Dzordz Berkli – izvod iz dela (Rasprava o principima ljudskog saznanja)


DŽORDŽ BERKLI – izvod iz dela (Rasprava o principima ljudskog saznanja)

 

MOŽEMO LI VEROVATI U ONO ŠTO SE NE MOŽE OPAZITI

1.Očigledno je svakome ko proučava predmete ljudskog sazanja da njih čine ili ideje zaista utisnute u čula, ili objekti koje opažamo kad obratimo pažnju na osećanja ili operacije svesti, ili, najzad, ideje obrazovane pomoću pamćenja i mašte – bilo sastavljanjem, rastavljanjem ili samo predstavljanjem onih prvobitno opaženih ideja na gore pomenute načina […]

2.Ali pored sve te beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje (itd.). Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam svešću (mind), duhom (spirit), dušom (soul) ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.

3. Da naše misli, osećanja i ideje obrazovane maštom, ne postoje van svesti,nešto je sa čime će se svi složiti. (A meni se čini) ne mane očiglednim da razni osećaji ili ideje utisnute u čula, ma kako međusobno spojene ili kombinovane (to jest ma kakve objekte one obrazovale) ne mogu postojati drukčije do u nekoj svesti koja ih opaža. Mislim da intuitivno znanje o ovome može steći svako ko želi da obrati pažnju na ono što se razume pod terminom postojati kada se on primeni na čulne stvari. Za sto na kome pišem ja kažem da postoji; drugim rečima, jag a vidim i osećam: i kada bi bio izvan svoje radne sobe rekao bi da postoji – misleći time da kažem da kada bih bio u svojoj radnoj sobi mogao bih dag a opazim ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža. Neki se miris širio, to jest, mi smog a osetili; neki je zvuk odjeknuo, to jest, mi smo nešto čuli; nešto je bilo obojeno ili uobličeno i to smo opazili vidom ili dodirom. To je sve što ja mogu da razumem pod ovim i sličnim izrazima. Jer, (meni je) potpuno nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovo esse je percipii; one takođe, ni na koji način ne bi mogle postojati izvan svesti ili mislećih stvari koje se opažaju.

4. Mišljenje da kuće, planine, reke i, jednom rečju, svi čulni objekti, poseduju egzistenciju, prirodnu ili stvarnu, nezavisno od toga da li su opaženi razumom ili ne, zaista neobično preovlađuje među ljudima. Ali ma sa kolikim uverenjem ili slaganjem ovaj princip bio prihvaćen u svetu, ipak svako ko je spreman dag a ispita može, ako se ne varam, opaziti da sadrži očiglednu protivrečnost. Jer, šta su ti objekti do stvari koje opažamo čulima? I šta mi opažamo osim naših sopstvenih ideja ili osećaja? I nije li očigledno apsurdno da bi bilo koji od njih ili bilo koja njihova kombinacija mogla postojati neopaženo?

5. Ako svestrano ispitamo ovo uverenje ispostaviće se, možda, da ono u krajnjoj liniji zavisi od učenja o apstraktnim idejjama. Jer, može li se naći bolji primer preterivanja u apstrahovanju nego kad smatramo das u čulni objekti jedno, a opaženi objekti drugo; tako da zamišljamo da čulni objekti postaju neopaženi? Šta su svetlost i boje, toplo i hladno, rasprostrtost i oblici – jednom reči ono što vidimo i osećamo – do isto toliko osećanja pojmova, ideja, ili čulnih utisaka? I da li ih je moguće, čak u mislima, odvojiti od opažaja? To bi za mene bilo isto toliko lako kako kada bi trebalo da odvojim jednu stvar od nje same.

6. Neke istine su tako bliske i očigledne svesti da čovek treba samo da otvori oči da bi ih video. Takvom smatram sledeću važnu istinu, naime da sva bića na nebu i stvari na zemlji, jednom reči sva ona tela koja obrazuju ogromnu svetsku zgradu, uopšte ne postoje van neke svesti; da je njihovo biće u tome da budu opažene ili saznate; da, prema tome, sve dok ih nisam stvarno opazio, odnosno sve dok ne postoje u mojoj svesti, ili u svesti bilo kog drugog otvorenog duha, one ili uopšte ne mogu postojati ili mogu postojati u svesti nekog večnog duha: pripisati bilo kom njihovom delu egzistenciju nezavisnu od nekog duha potpuno je neshvatljivo i povlači za sobom sve apsurdnosti apstrakcije. (Da bi se u to uverio, čitalac treba samo da razmisli i pokuša da u svojim sopstvenim mislima razdvoji biće neke čulne stvari od toga da je ona opažena).

