KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE


KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OSNIVANjE CARIGRADA I OBELEŽJE NOVOGA CARSTVA

11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje
svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bioprirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, „kao da je bio jedan od njih“, ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.[…]

ISTOČNO RIMSKO CARSTVO KRAJEM V I NA POČETKU VI VEKA

Tako, u vreme careva Zenona (474-491 g.) i Anastasija (491-518), javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo
je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije , koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture : Orijent (dijeceze : Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je
carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484-518 g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivnijimuzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da izsvega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava;
vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila seprotiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.[…]

IKONOBORSTVO ( 726 – 780 G. )
Da bi svoje delo na oporavljenju države izveli do kraja, Lav III i Konstantin V pokušaše da izvrše veliki verski preobražaj. Oni ukinuše ikone, progoniše kaluđere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i koji dobi ime ikonoborstvo sačuvaše u istoriji naziv ikonoborci.

Mnogi su često rđavo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih careva i rđavo razumeli njen cilj i značaj. Razlozi koji su je izazvali bili su istovremeno verski i politički. Na mnoge pobožne ljude, početkom VIII veka, neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naročito veliko obožavanje ikona, čuda koja su se iščekivala od njih, način na koji su one bile upletane u sve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti radi štete koju su ovakvi običaji mogli da nanesu veri. U Aziji naročito postojalo  je jako neraspoloženje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni on ni njegov sin nisu bili, kao što se katkad smatra, slobodni mislioci, racionalisti, preteče reformacije ili francuske revolucije; to su bili ljudi svoga doba, pobožni, vernici, bogoslovi čak, iskreno se trudeći da poprave veru, čisteći je od svega onoga što im se činilo idolopoklonstvom. Ali to su bili tako isto i državnici koji su se brinuli o veličini i spokojstvu carstva. Međutim, veliki broj manastira i neprestani porast manastirskog bogatstva pretstavljali su za državu ozbiljnu opasnost. Oslobođenje od poreza koje su uživala crkvena dobra smanjivalo je prihode državne blagajne; mnoštvo ljudi koji su se kaluđerili bili su izgubljeni za zemljoradnju, vojsku, činovničku službu. Ali naročito uticaj koji su kaluđeri vršili na duhove i moć koju su na taj način zadobivali stvarali su od njih opasne činioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokušaše da se odupru: ukidajući ikone, oni su ciljali na kaluđere koji su nalazili u njima i u njihovom obožavanju jedno od svojih najmoćnijih sredstava u sukobima. Nesumnjivo, borbom koju su tako započeli isavrijanski carevi su izazvali dugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizišle veoma ozbiljne političke posledice. Ne treba zaboraviti, međutim, ako hoće da se donese pravičan sud o ikonoboračkim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naišli na veliku potporu kod visokog sveštenstva, zavidljivog na uticaj kaluđera, u vojsci sastavljenoj većinom od azijatskih narodnosti, čak i u jednom delu naroda, i da njihov pokušaj nije bio ni bez razloga ni bez veličine. 726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nije toliko naredio da se unište koliko da se više obese da bi se sklonile od obožavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je žestokih sukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo ugušena, u Grčkoj (727 g.), opšti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uložioštar protest protiv ikonoboračke jeresi, njegov naslednik Grgur III započe uskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajući se samo bacanjem prokletstva na protivnike ikona (731 g.), potraži, u jednom trenutku, savez Langobarda protiv cara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipak da je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzeto nikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a na njegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma da su bile preduzete mere protiv duhovničkih škola, pobuna u Grčkoj bila je blago ugušena.

