ERAZMO ROTERDAMSKI – izvod iz dela (Pohvala ludosti)


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POHVALA LUDOSTI

O prijateljstvu, braku, nauci, umetnosti

Može svet da priča o meni što mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo i kod najluđih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan dokaz moga tvrđenja je to što čim sam stupila pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost: odjednom ste podigli čela, pozdravili me sa tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana sa biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izišli iz Trofonijeve pećine. Kao što se obično dešava, kada sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vašim licima. Ono što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom.[…]

Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga što hoću da se razmećem svojim darom, kao što čini većina govornika. Tako se oni, kao što znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je često samo kompilacija, ipak zaklinju das u ga napisali za tri dana, tako reći od šale, ili su ga kazivali u pero.

A meni je, naprotiv, uvek bilo najdraže što mogu da govorim ono što mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne očekuje da ću, po ugledu na svakidašnje govornike, dati definiciju sebe same, a još manje podelu. Ni jedno ni druge se ne bi slagalo sa mojim bićem: jer kako će neko da me okuje u granice kada se moja moć proteže tako daleko po svetu, kako će neko da me podeli kada me čitav ljudski rod poštuje kao božanstvo? I onda, kakvog smisla ima predstavljati definicijom, tako reći, moju senku i lik, kada sam lično pred vama i kada se gledamo u oči? Ja sam, kao što vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria.[…]

Pre svega, šta može biti slađe i dragocenije od života?

A u rađanju živih bića ko više sudeluje od mene? Ni koplje Palade, kćeri moćnoga oca, ni epiga Jupitera, koji skuplja oblake, ne utiču na oplađavanje i rasplođavanje ljudskoga roda. Čak i sam otac bogova i kralj ljudi, koji jednim migom zatrese ceo Olimp, mora – o, jadnika – da odloži svoju trozubu munju i da ublaži svoj titanski pogled kojim, ako mu se svidi, zastrašuje sve bogove, pa da, po glumačkom običaju, uzme tuđ lik, ako ponekad zahte da radio no što radi uvek, tj. da pravi male bogove! Stoici smatraju da su najbliži bogovima. A pokažite mi samo jednoga, pa ma on bio i tri, četiri, i hiljadu puta stoic, koji ne bi, ako ne svoju bradu, znamenje mudrosti (koje, uostalom, nosi i jarac), a ono svakako uklonio strogost sa lica, izgladio bore na čelu, odbacio svoja čelično tvrda načela i za malo vremena počeo činiti ludosti i budalaštine; ukratko, mene, tvrdim, mene mora pozvati dobar mudrac ako hoće da postane otac. A zašto ja ne bih, po svom običaju, govorila sa vama otvorenije? Pitam ja vas, zar bogove ili ljude rađaju udovi kao što su: glava, lice, grudi, ruke, uši, koji se smatraju za ugledne delove tela ? Ne bih rekla! Ud koji produžava ljudski rod je tako glup i tako smešan da mu ni ime ne možeš izreći bez kikotanja. On je onaj sveti izvor iz koga sve crpe život i pouzdaniji je od poznate Pitagorine četvorke. Koji čovek će, molim vas, navući bračni jaram sebi na vrat, ako samo, kao što obično čine filozofi, predhodno proceni nezgode zajedničkog života? Ili, koja žena će pristati na bračne dužnosti, ako sazna ili promisli kako je opasan porođaj i kako je teško vaspitanje deteta? Prema tome, ako za život dugujete zahvalnost braku, a za brak dugujete zahvalnost mojoj sluškinji Lakomislenosti, pomislite onda koliko li tek zahvalnosti dugujete meni! Pa dalje, koja bi žena htela, kada je već jednom sve iskusila, da počne iznova ako pored nje ne bi stajalo božanstvo zaborava? A ni sama Venera ne može poreći, pa neka Lukrecije govori šta hoće, da njena moć nije jalova i uzaludna bez moje pomoći i zaštite. Iz te moje pijane i vesele igre rađaju se dakle veliki filozofi i njihovi sadašnji naslednici monasi i kraljevi u purpurnu i pobožni sveštenici i triput svete pape; I, najzad, čitava četa pesničkih božanstava čiji broj je tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva može da ih primi.