7. Iz onoga što je rečeno (očigledno je) da nema nikakve druge supstancije osim duha, ili one koje opaža. Ali radi potpunijeg dokaza ove tačke imajmo na umu da su čulni kvaliteti boja, oblik, kretanje, miris, ukus (itd.), tj. Ideje opažene čulima. Očigledna je protivrečnost, dakle, da ideja postoji u nekoj stvari koja ne opaža; jer imati neku ideju isto je što i opažati; ono, prema tome, u čemu boja, oblik (i slični kvaliteti) postoje mora ih opažati. Otuda je jasno da ne može biti nikakve ne – misleće supstancije ili supstrata tih ideja.

8. Ali, reći ćete vi, mada same ideje ne postoje izvan svesti, ipak možda ima stvari sličnih njima, tako da su ideje kopije ili slike onih stvari koje postoje izvan svesti u nekoj nemislećej supstanciji. Odgovaram: jedna ideja ne može ličiti ni na šta drugo do na jednu ideju; neka boja ili oblik ne mogu ličiti ni na šta drugo do na neku drugu boju ili na neki drugi oblik. Ako se makar malo zagledamo u naše misli, videćemo da nam je nemoguće da zamislimo neku sličnost izuzev samo između naših ideja. Još jednom pitam da li su ti pretpostavljeni originali ili spoljašnje stvari, koje naše ideje odslikavaju ili prestavljaju, i sami opažljivi ili nisu? Ako jesu, onda su oni ideje i mi smo postigli naš cilj; ali ako vi kažete da oni nisu ideje, ja se obraćam svima sa pitanjem da li ima smisla tvrditi da neka boja liči na nešto nevidljivo; da tvrdo ili mekano liči na nešto neopipljivo, a tako je i sa ostalim.

(Dzordz Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, 36 – 47/ Bigz, Beograd, 1977)

Advertisements

Džon Lok – izvod iz dela (Ogled o ljudskom razumu)


DŽON LOK – izvod iz dela (Ogled o ljudskom razumu)

O IDEJAMA

Sve ideje potiču od senzacije (sensation) ili od refleksije (razmišljanja, reflection). – Zamislimo onda da je duh, kako kažemo, prazan beli papir bez ikakvih znakova na sebi, bez ikakvih ideja; kako on to do njih dolazi? Odakle mu ta velika zaliha koju je vredna i neobuzdana ljudska mašta naslikala na njoj u gotovo beskrajnoj raznolikosti? Odakle mu sva građa razuma i saznanja? Na to odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na njemu se temelji sve naše saznanje i iz njega ona konačno proizilazi. Naša posmatranja, primenjena bilo na spoljne čulne predmete, bilo na unutrašnje radnje našeg duha, koje smo samo opazili i o kojima razmišljamo jest ono što našem razumu daje svu građu za mišljenje. To dvoje jesu izvori saznanja, iz kojih potiču sve ideje koje imamo ili koje od prirode možemo imati.

Predmeti oseta – jedan od izvora ideja – Prvo. Naša čula, upoznavši se s pojedinim čulnim predmetima, dovode duhu više različitih opažanja stvari u skladu sa različitim načinima na koje ti predmeti na njih deluju. Tako dolazimo do ideje koje imamo o žutom, belom, vrućem, hladnom, mekom, tvrdom, gorkom, slatkom i o svemu onom što zovemo čulnim opažanjem – kvalittetima. Kad kažem da čula dovode do tog kvaliteta duha, pod tim imenom mislim da oni od spoljnihpredmeta dovode duhu ono što tamo izaziva te opažaje. Taj veliki izvor većine ideja koje imamo, što potpuno zavisi od naših čula i preko njih dolazi razumu, zovem „čulnošću“ (senzacijom).