Ali zaoštravanje borbe bilo je neizbežno. Načelna pitanja su ubrzo bila postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima i želja crkve da se oslobodi mešanja države. Osim toga, Konstantin V, više bogoslovski raspoložen od svoga oca, uneo je u borbu lična shvatanja, protivna ne samo ikonama već i obožavanju Bogorodice i posredovanju
svetaca; a kako je bio strastveniji takođe, vodio je borbu sa većom zanesenjačkom revnošću, sa doslednijom i neumoljivijom žestinom. Čim je, desetogodišnjom slavom i blagostanjem, učvrstio presto, koji je jednog trenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740-742 g.), on sazva u Ijeriji crkveni sabor (753 g.) koji svečano osudi ikone. Otada je vladalac mogao da kažnjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, već i kao pobunjenike protiv samog Boga. Ipak se u početku nadao da će ih ubediti. Tek 765 g. su otpočela gonjenja. Ikone biše uništene, manastiri zatvoreni ili pretvoreni u javna i državna dobra, kasarne i krčme; manastirska imanja biše oduzeta, kaluđeri hapšeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefan mlađi, biše osuđeni na smrt; drugi, u smešnim sprovodima, biše izloženi ruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskih dostojanstvenika biše pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo prognan, bi osuđen na smrt (767 g.). Čitavih pet godina gonjenje je besnelo carstvom, manje strašno, možda, nego što su to pretstavili carevi protivnici, – smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, – ali ipak veoma žestoko. Činilo se, kaže jedan savremenik, „da je vladina namera bila da potpuno iskoreni kaluđerski red“. Kaluđeri su se ogorčeno opirali; oni suhrabro stradali „za pravdu i istinu“. Ipak mnogi popustiše, mnogi pobegoše, naročito u Italiju: tako da je, kao što kaže, sa nešto preterivanja, uostalom, jedan savremenik, „izgledalo da u Vizantiji nema više kaluđera“.

Neosporno je da je borba dala povoda nečuvenim nasiljima, neverovatnim svirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona je imala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Još Lav V, trudeći se da putem sile savlada otpor papstva, oduzimajući od Rima i stavljajući u zavisnost od carigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.), bejaše pooštrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g. ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogo kolebao da se odvoji od jeretičkog carstva i, budući nemoćan da brani Poluostrvo, da potraži kod Franaka uspešniju i manje tegobnu zaštitu; on primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje su otada sačinjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskid između carstva i Rima. Konstantin V je sve moguće činio da bi kaznio papu koga je smatrao jednim običnim izdajničkim i verlomnim podanikom koji je nezakonito prisvojio ono što pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori biše uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo beše umešao u političke prilike na Poluostrvu, svečano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sačuvala u Italiji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj način, smanjeno carstvo još više bilo upućeno prema Istoku, ovim raskidom pripremala se takođe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti u budućnosti.[…]

UNUTRAŠNjA VLADAVINA I VIZANTIjSKA CIVILIZACIJA U X VEKU

Tako, u X veku, vizantisko carstvo je bilo pravo svetsko carstvo, čiji su suticaj i stremljenja prostirali na skoro ceo civilizovani svet. Njegovo tadašnje unutrašnje uređenje bilo je isto tako čvrst oslonac njegove moći i njegovog ugleda.

Upravljanje carstvom. – Grčki car – vasileus, kako se zvanično nazivao – bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i pretstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je „svetim“, a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.

Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet
sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mestakoje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska pretstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.

Vizantiska administracija i njeno delo. – Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali po-lovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.

Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, „veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledeće obrascu: jedan gospodar, jedna vera.“ Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.

Zakonodavno delo. – Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu („priručni zakonik“, 879g.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga („drugo izdanje“, prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike („carski zakoni“), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887-893 g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno
učvršćivanje monarhiskog jedinstva.

Vojno ustrojstvo. – Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, „ponos Romeja“. još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.

Ekonomsko blagostanje. – Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji,- Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, – remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su sesticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.

 Književnost i umetnost. – Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom sudelali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan
Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.

Za umetnost takođe doba makedonskih careva pretstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Menolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Dermenskoj kao i u južnoj Italiji.

Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad „čuvan od Boga“ sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve pretstave koje su mogle zabaviti narod, – bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek- dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od gradanajdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda – isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet – „kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda“. Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala – ozbiljna opasnost po budućnost – sveopštu pohlepu.[…]

OPADANjE CARSTVA U XI v. (1025-1081 g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025-1028 g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028-1034 g.), Mihaila IV (1034-1041 g.) i Konstantina Monomaha (1042-1054 g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054-1056 g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057-1059 g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059-1067 g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067-1071 g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071-1078 g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078-1081 g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci. – Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila jespremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038-1040 g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065-1072 g.) i Melek-Šaha (1072-1092 g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij
potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo biloslabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada
svoje pretnje.