Ali bi bilo premalo da mi ljudi duguju zahvalnost samo za klicu i izvor života; zbog toga hoću da pokažem da su sve životne prijatnosti nastale od moje darežljivosti. Jer šta je život i da li je uopšte vredan toga imena ako iz njega izbaciš uživanje?

Vi pljeskate, što znači da je tako. Ja sam znala da meću vama nije niko tako pametan, ili, bolje, tako lud – ne, radije ću reći pametan – da zastupa takvo mišljenje. Pa čak ni stoici ne preziru uživanja; samo oni to vešto prikrivaju, i pred svetom žestoko napadaju zabave, tek da bi zaplašili druge i onda sami uživali još neobuzdanije. Ali neka mi kažu, tako im Jupitera, koji to dan života ne bi bio žalostan, brižan, dosadan, budalast, težak ako ga ljudi ne bi zasladili uživanjem, tj začinom Ludosti? Za tu istinu može biti dobar dokaz onaj nikad dovoljno hvaljen Sofokle, koji je napisao najlepšu pohvalu u moju počast: život je prijatan kada se ne misli ništa.[…]

Uostalom budući da je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića (unčice) razuma. Jupiter, je pak, da bi mu pomogao kao što valja, mene upitao za savet, kao i više puta u sličnim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka muškarcu pridruži ženu; ona je doduše ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će u domaćem životu svojom ludošću umanjivati i blažiti duhovne muke svoga muža. A što izgleda da je Platon u nedoumici da li ženu da stavi u red razumnih ili glupih bića, treba shvatiti tako kao da je hteo naglasiti izrazitu ludost njena pola. Pa kada jedna žena slučajno hoće da je smatraju pametnom, ona time samo udvostručuje svoju glupost, baš kao kada bi neko hteo da namaže vola mašću kojom se mažu atlete, protiv volje i uz negodovanje Mireve, kao što se obično kaže. Jer greši dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se maže belilom vrline i trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao što, kako kaže grčka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i žena ostaje uvek žena, tj. Luda, ma kakvu masku metnula na sebe.  Ja svakako ne mislim da je ženski pol toliko budalast da bi mi zamerio što mu pripisujem ludost, jer sam i sama žena i uz to oličenje Ludosti. Pa ako se stvar pravično proračuna, žene imaju da zahvale Ludosti što su u mnogo čemu srećnije od muškaraca. U prvom redu, zbog lepote koju one sa pravom uzdižu iznad svih stvari; jer njome mogu tiranisati i same tirane! Otkuda, inače, u muškaraca ona strašna spoljašnost: hrapava koža, gusta brada što ga čini starijim – ako ne od štetne mudrosti? Žene, pak, uvek podražavaju večnoj mladosti. Zatim, šta one drugo žele u životu nego da se što više dopadaju muškarcima? To je jedini cilj onom pustom udešavanju, mazanju, kupanju, češljanju, mirisanju; sa tim ciljem upotrebljavaju mnoga veštačka sredstva da ulepšaju lice, da oboje obrve i da neguju kožu. Čime se uopšte mogu više umiliti ljudima nego ludošću! Jer nema na svetu stvari koju muškarci ne bi dopustili ženama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne uživanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupošću! Niko neće poreći tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalaštine muž brblja sa ženom i kakve gluposti čini kada god hoće da mu žena pruži uživanje. Tu imate prvu i naročitu nasladu u životu i izvor iz kojeg ona ističe.[…]

Ali će možda biti ljudi koji preziru tu vrstu uživanja, pa se zadovoljavaju  ljubavlju i drugovanjem sa prijateljima i govore da je prijateljstvo jedina stvar koju treba poštovati iznad svega i da je čak neophodno kao vazduh, vatra i voda; sa druge strane, da je tako prijatno da bi onaj koji uništi prijateljstvo ugasio sunce na nebu; I da je ono, najzad, tako vredno poštovanja – ako se taj izraz uopšte može preporučiti – da se ni filozofi ne plaše da ga ubroje među najveća dobra. A šta ćete tek reći ako vam dokažem da sam ja i početak i kraj tako velikog dobra? Ja ću vam to dokazati, ali ne na način krokodilita i rogatih sorita ili na način drugih dijalektičkih prepredenosti, već na tako jasan i opipljiv način da će svako razumeti. Da pogledamo, dakle!

Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost? Ako ovaj ljubi bradavicu svoje prijateljice, ako onome miriše polip njegove miljenice, ako otac tvrdi da njegov razroki sin ima Venerine oči – pa šta je to ako ne sušta ludost? Priznajte glasno da ludost i jedino ludost sklapa i održava prijateljstvo. Govorim ovde samo o ljudima od kojih nijedan nije rođen bez mana i među kojima je najbolji onaj koji ih ima najmanje. To ne važi, međutim, za mudrace koje filozofija ubraja u bogove. Među njima se prijateljstvo ili uopšte ne vezuje ili je to prijateljstvo dosadno i neprijatno, i sklapa se samo sa vrlo malim brojem ljudi (da ne kažem da se ne sklapa ni sa kime, jer bi to bilo nepravedno tvrditi). A to dolazi otuda što je velika većina ljudi luda, pa čak nema čoveka koji na ovaj ili onaj način nije udaren mokrom čarapom; svi liče jedni na druge a sličnost je temelj prijateljstva. Ako se ponekad ti strogi mislioci i povežu uzajamnom simpatijom, ona zaista nije bogzna kako čvrsta i dugotrajna; te cepidlake su u tolikoj meri prodorne da oštrim pogledom uočavaju mane prijatelja kao kakav orao ili epidaurska zmija. A kako su sami, za sopstvene mane, kremljivi, kako ne vide torbe koje im vise sa leđa! Kada je već po prirodi tako da se ne može naći čovek koji nije opterećen krupnim Manama, pa kada se tome doda još razlika u godinama i obrazovanju, toliko grešaka, toliko zabluda, toliko nedaća u ljudskom životu, kako bi mogla, Makar i jedan sat, postojati prijateljska veza među tim Argusima, ako joj se ne bi pridružilo ono što Grci zovu divnom rečju dobrodušnost, a kod nas je možeš prevesti kako hoćeš: ludost ili povodljivost karaktera? Dalje, zar nisu u Kupidona, začetnika i oca svake nežnosti, vezane oči, tako da ne razlikuje ružno od lepoga? Tako on deluje i na vas, pa svakom svoje izgleda lepo, i starac je zaljubljen u svoju staricu baš kao i dečak u svoju devojčicu. Te stvari se dešavaju svuda i svuda im se svet smeje; ali su baš one onaj lepak što tako prijatno povezuje ljude.  Ono što sam rekla o prijateljstvu može u znatno većoj meri da se primeni na brak; jer to je životna veza koju može razvezati samo smrt. Bože moj, koliko bi se razvoda brakova dešavalo svuda i još gorih stvari od razvoda kada kućnu zajednicu muža i žene ne bi održavale i potpomagale: Laska, Šala, Popustljivost, Lukavost, Pretvornost – sve same moje pratilice? Ah, kako bi se malo brakova sklopilo kada bi muž bio pametan da ispita koje igre je njegova mlada, na izgled tako čedna i stidljiva, igrala već mnogo pre braka? I koliko bi se već sklopljenih brakova rasturilo kada ne bi većina ženinih grehova ostala mužu nepoznata zbog njegove nemarnosti ili lakovernosti. Sve to se, uostalom, pripisuje ludosti, i sa pravom, jer ona zaista pomaže da se žena dopada mužu i da se muž dopada ženi; ona održava mir u kući i brine se da veza bude trajna. Mužu se rugaju, nazivaju ga rogonjom, papučićem i kako još ne, a on nežnim poljupcima pije suze s obraza svoje neverne bračne drugarice. A koliko je tek srećniji što živi u zabludi nego da dopusti da ga nagriza crv ljubomore i da mu stvara tragične sukobe. […]