Radnje našeg duha – njihov drugi izvor. – Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opažanje radnji našeg vlastitog duha u nama samima, kad se bavi idejama koje je dobio. Te radnje, kojima duša reflektuje (razmišlja) i razmatra, snabdevaju razum drugim nizom ideja, koje on ne bi mogao imati od spoljnih predmeta. To su opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje zaključivanje, saznavanje, htenje i sve različite delatnosti našeg vlastitog duha, kojih smo svesni i koje u sebi primećujemo te od njih dobijamo u svoj razum tako razgovetne ideje kao što ih dobijamo od predmeta koja deluju na naša čula. Taj izvor ideja ima svako potpuno u samom sebi; te iako to nije čulo, jer nema nikakve veze s spoljnim predmetima, ipak je veoma slično i može se dosta prikladno nazvati „unutrašnjim čulom“. Ali kako drugi izvor zovem „čulnošću“, to taj zovem „refleksijom“ , jer su ideje koje pruža samo takve kakve duh dobija reflektujući (razmišljajući) o vlastitim radnjama u sebi samom. Pod refleksijom ja ću u sledećem delu ove rasprave, razumevati znanje koje duh dobija o vlastitim radnjama i o načinu na kojji dolazi do toga da ideje o tim radnjama budu u razumu. To dvoje, naime spoljne materijalne stvari, kao predmeti čulnog opažanja, i unutrašnje radnje našeg vlastitog duha, kao predmeti refleksije jesu, po mom mišljenju, jedini izvori iz kojih potiču sve naše ideje.[…]

Sve naše ideje potiču iz jednog ili drugog od tih izvora Čini mi se da u razumu nema nit raga nekoj ideji koju on ne bi dobijao iz jednog od ta dva izvora. Spoljni predmeti snabdevaju duh idejama čulnih kvaliteta, a to su svi ti različiti opažaji, koje oni u nama proizvode; a duh snabdeva razum idejama o svojim vlastitim radnjama […]
Sve što duh opaža u sebi ili što je neposredan predmet opažanja, mišljenja ili razuma zovem „idejom“, a moć da se u našem duhu proizvede ideja zovem „kvalitetom“ subjekta, u kome se ta sila nalazi. Ako, na primer grudva snega ima moć da u nama proizvede ideje belog, hladnog i okruglog, sile koja u nama proizvode te ideje, ako su u snežnoj grudi, ja zovem „kvalitetima’“, a ako su oseti ili opažaji u našem razumu, zovem ih „idejama“. Ako ponekad o tim idejama govorim kao da su one u samim stvarima, treba da se razume da mislim na one kvalitete u predmetima koje u nama proizvode te ideje.[…]

Primarni kvaliteti – Tako posmatrani, kvaliteti u telima jesu najpre oni koji su neodvojivi od tela, u bilo kojem se stanju ono nalazilo; oni koje stalno zadržava u svim promenama i preobražajima koje trpi, pa ma kakva se sila prema njemu upotrebila, i oni koje čula nalaze u svakoj čestici materije, koja je dosta velika da se opazi, i za koje duh nalazi das u neodvojive od svake čestice materije, pa bila ta čestica i toliko mala da je naša čila samu opaze. Na primer, uzmite zrno pšenice i podelite ga na dva dela: svaki deo još uvek ima čvrstoću, protežnost, oblik i pokretljivost. Podelite li ga opet, on će i dalje zadržati iste kvalitete. Tako gad elite dok se delovi više ne mogu osetiti, ali svaki od njih ipak mora zadržati sve kvalitete[…]

Njih zovem prvobitnim ili primarnim kvalitetima tela za koje, mislim, možemo primetiti da u nama proizvode jednostavne ideje, na primer čvrstoću, protežnost, oblik, kretanje ili mirovanje i broj.

Sekundarni kvaliteti. – Drugo. Sekundarnim kvalitetima zovem one kvalitete koji zaista nisu ništa u samim predmetima, već su sile koje njihovim primarnim kvalitetima, tj. veličinom, oblikom, strukturom i kretanjem njihovih neosetnih delova, u nama proizvode razne osete, npr. Boje, zvukove, ukus itd. Njima se može dodati treća vrsta, za koju se sme dopustiti da su samo sile, iako su to jenako stvarni kvaliteti u subjektu, kao one koje, da udovoljim uobičajenom načinu govora zovem kvalitetima, ali zbog razlikovanja, sekundarnim kvalitetima. Jer sila u vatri, koja svojim primarnim kvalitetima proizvodi novu boju ili čvrstoću u vosku ili glini, jednako je toliko kvaliteta u vatri kao što je to i njena moć da se istim primarnim kvalitetima tj. veličinom, strukturom,kretanjem svojih neosetnih delova, u meni proizvede nova ideja ili oset topline ili gorenja, koju nisam ranije osetio.

Ideje primarnih kvaliteta su slike, one sekundarnih kvaliteta ne. Odavde je, verujem, lako izvući zaključak das u ideje primarnih kvaliteta tela slike tela, i njihovi uzori stvarno postoje u samim telima, ali ideje koje te sekudarnog kvaliteta u nama proizvode te osete; i ono što je slatko, modro ili toplo u ideji u samim je telima samo neka veličina, i kretanje neosetnih delova kojima dajemo te nazive.

(Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, 287–290, Naprijed, Zagreb)

Tomas Hobs – izvod iz dela (Levijatan)


TOMAS HOBS – izvod iz dela (Levijatan)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

O PRIRODNOM STANJU

Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, tako da, iako ponekad može da se naiđe na nekog čoveka koji je telesno očigledno jači ili je življeg duha od drugih, ipak, kad se sve zajedno uzme u račun, razlika između čoveka i čoveka nije tako velika da bi jedan čovek na osnovu te razlike mogao za sebe da zahteva ma kakvu korist na koju neki drugi ne bi mogao pretendovati isto tako kao i onaj prvi. Jer što se telesne snage tiče, i najslabiji ima dovoljno snage da ubije najjačeg, bilo pomoću potajnih mahinacija bilo pomoću udruživanja sa drugima koji se nalaze u istoj opasnosti kao i on.

Od jednakosti dolazi nepoverenje. Od te nejednakosti u sposobnostima nastaje jednakost u nadi da ćemo postići svoje ciljeve. I stoga, ako dva čoveka žele istu stvar, koju opet ne mogu uživati obojica, onda oni postaju neprijatelji, i na putu ka svome cilju, koji je uglavnom njihovo samoodržanjea nekad samo i zadovoljstvo, nastoje da jedan drugog unište ili potčine. I otuda, tamo gde napadač nema ni od čega drugog da strahuje do samo od moći jednog jedinog drugog čoveka, ako pojedinac sledi, eje, gradi ili pritežava kakvo zgodno prebivalište, takav pojedinac može lako da očekuje da drugi naiđu, pripremljeni tako što su ujedinili svoje snage, da mu sve to oduzmu i liše ga ne samo plodova njegovog truda nego i života ili slobode. A napadač će se, opet, nalaziti u takvoj istoj opasnosti od drugih napadača.

Od nepoveranja – rat. A da se obezbedi od toga zaziranja od drugih, čovek nema nikakav drugi tako razuman način kao – da on prvi udari. To će reći, silom ili lukavstvom savlađivati ličnosti svih ljudi koje može, sve dotle dok više ne bude video nikakvu moć koja bi bila dovoljno velika dag a ugrozi. I sve to nije ništa da ono što njegovo spstveno samoodržanje iziskuje, i uopšte kao dopušteno. A ima i takvih koji uživaju da posmatraju sopstvenu moć u osvajačkim delima, sa kojima idu dalje no što njihova bezbednost iziskuje, pa zato, ako drugi koji bi inače bili zadovoljni da žive u miru u skromnim granicama ne bi napadom povećali svoju moć, onda oni ne bi bili u stanju da dugo izdže ostajući samo u odbrambenom stavu. Pa kako je, sledstveno tome, takvo povećanje gospodarenja nad ljudima nužno za opstanak čoveka, moralo bi da mu prizna kao dopušteno. Zatim, ljudi ne osećaju zadovoljstvo već im je, naprotiv, veoma mučno kad ostaju da žive u društvu tamo gde ne postoji nikakva vlast koja bi bila u stanju da ih strahom sve drži u zajednici. Jer svaki čovek želi da mu oni drugi pripadaju onu vrednost koju je sam sebi prepisao, i  na svaki znak prezira ili potcenjivanja, naravno, nastoji dokle god sme (što kod ljudi kod kojih nema zajedničke vlasti da ih u miru drži ide dovoljno daleko da jedan drugog mogu da unište) da od onih što ga omalovažavaju iznudi priznavanje veće vrdnosti na taj način što će im naneti izvesnu štetu, a od ostalih tako što ona nanesena šteta treba d aim posluži kao primer. Tako, dakle, u prirodi čovekovoj nalazimo tri osnovna uzroka svađe. Prvo, takmičenje; drugo, podozrivost; treće, slava. Prvi uzrok navodi ljude da na druge napadaju dobiti radi, drugi – radi bezbednosti, treći – radi sticanja ugleda. Prvi se služe silom da bi zagospodarili ličnošću drugih ljudi, njihovim ženama, decom i stokom; drugi, da bi se branilii; treći, za bagatelu, kao što je jedna reč, jedan osmeh, različito mišljenje ili ma koji drugi znak potcenjivanja, upravljen bilo direktno prema njihovoj ličnosti bilo indirektno, jer pogađa njihov rod, njihove prijatelje, njihov narod, njihovu profesiju ili njihovo ime.
Izvan uređenih država postoji uvek rat svakog protiv svakog. Prematome, očigledno je da ljudi, dok žive bez jedne zajedničke vlasti koja ih sve drži u strahu, žive u onom stanju koje se naziva rat, i to takav rat u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka. Jer rat se ne sastoji samo u bitkama ili u radnjama borbe nego i u izvesnom protoku vremena, u kome je dovoljno poznata volja da se borbom ostvari takmičenje, pa stoga treba smatrati da je pojam vremena u prirodi rata isto onako kao što je i u prirodi atmosferskih nepogoda. Jer kao što priroda nepogode ne leži u jednom pljusku ili u dva pljuska kiše već u tendeciji ka takvim pljuskovima u toku celih nekoliko dana, isto tako ni priroda rata ne sastoji se u stvarnoj borbi već u poznatoj spremnosti za borbu, i sve dok je tako, nema sigurnosti za suprotno. Sve ostalo vreme je mir.[…]

