolozi su mnogo puta kritikovali ideju pobedničkog i neumitnog pokreta zvanog sekularizacija; ukazuju na to da se taj proces ne primećuje u većim razmerama van Zapadne Evrope, da svuda postoje suprotne tendencije, koje su ponekad, mada ne nužno, neprijateljski raspoložene prema savremenosti i da priznanje imaju manje-više tradicionalne forme religioznosti, a ne one koje su spremne na bitnije ustupke Prosvećenosti.

Naš duhovni haos i nasi strahovi su ipak realni. Možda ni sami ne znamo čega se bojimo. Ako čak ostavimo po strani sve dobro poznate promašaje savremenosti – zatrovanost zemlje i vazduha, kriminal, buka, gubitak autoriteta političkih elita i partija, korumpiranost vlasti, droga – ništa u našem intelektualnom životu ne čini se dobrim, sve vreba iskušenje. Religija, ako se čak veruje, više nije siguran oslonac; nauka je postala nerazumljiva i neintuitivna za većinu; u istoriji sve se čini nesigurnim i podložnim reviziji.

Vrtoglava brzina svih strana života ipak nam nudi puteve za bekstvo. Možemo postaviti pitanje: kome je potrebno 70 televizijskih kanala? Spontan odgovor da nikom nije potrebno, mora se smesta odbaciti: naprotiv, gotovo svima je potrebno, jer su način bekstva od ne-zna-se-čega u ne-zna-se-šta, ili iz jednog apsurda u drugi.
Nesigurnost je obeležje našeg vremena: podjednako obeležje u smislu sramnog žiga na čelu zločinca i u smislu mistične rane.

Prosli smo kroz iskustvo totalitarističkih uredjenja; ono što je u njima novo nije bio genocid ili ideološki genocid već uspešna tehnika totalitarnog porobljavanja ljudskih umova. To je, naravno, bilo moguće zahvaljujući tome sšto je tiranija uspevala da u svojim rukama savršeno koncentriše političku, ekonomsku i kulturnu vlast, uključujući i sisteme informacija, obrazovanja, umetnosti, književnosti i sl. Takav despotizam po svoj prilici nije bio moguć ranije; srednjovekovna Evropa uprkos semi-teokratskim pretenzijama Crkve, sačuvala je razliku izmedju civilne i duhovne vlasti, a na sreću nije pronasla ni centralističko privredno planiranje; da je tu instituciju pronašla, novi vek, zaključno s Prosvećenoscu, sigurno se ne bi rodio.

Teško je isto tako naći ubedljiv odgovor na pitanje zbog čega su se totalitarni režimi pojavili baš u našem veku. Moglo bi se pretpostaviti da su medju neophodnim uslovima za njih bile i promene, koje su masama omogućile da učestvuju u političkim procesima, tačnije da je razvoj demokratskih uredjenja u prethodnom periodu omogućio nastanak antidemokratskog čudovista.

Ponekad postavljamo pitanje da li se totalitarno iskustvo može ponoviti, ili je bilo nešto izuzetno u našem brutalnom veku. S jedne strane, takvo ponavljanje čini se neverovatnim, jer se ne može uvesti potpuna kontrola sistema informacija, koji su apsolutni uslov totalitarizma; svi instrumenti takozvane informatičke revolucije su raspršeni, nalaze se u rukama pojedinaca. Osim toga, navikli smo se na to da slobodno tržište i demokratske institucije, izmedju ostalog politički i religijski pluralizam, idu ruku pod ruku i nezamislivi su jedan bez drugog. Istina, kontraprimer je Kina, u kojoj varvarski despotizam postoji istovremeno s tržištem, možemo sebi dopustiti utehu da će to potrajati još koju godinu i da ce tržište na kraju iznuditi demokratske promene. Možda. Trenutno vidimo da svetsko slobodno tržište radi u korist Kine: veliki broj robova u kineskom gulagu proizvodi svakojaku robu zabadava, odnosno u konkurenciji je neprevazilaziva. Tako da slobodno tržište radi u korist despotizma i ropstva.