Mora se priznati da je rat žetva i izvor najslavnijih dela. Može li biti veće ludosti nego da se iz ne znam kakvih razloga preduzima ona vrsta borbe koja i jednoj i drugoj strani donosi više zla nego dobra? A o onima koji su pali u boju nema nikakva spomena kao ni o Megaranima! Sem toga, kad su već obe vojske uređene i stanu jedna prema drugoj i kada se zaore potmuli glasovi rogova, šta tada, molim vas vrede svi oni mudraci koji su iscrpni od mozganja i koji zbog svoje razdvojene i rashlađene krvi jedva dašću? Za rat je potrebno mnogo durašnih i snažnih ljudi koji imaju vrlo mnogo smislenosti i što manje pameti; osim ako neko ne voli Demostena kao vojnika koji je, držeći se Arhilohova saveta, uhvatio maglu čim je ugledao neprijatelja. Bio je isto tako loš ratnik kao što je bio izvrstan govornik.[…]

Nekako bi se još i podnelo kada bi filozofi bili nesposobni samo za vršenje javne službe, gde se snalaze kao magarac kada svira na liri. Ali oni još manje vrede u vršenju dužnosti privatnog života. Pozovi mudraca na gozbu, i on će pomutiti raspoloženje gostiju ili svojim sumornim ćutanjem ili neprekidnim postavljanjem sitih i dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa će ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, i on će izrazom lica pomutiti veselje naroda i, kao mudri Katon, biće priseljen da ode iz pozorišta, jer ne može da odagna svoju mrklu ozbiljnost. Ako vodiš razgovor, on lupi iz nebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba nešto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da učini nešto bez čega svakodnevni život ne može teći, reći ćeš da takav filozof liči na panj, a ne na čoveka. U toj meri je on takav da ne može koristiti ni sebi, ni otadzbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim običnim stvarima, a u mišljenju i navikama se potpuno razlikuje od naroda.

I zbog takva nepoznavanja materijalnog i duhovnog života zajednice dolazi do toga da filozof navuče na sebe opštu mržnju. Zar nije sve što se na svetu događa puno ludosti i zar svuda ludaci ne rade za ludake? A ako bi baš neko hteo da se suprostavi celom svetu, tome bih ja savetovala da se, po ugledu na Timona, povuče u neku pustinju i tamo sam da uživa u svojoj mudrosti. Da se vratim na ono što sam započela. Kakva li je to sila udružila one surove, divlje i neotesane praljude u građansko društvo? Laska! To i ništa drugo ne kazuje bajka o Amfionu i Orfejovoj liri. Kakva je sila vratila u složan život rimske plebejce kada su se odlučili na poslednje sredstvo – iseljenje?

Da nije to bio neki filozofski razgovor? Nipošto! Nego baš smešna i izmišljenja dečija priča o želucu i ostalim delovima tela. Temistokle je postigao isti utisak svojom basnom o lisici i ježu. Da li je govor kakva mudraca postigao ono što je postigla Sertorijeva izmišljena Košuta, ili ona dva psa lakonskog zakonodavca, ili ona smešna izmišljotina o čupanju dlaka iz konjskog repa? Da ne govorim o Minosu i Numi koji su, jedan kao i drugi, pomoću neverovatnih priča vladali glupom ruljom. Takvim tričarijama se može voditi ona golema i moćna životinja koja se naziva narod.[…]

Da kažem nešto o nauci i umetnosti. Šta je podsticalo ljude da pronalaze i ostavljaju potomcima, kako oni misle, tolika izvanredna dela? Zar ne žeđ za slavom? Ti ludaci nad ludacima misle da ne treba da se čuvaju ni noćnog bdenja, ni znoja, ni gladi da bi postigli ne znam kakvu slavu koja je, u stvari, prazna utvara. Ali ne zaboravite da Ludosti dugujete zahvalnost za tolike udobnosti u životu i, što je ponajlepše, možete se koristiti glupošću drugih.[…]