Prirodno pravo, šta je
Prrodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus natural, jeste sloboda što je svaki čovek ima da se sopstvenim moćima služi onako kako sam želi za održanje sopstvene prirode, što će reći sopstvenog života, pa stoga i sloboda da čini sve ono što po svom rasuđivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.
Sloboda, šta je
Pod slobodom razume se, saglasno pravom značenju te reči, odsustvo spoljašnjih prepreka, koje prepreke često mogu da oduzmu jedan deo čovekove moći da čini šta bi hteo, ali ga ne mogu sprečiti da moć koja mu ostaje upotrebi onako kako mu njegovo rasuđivanje i razum budu nalagali.
Prirodni zakon, šta je
Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život najbolje mogao da se održi.

O NASTANKU DRŽAVE; DEFINICIJA DRŽAVE;

Cilj države naročita sigurnost
Krajnji uzrok, cilj i namera ljudi, koji od prirode vole slobodu i gospodarenje nad drugim, kad uvode ono ograničenje samih sebe u kome ih vidimo da žive u državama, jeste predviđanje sopstvenog održanja, pa time i zadovoljnijeg života, što će reći spasavanje iz onog nesrećnog ratnog stanja koje je, kao što je pokazano u glavi trinaestoj, nužna posledica ljudskih strasti kad nema nikakve vidljive vlasti da ih drži u strahopoštovanju i da ih strahom od kazne obaveže na izvršavanje sporazuma i na poštovanje onih prirodnih zakona koji su izloženi u četrnaestoj i petnaestoj glavi.[…]

Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jested a sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. A to će reći da odrede jednog čoveka ili jedan skup ljudi koji će biti nosioci njihove ličnosti, i to tako da svaki pojedinac bude autor ili prizna sebe autorom svega onog što uradi , ili naloži da se uradi, onaj ko je nosilac njihove ličnosti u stvarima što se tiču zajedničkog mira i bezbednosti, i da u tome svaki pojedinac potčini svoju volju volji nosioca zajedničke ličnosti, a svoje rasuđivanje njegovom rasuđivanju. To je nešto više nego pristanak ili saglasnost. To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj ličnosti, stvoreno sporazumom svako sa svakim, na taj način kao da bi svaki rekao svakom drugom: Ovlašćujem ovog čoveka ili ovaj skup ljudi da mnome vlada i na njega prenosim svoje pravo da to sam činim, pod uslovom da i ti svoje pravo na njega preneseš i da na isti način odobriš sve njegove radnje. Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi, na taj način sjedinjeno u jednoj ličnosti, naziva država, latinski civitas. To je postanak onog velikog Levijatana ili, bolje, da se izrazimo sa više poštovanja, onog smrtnog boga kome dugujemo, pod besmrtnim Bogom, svoj mir i svoju odbranu. Jer blagodareći ovlašćenju koje mu je svaki pojedinac u državi dao, on raspolaže sa toliko moći i snage koje su mu date da pomoću straha od te moći i snage može da usmeri volje svih pojedinaca na mir unutar zajednice i na uzajamnu pomoć protiv spoljašnjih neprijatelja.
I u njemu se sastoji suština države koju ćemo definisati kao jednu ličnost čije radnje, izvesno veliko mnoštvo ljudi, na osnovui uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi pojedinci od kojih je mnoštvo sastavljeno, a sa ciljem da se jedinstvena ličnost može da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedničku odbranu.

(Tomas Hobs, Levijatan, 105 – 152, Kultura, Beograd, 1961)