 Šizma i unutrašnje rasulo. – 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke. Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078-1081 g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine. […]

HRONOLOŠKI PREGLED NAJVAŽNIJIH DOGAĐAJA VIZANTIJSKE ISTORIJE
330 g. – 11 maja. — Konstantin Veliki izvršio osvećenje Carigrada, Novog
Rima.
343 g. — Crkveni sabor u Serdici.
351 g. — Bitka kod Murse.
353 g. — Konstancije sam vlada.
359 g. — Crkveni sabor u Riminiu.
376 g. — Naseljenje Zapadnih Gota u Meziji.
378 g. — Bitka kod Adrijanopolja i smrt cara Valensa.
381 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu. 395 g. — Teodosijeva smrt. Podela carstva između njegovih sinova Arkadija i
Honorija.
396 g. — Alarihova najezda u Grčku. Stilihon opkolio Zapadne Gote kod
Foloje.
399-400 g. — Gainasova buna.
404 g. — Zbacivanje i progonstvo sv. Jovana Zlatoustog.
410 g. — Alarih osvaja Rim.
431 g. — Vaseljenski sabor u Efesu.
438 g. — Objavljivanje Teodosijevog Zakonika.
439 g. — Građenje velikog carigradskog bedema.
441 g. — Atilina najezda u Panoniju.
447 g. — Nova Atilina najezda.
449 g. — Crkveni sabor prozvan Efesko razbojništvo .
451 g. — Vaseljenski sabor u Halkedonu.
476 g. — Pad zapadnog rimskog carstva.
482 g. — Unijonistički ukaz ili Henotikon.
487 g. — Teodorih, kralj Istočnih Gota, dobio je nalog od Zenona da povrati
Italiju.
502 g. — Produženje rata sa Persijancima.
512 g. — Građenje Anastasijevog Dugog Zida.
514 g. — Vitalijanova buna.
519 g. — Uspostavljanje sporazuma sa Rimom i kraj Akakijeve šizme (484-519).
527 g. — Produženje rata sa Persijancima.
529 g. — Objavljivanje Justinijanovog Zakonika.
529 g. — Zatvaranje škola u Atini.
532 g. — Večiti mir sklopljen sa Persijancima.
532 g. — Pobuna Nika.
533 g. — Objavljivanje Digesta i Institucija.
533-534 g. — Velizar ponovo osvaja Afriku.
535 g. — Justinijanove Novele za administrativno preustrojstvo carstva.
535 g. — Rat sa Istočnim Gotima.
536 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
537 g. — Osvećenje Svete Sofije.
537-538 g. — Opsada Rima koji brani Velizar.
540 g. — Velizar osvaja Ravenu.
540 g. — Hozroje upada u Siriju.
540 g. — Najezda Huna u Ilirik.
543 g. — Justinijanov ukaz o Trima poglavljima.
548 g. — Teodorina smrt.
549 g. — Totila nanovo osvaja Rim.
552 g. — Poraz Istočnih Gota kod Tagine i kraj njihovog kraljevstva.
553 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu.
554 g. — Osvajanje jugoistočnog dela Španije.
559 g. — Huni pred Carigradom.
562 g. — Mir sa Persijancima.
568 g. — Najezda Langobarda u Italiju.
572 g. — Produženje rata sa Persijancima.
579 g. — Smrt Hozroja Velikog.
581 g. — Avari osvajaju Sirmij.
Oko 582 g. — Osnivanje afričkog i ravenskog egzarhata.
591 g. — Mir sa Persijancima.
601 g. — Priskove pobede nad Avarima.
602 g. — Fokin ustanak.
608 g. — Persijanci osvajaju Siriju i stižu u Halkedon.
610 g. — Iraklijev ustanak i Fokin pad.
615 g. — Persijanci osvajaju Jerusalim.
617 g. — Persijanci pokoravaju Misir.
622 g. — Iraklije preduzima napad protiv Persijanaca.
626 g. — Avari i Persijanci napadaju Carigrad.
627 g. — Bitka kod Ninive.
629 g. — Mir sa Persijancima.
Početak VII veka. — Naseljenje Hrvata i Srba u Iliriku.
634 g. — Arabljani upadaju u Siriju.
636 g. — Bitka na Jarmuku.
637 g. — Predaja Jerusalima.
638 g. — Iraklije objavljuje Ektezu ili Tumačenje vere .
640-642 g. — Arabljani pokoravaju Misir.
647 g. — Arabljani u severnoj Africi.