Među naučnim pozivima prvo mesto prisvajaju poznavaoci prava. Nema bića pod suncem koje je tako samo sobom zadovoljno kao pravnik. U stvari, njihov rad je običan Sizifov posao, jer u jednom dahu istresu siseliju zakona, bez obzira na da li se odnose na određenu stvar, i slažu gose na glose, mišljenja na mišljenja i tako stvaraju uverenje da je pravna nauka najteža od svih. Oni misle da je sve ono za šta je potreban trud već samim tim slavno. Njima dodajmo dijalektičare i sofiste, naročitu vrstu ljudi od kojih je svaki brbljiviji od dodonske bronze: ma koji od njih bi se mogao svađati sa dvadeset naročito izabranih brbljivih žena! Ipak bi bili srećniji kada bi imai samo dug jezik i kada ne bi bili tako svadljivi da se čak uporno kolju oko kozje dlake i da u žestokom preterivanju većinom zaboravljaju na istinu.

Ali i njih usrećuje njihovo samoljublje: naoružani trima silogizmima, bez oklevanja otpočinju bo ma zbog čega i ma s kime. U svojoj tvrdoglavosti su nepobedni i neće odstupiti pa da im i Stentora staviš nasuprot. Za ovima dolaze poštovani filozofi sa bradom i ogrtačem. Hvale se da su jedino oni pametni, a svi ostali smrtnici su samo lepršave senke. Kako zabavno trabunjaju kada grade bezbrojne svetove, kada palcem ili koncem mere Sunce, Mesec, zvezde i njihove putanje, kada bez snebvanja tumače postanak gromova, vetrova, pomračenja i drugih neobjašnjivih pojava, kao da su tajni savetnici stvoritelja sveta, ili kao da su k nama došli sa skupštine bogova. Međutim, priroda se njima i njihovim zaključcima ruga sa visine. Dovoljan dokaz da ne razumeju ništa je to što o pojedinim stvarima vode večite prepirke. Oni koji zaista ne znaju ništa hvale se da znaju sve, a šesto ne znaju ni za sebe! Koliko puta ne vide pred sobom jarak ili kamen, ili zato što ih je većina krmeljivih očiju ili zato što im duh luta ko zna kuda; ali tvrde da vide ideje, sveopšte pojmove, tananosti kakve, mislim, čak ni Linkej ne bi mogao da utuvi. Naročito u matematici preziru običan svet. Trougli, četvorougli, krugovi i slične geometrijske slike zapleću se i prepleću praveći lavirint; isto je to i sa slovima koja su poređana kao odred vojnika, pa se pojavljuju jedno za drugim u ovom ili onom redu i tako zaslepljuju neukom svetu oči! U tu vrstu spadaju oni koji poriču budućnost iz zvezda i nagoveštavaju nemoguća čuda i pronalaze – srećni ljudi – družinu koja im veruje.[…]

Moglo bi se reći da ću preko teologa preći ćutke i da neću dirati Kamarinsku baru i neću doticati anagirsku travu, jer ta vrsta ljudi je vraški ozbiljna i razdražljiva. Napali bi me u gomilama hiljadom zaključaka i prisilili na poricanje; ako bih se opirala, odmah bi me proglasili za jeretičarku. Jer oni obično iz nebuha plaše tom munjom sve one koji im nisu baš po volji.