Ako izostavimo tu stvar, čvrsto uverenje da je totalitarna opasnost već prošla, može se činiti prilično smelim. Istina je da pobeda demokratije u Srednjoj Evropi ili u Latinskoj Americi poslednjih godina budi nadu: to je put kojim će naša vrsta ići! Možda, mada nije sigurno da hoće.

Svi znamo da je naše vreme brutalno, ali usmereno je i hedonistički; lako zaboravljamo da sloboda nikada nije zauvek zagarantovana, i da njena odbrana zahteva neprestanu budnost i odvažnost. U nasim društvima uvek postoje sile koje su spremne da je unište; trenutno one se mogu činiti malo važne, ali u slučaju neke veće ekonomske ili socijalne katastrofe sposobne su da se munjevito razrastu: videli smo takve procese. Mada kataklizme mogu nastajati iz najrazličitijih razloga. Navikli smo na stedrost zaštitničke države, zahtevamo sve veća i veća dobra i usluge od države. Medjutim, kažu nam da će biti sve teže nositi taj teret, pre svega iz demografskih razloga, i da će u skoroj budućnosti ta stedrost morati da se smanji.
Teško je naći razumne ideje i zaustaviti rast ionako već gigantskih gradova, eksplozivne koncentracije krajnje bede u Trećem svetu. Pritisak koji sve veće čovečanstvo vrši na rezerve vode i vazduha uvek može biti uzrok nekog rata. Ekspanzija tržista u odgovarajućim uslovima stvara takodje uvredljive nejednakosti, opasnu masu zavisti, jedno od onih osećanja koja izazivaju veoma mnogo destruktivne energije.

Sama ideologija nije važna, zavisi od slučajnih okolnosti. Uostalom, naučili smo da se od svakog ideoločkog materijala može napraviti pendrek za prebijanje ljudi: to može biti Bog Starog zaveta ili čak – teže je, ali moguće – Isus Hristos, Koran, naravno i ideja jednakosti, blistava socijalistička budućnost, rasa, pleme, narod (narod pre svega, to svakodnevno vidimo). Razum bi takodje mogao biti utemeljenje revolucionarnog terora, kako kod jakobinaca, tako i kod boljševika. Prosvećenost, romantizam, religija – sve je pogodno.

Sami simboli mogu biti nevini: uostalom, nema ničeg rdjavog u simbolima srpa i čekića, prostom orudju koje su seljaci i radnici vekovima koristili; ali su u posebnim okolnostima ti simboli postali oznaka sovjetske tiranije. Ničeg rdjavog nema ni u svastici, znaku koji možemo nači u raznim drevnim civilizacijama, kako prethelenskim tako i pretkolumbijskim; naš taj simbol ipak asocira na užase hitlerizma.

Prema tome, ponavljam: ideologije i simboli nisu važni. Ideologije su po pravilu slabije od svojih nosilaca, aspiracija i interesa tih nosilaca. Naše nebo nikada nije bilo bez oblaka, tako je uvek bilo i to su ljudi uvek znali. Ne kažem da hrlimo u propast. Ili pre – kao u Alisi u zemlji čuda – moramo veoma da se trudimo i jurimo brzo, da bismo bili na istom mestu.

Lešek Kolakovski

*Tekst Kolakovskog objavljen je u Gazety Njyborczoj od 25-26. oktobra 1997; 23. oktobra izgovorio ga je na Varsavskom univerzitetu, koji je izmedju ostalih obelezio 70. rodjendan Kolakovskog. Na njemu je bio jedan od najomiljenijih i najcenjenijih profesora do 1968. godine, kada je sa grupom drugih profesora filosofije i sociologije izbacen, posle cega je bio primoran da emigrira. Nastanio se u Engleskoj. Donedavno je bio profesor filosofije na Oksfordu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s