648 g. — Konstantin II objavljuje Tip.
655 g. — Poraz vizantiske flote u likiskim vodama.
Sredina VII veka. — Ustanovljenje aziskih tema.
668 g. — Arabljani u Halkedonu.
673-678 g. — Arabljani opsađuju Carigrad.
679 g. — Naseljenje Bugara južno od Dunava.
680-681 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu.
692 g. — Arabljani pobeđuju Justinijana II kod Sevastopolja.
697-698 g. — Arabljani osvajaju Kartaginu. Gubitak Afrike.
708 g. — Neuspeh Justinijana II protiv Bugara.
710 g. — Ustanak u Italiji.
712-717 g. — Napredovanje Arabljana u Maloj Aziji.
717-718 g. — Arabljani opsađuju Carigrad.
726 g. — Ukaz protiv ikona.
727 g. — Ustanak u Grčkoj i Italiji.
739 g. — Bitka kod Akroina.
740 g. — Objavljivanje Ekloge.
751 g. — Langobardi osvajaju Ravenu.
752 g. — Uspesi nad Arabljanima.
753 g. — Ikonoborački crkveni sabor u Ijeriji.
754 g. — Pipinov dar papstvu. Gubitak vizantiske Italije.
755 g. — Rat sa Bugarima.
762 g. — Poraz Bugara kod Anhijala.
765 g. — Gonjenje pristalica ikona.
787 g. — Vaseljenski sabor u Nikeji.
797 g. — Irina obara Konstantina VI.
800 g. — Obnavljanje zapadnog rimskog carstva.
809 g. — Najezda bugarskog kana Kruma.
811 g. — Car Nikifor ubijen u borbi sa Bugarima.
813 g. — Krum pred Carigradom.
813 g. — Pobeda Vizantinaca kod Mesimvrije.
815 g. — Ikonoborački sabor u Carigradu.
822 g. — Tomin ustanak.
826 g. — Arabljani osvajaju Krit.
827 g. — Arabljani u Siciliji.
832 g. — Teofilov ukaz protiv ikona.
838 g. — Arabljani osvajaju Amorij.
842 g. — Arabljani osvajaju Mesinu.
843 g. — Crkveni sabor u Carigradu i uspostavljanje pravoslavlja.
858 g. — Zbacivanje Ignjatija. Fotije izabran za patrijarha.
863 g. — Poslanstvo Ćirila i Metodija u Moravskoj.
864 g. — Prelaženje Bugara u hrišćanstvo.
867 g. — Crkveni sabor u Carigradu. Raskid sa Rimom.
869 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
876 g. — Grci osvajaju Bari.
878 g. — Arabljani osvajaju Sirakuzu.
879 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
887-893 g. — Objavljivanje Vasilika.
893 g. — Raskid sa bugarskim carem Simeonom.
902 g. — Arabljani osvajaju Taorminu. Gubitak Sicilije.
904 g. — Arabljani osvajaju Solun.
915 g. — Bitka na Gariljanu.
917 g. — Pobeda Bugara kod Anhijala.
919 g. — Roman Lakapin otima presto.
924 g. — Simeon pred Carigradom.
927 g. — Smrt cara Simeona.
934 g. — Vizantinci osvajaju Melitinu.
944 g. — Osvajanje Nisiva i Edese.
944 g. — Pad Romana Lakapina.
961 g. — Nikifor Foka povraća Krit.
963 g. — Nikifor Foka otima presto.
965 g. — Pokorenje Sicilije.
967 g. — Produžeše rata sa Bugarima.
968 g. — Rusi u Bugarskoj.
968 g. — Osvajanje Antiohije.
969 g. — Ubistvo Nikifora Foke.
971 g. — Ustanak Varde Foke.
971 g. — Poraz Rusa kod Silistrije. Prisajedinjenje Bugarske.
976 g. — Cimiskijino ratovanje u Siriji.
976-979 g. — Buna Varde Sklira.
977-986 g. — Napredovanje makedonskog cara Samuila.
986 g. — Poraz Grka kod Trajanove Kapije.
987-989 g. – Buna Varde Foke.
989 g. — Rusi primaju hrišćanstvo.
995 g. — Ratovanje Vasilija II u Siriji.
996 g. — Poraz Makedonskih Slovena na Sperhiju.
998 g. — Ratovanje u Siriji.
1000-1014 g. — Rat sa Makedonskim Slovenima.
1010 g. — Buna u južnoj Italiji.
1014 g. — Bitka kod Kimvalonge. Smrt cara Samuila.
1018 g. — Propast makedonskog sloven. carstva.
1018 g. — Pobeda kod Kane.
1021-1022 g. — Prisajedinjenje Jermenske.
1032 g. — Grci osvajaju Edesu.
1038 g. — Uspesi Đorđa Manijaka u Siciliji.