Zaista, nema ljudi koji bi teže priznali moje dobročinstvo, iako su mi oni iz važnih razloga obavezni; jer ih samoljubivost, po mojem naređenju, čini srećnim stanovnicima trećega neba, odakle sa visine gledaju na sve ostale ljude kao na životinje koje puze po zemlji i prema kojima osećaju sažaljenje. Okruženi čitavom vojskom učenih definicija, konkluzija, korolarija, eksplicitnih i implicitnih propozicija, oni umeju vešto da se izvlačei brane, tako da ih ni Vulkanova mreža ne bi mogla zaplesti u tolikoj meri da se ne bi izvukli iz nje distinkcijama, kojima seku sve čvorove tako da čak ni tenedska sekira ne bi mogla bolje. Isto tako se brane i svojim nedavno izmišljenim izrazima i rečima koje jedva ko razume. Osim toga, na svoju ruku tumače tajne misterija; kako je postao svet i kako je uređen; kakvim kanalima je greh stigao do Adamovih potomaka; na koji način, u kojoj meri i za koje vreme je Hrist sazreo u Marijinoj utrobi; na koji nčin u sakramentu bitiše akcidencija bez materije. Ali to su obična, svakodnevna pitanja. Ta pitanja su dostojna samo velikih teologa, teologa prosvetitelja, kako ih nazivaju. Čim naiđu na njih, odmah se prenu. Postave se, na primer, ovakva pitanja: treba li vremena za božansko stvaranje?  Da li u Hristu ima višđe nego jedno sinstvo? Je li mogućno pretpostaviti da Bog Otac mrzi Sina? Da li bi Bog mogao da uzme oblik žene, đavola, magarca, tikve ili kamena? Ako bi bio tikva, kako bi onda ona propovedala Božiju reč, činila čuda i bila raspeta na krstu? Šta bi posvetio sv. Petar da je vršio posvećivanja dok je Hrist vision a krstu? Da li se u tom trenutku još moglo reći da je Hrist čovek? Da li će ljudi posle uskrsnuća smeti da jedu i piju? Unapred se naša gospoda brinu kako će toliti glad i žeđ.

Ima tušta i tma takvih cepidlačkih bljutavosti, ali su mnogo tananija pitanja o saznanju, o odnosima, o formaletitetima, kviditetima, ekceitetima, koje bi mogao razlikovati sam Linkej, pa i on bi morao imati vrlo oštre oči da bi mogao u najgušćoj tami videti stvari koje uopšte ne postoje. Dodajete ovamo i one gnome, tako paradoksalne da su poznati stoički paradoksi u poređenju sa njima nezgrapni i otrcani. Na primer: manji je greh zaklati hiljadu ljudi negoli nedelju zakrpiti obuću siromahu;

ili: bolje je da propadne ceo svet sa svim onim što se nalazi u njemu nego da jednom izvališ najneviniju laž! Mnogi metodi sholastičara čine te tanane tananosti još tananijim, pa je lakše naći put iz lavirinta nego se izvući i zakukuljenosti realista, nominalista, tomista, albertista, okamista, skotista, mada još nisam navela sve, no samo najvažnije. Njihovo obrazovanje je veliko, ali tako teško da bi, mislim, i apostolima bio potreban drugi sv. Duh, ako bi bili prisiljeni da o tim stvarima raspravljaju sa današnjim teolozima.[…]

Teolozima su, s obzirom na njihovu sreću, najbliži oni koji se opštim imenom nazivaju redovnicima i monasima. I jedno i drugo ime je sasvim pogrešno, jer dobar deo tih ljudi je vrlo daleko od religije, i nigde nećeš češće nailaziti ni na koga nego na monahe. Ne vidim ko bi na svetu bio bedniji od njih da im ja ne pomažem na mnogo načina. Ta vrsta ljudi je tako mražena svima da je, prema opštem mišljenju, slučajan susret sa monahom rđav znak. Ali su, ipak, neiskazano puni samoljublja. Pre svega, smatraju da je kruna pobožnosti ako se nisu ni dotakli nauke, pa čak ne znaju ni čitati. Zatim, kada u crkvi magarećim glasovima pevaju svoje psalame, koje pamte po broju, ali ih ne razumeju, misled a zadivljuju i ushićuju uši svetaca.