1040 g. — Ustanak u Makedoniji.
1042 g. — Buna u Carigradu. Pad Mihaila V.
1043 g. — Ustanak Đorđa Manijaka.
1054 g. — Patrijarh Kerularije raskida sa Rimom.
1057 g. — Ustanak Isaka Komnina.
1064 g. — Turci Seldžuci osvajaju Ani.
1071 g. — Normani osvajaju Bari. Gubitak Italije.
00 g. — Bitka kod Manzikerta.
1078 g. — Ustanak Vrijenija i Votanijata.
1078 g. — Turci u Nikeji.
1081-1084 g. — Najezda Roberta Gviskara u Epir.
1082 g. — Ugovor sa Mlecima.
1091 g. — Poraz Pečenega kod Levunija.
1096 g. — Krstaši u Carigradu.
1097 g. — Krstaši osvajaju Nikeju.
1107-1108 g. — Rat sa Bohemundom.
1116 g. — Bitka kod Filomila.
1122 g. — Poraz Pečenega.
1122-1126 g. — Rat sa Mlecima.
1124-1126 g. — Posredovanje u Ugarskoj.
1137-1138 g. — Ratovanje Jovana Komnina u Kilikiji i Siriji.
1147 g. — Drugi krstaški rat.
1147-1149 g. — Rat sa Rožerom II kraljem Sicilije.
1151 g. — Vizantinci u Ankoni.
1152-1154 g. — Rat sa Ugarskom.
1158 g. — Ratovanje Manojla Komnina u Siriji.
1168 g. — Prisajedinjenje Dalmacije.
1171 g. — Raskid sa Mlecima.
1176 g. — Bitka kod Miriokefala.
1182 g. — Ustanak Andronika Komnina.
1185 g. — Normani osvajaju Solun.
1185 g. — Osnivanje drugog bugarskog carstva.
1189 g. — Fridrih Barbarosa na Istoku.
1190 g. — Isak Anđel potučen od Bugara.
1197-1207 g. — Bugarski car Joanica.
1204 g. — Latini osvajaju Carigrad. Osnivanje latinskog carigradskog carstva.
1205 g. — Poraz Latina kod Adrijanopolja.
1206 g. — Teodor Laskar krunisan za nikejskog cara.
1210 g. — Sabor u Ravenici.
1222 g. — Epirski Grci oslobođavaju Solun.
1230 g. — Bugari uništavaju grčko solunsko carstvo.
1236 g. — Grci i Bugari napadaju Carigrad.
1244 g. — Solunska despotovina nikejski vazal.
1254 g. — Potčinjenje epirskog despota Mihaila.
1259 g. — Bitka na polju Pelagoniji.
1261 g. — Nimfejski ugovor.
1261 g. — Grci oslobođavaju Carigrad.
1262 g. — Vizantinci stupaju u Moreju.
1267-1272 g. — Napredovanje Karla Anžujskog u Epiru.
1274 g. — Crkveni sabor u Lionu.
1281 g. — Poraz anžujskih trupa kod Berata.
1302-1311 g. — Katalonski veliki odred na Istoku.
1311 g. — Bitka na Kopajskom Jezeru.
1326 g. — Turci osvajaju Brusu.
1325-1328 g. — Rat između dvojice Andronika.
1330 g. — Bugari potučeni od Srba na Velbuždu.
1340 g. — Napredovanje Srba u Epiru i Turaka u Aziji.
1341 g. — Ustanak Jovana Kantakuzina.
1342-1349 g. — Ustanak Zilota u Solunu.
1341-1351 g. — Isihastički spor .
1345 g. — Stefan Dušan pokorava Makedoniju.
1346 g. — Krunisanje Stefana Dušana za cara u Skoplju.
1347 g. — Kantakuzin zauzima Carigrad.
1348 g. — Osnivanje despotovine Mistre.
1354 g. — Turci u Galipolju.
1355 g. — Smrt Stefana Dušana.
1365 g. — Turci prenose svoju prestonicu u Adrijanopolj.
1371 g. — Bitka na Marici.
1373 g. — Jovan V Paleolog sultanov vazal.
1376 g. — Ustanak Andronika IV.
1389 g. — Boj na Kosovu.
1390 g. — Ustanak Jovana VII.
1391 g. — Turci osvajaju Filadelfiju.
1396 g. — Nikopoljski krstaški rat.
1397 g. — Bajazit napada Carigrad.
1402 g. — Bitka kod Angore.
1422 g. — Turci opsedaju Carigrad.
1423 g. — Turski pohod na Moreju.
1430 g. — Turci osvajaju Solun.
1439 g. — Crkveni sabor u Florenci.
1444 g. — Bitka kod Varne.
1446 g. — Turska najezda u Moreju.
1451 g. — Stupanje na presto Muhameda II.
1453 g. — 29 maja. — Turci osvajaju Carigrad.

(Šarl Dil, Istorija vizantijskog carstva, http://www.rastko.rs/ )

One thought on “KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s