Mnogo je među njima takvih koji na veliko prodaju svoju prljavštinu i prosjački štap, drsko prosjače pred vratima hleb kao da ištu dug, dosađuju u svim krčmama, putničkim kolima i lađama i zaista nanose veliku štetu pravim prosjacima. I tako, ti preljubazni ljudi misled a nam svojom nečistoćom, neznanjem, surovošću i bestidnošću dočaravaju pravi apostolski život, kao što sami vele. Ima li čega smešnijeg nego kada oni rade sve po određenim propisima? Greh je ako se pređe šreko strogih matematičkih proračuna: koliko petlji ima sandal, kakve je boje remen, iz koliko delova je skrpljeno odelo, od kakva materijala je i koliko je širok pojas, kakva odlika je i kolika je kukuljica, koliko palaca treba da bude široka tonzura, koliko časova treba spavati. Ko ne uviđa koliko se ta jednoobraznost ne može složiti sa tolikom raznovrsnošću telesnih i duhovnih osobina? I onih zbog svih tih gluposti gledaju sa visine na druge ljude, pa se čak i među sobom mrze: ljudi koji propovedaju apostolsko milosrđe gotovi su da učine veliku zavadu zbog drukčije opasane haljine ili malo tamnije boje! Među njima ćeš naći i tako strogo pobožnih koji ozgo nose uvek grubu vunenu odeću, ali pod njom imaju lanenu košulju: drugi, naprotiv, ozgo nose platno a ozdo vunu. Pojedini bi se pre dotakli otrovne trave nego novca, ali vino i žensko društvo ne izbegavaju. Najzad, čudno je kako se svi upinju da se među sobom ne slažu u načinu života; trude se da se što više razlikuju jedni od drugih; čak i ne haju da se ugledaju na Hrista. Znatan deo njihove sreće leži u nadimcima: jedni se raduju što nose ime franjevaca, a među njima su koletanci, mala braća, najmanja braća, bulisti; drugi su benediktanci, bernadinci, brigitinci, augustinci, vilhelmiti i jakobiti, kao da je premalo sam,o ime hrišćanin. Veliki deo tih ljudi se toliko oslanja na svoje obrede i sitna ljudska prepadanja da im čak i nebo izgleda malo dostojan nagrada za njihove zasluge; pri tome i ne misle da se Hrist na sudnji dan neće obazirati n ate stvari i da će ih samo pitati jesu li vršili njegovu zapovest o ljubavi.[…]

Poodavno želim da govorim o svojim vermin poštovaocima kraljevima, i knezovima, i to otvoreno i slobodno, kao što i dolikuje slobodnim duhovima. Kada bi oni imali samo pola uncije soli u glavi, da li bi bilo što žalosnije i što više treba izbegavati od njihova života? Nikome ne bi padalo na pamet da plaća krunu krivokletstvom ili oceubistvom kada bi dobro razmislio kakav ogroman teret mora nositi na leđima čovek koji hoće uistinu da vlada. Onaj koji upravlja državom mora voditi javne a ne lične poslove, ne sme misliti ni na šta drugo do na opštu korist; ne sme se ni za dlaku udaljiti od zakona koje sam donosi i izvršava; mora da bdi nad poštenjem svojih činovnika i vlasti; uvek mora misliti da je izložen očima svih i da može svojim čistim životom, kao blagotvorna zvezda, korisno uticati na ljudske poslove ili pak, kao zlokobna kometa, donositi najveću nesreću. Poroci običnih ljudi kao da se ne osećaju tako jako i njihove posledice ne dospevaju daleko; ali vladar stoji na takvom mestu da se njegov primer kao smrtonosna kuga prostire daleko po svetu, ako samo malo skrene sa poštenog puta.

Osim toga njegov položaj povlači za sobom velika iskušenja koja ga odvode sa pravog puta, na primer: zabave, sloboda, laskanje, raskoš, te se mora više truditi i marljivije bdeti nad sobom da se ne zaboravi i ne malakše u dužnosti. A da ne govorim o zaverama, mržnji, ostalim opasnostima ili strahu; najzad, nad glavom mu stoji onaj pravi kralj koji će ubrzo zatražiti od njega račun za svaki, pa čak i za najmanji prestup, i to utoliko strože ukoliko je imao veću vlast. Ako bi, kažem, vladar razmišljao o tim i o mnogim sličnim stvarima (a razmišljao bi ako bi bio pametan), ne bi, po mom mišljenju, imao mirnog sna, a zalogaj bi mu zapinjao u grlu.[…]

S običajima vladara se već odavno revnosno takmiče crkveni poglavari, kardinali i biskupi, pa se čak može reći da su ih i nadmašili. Kada bi koji od njih samo malo razmislio šta drugo znači njegova kao sneg bela lanena košulja ako ne čist i nevin život; šta mitra sa dva vrha koju spaja jedna veza ako ne podjednako temeljno poznavanje Novoga i Staroga zaveta;

šta rukavice koje mu pokrivaju ruke ako ne čisto i od svakog dodira sa svetom oslobođeno vršenje svetih tajni; šta pastiriski štap ako ne najveću brigu o poverenom stadu; šta prelatski krst ako ne pobedu nad svim strastima; kada bi našui crkveni velikani razmislili o tome i mnogim drugim stvarima te vrste, zar njihov život ne bi bioo žalostan i pun nemira? Oni, pak, rade sasvim dobro što žive udobno, a brigu o ovcama ostavljaju ili Hristu ili, kako ih oni zovu, fratrima i vikarima. Ne misle čak ni na svoje zvanje i sećaju vrlo dobro kad su posredi pare. Isto tako bi i kardinali morali misliti da su naslednici apostola i da se od njih očekuje isto ono što su radili apostoli; da nisu gospodari nego čuvari duhovnih dobara o kojima će morati kasnije da polažu najtačniji račun.

Pa kada bi svaki malo promozgao o svom ornate, rekao bi u sebi: Šta znači snežna belina naših košulja? Zar ne nejveću i najpotpuniju čistotu života? Šta znači ova purpurna mantija? Zar ne kazuje najvatreniju ljubav prema Bogu? Šta znači ovaj ogrtač koji je tako širok i prostran da može da zaogrne i celu mazgu Presvetloga i koji bi bio dovoljan da primi kardinala zajedno sa kamilom? Zar one ne označava neograničenu ljubav prema bližnjemu, koja popravlja i hrabri, koja se protivi rđavim vladarima i koja rado daje ne samo imanje već i krv za hrišćansku crkvu? Jer čemu služe imanja onih koji sun a zemlji zastupnici siromašnih apostola? Kada bi, kažem, oni o tome porazmislili, ne bi ni poželeli takav položaj i rado bi ga napustili ili bi provodili život ispunjen radom i brigama, kao što su živeli i stari apostoli. A kada bi vrhovni poglavari crkve, koji su Hristovi namesnici, težili da se ugledaju na njegov život, da podnese njegovo siromaštvo i muku, da proučavaju njegovu nauku, da nose njegov krst, da preziru sve što je svetsko, i kada bi razmislili o samom imenu papa – ko bi na svetu bio najsrećniji od njih? Ko bi kupovao taj položaj svim svojim imanjem, a ko bi pokušao dag a sačuva mačem, otrovom i svakojakim nasiljem? Oni bi ga izgubili nebrojena dobra kada bi im jednog dana došla pamet u glavu! Pamet, rekoh? Samo zrnce one soli koju pominje Hrist! Otišla bi u nepovrat tolika bogastva, počasti, vlast, pobede, deljenje mnogih službi i zvanja, toliki porezi i prihodi od oproštaja grehova kojima trguju, toliko konja, mazgi, pratilaca, toliko uživanja! Pogledajte kakav sam vašar, kakvu žetvu, kakvo more blaga iznela pred vas u malo reči! Umesto toga bi valjalo uvesti bdenje, postove, suze, molitve, propovedi, razmišljanja, uzdahe i hiljadu muka te vrste.

(Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, 33 – 37/95 – 117/, Bigz, Beograd, 2000)

FILOZOFIJA EPOHE RENESANSE


FILOZOFIJA EPOHE RENESANSE

Epoha Renesanse nagovestava pocetak raspada sistema feudalne hiijerarhije i obelezava kraj evropske katoličko-crkvene kulture: njome se zavrsšava period hrišćanskog Srednjeg veka i otvara novo poglavlje u istoriji zapadno-evropskih naroda koje se karakteriše stvaranjem modernog kapitalističkog društva i moderne svetovne građanske kulture. Dok je u Srednjem veku ceo društveni život bio podvrgnut apsolutnoj vlasti hrišćanske crkve, koja je u sebe upila sve ovozemaljske pojave i odnose i oko svega razapela gustu mrežu ceremonija, sa Renesansom se javio jedan nov, svetovni duh, koji je, šireći se iz Italije, gde se najpre zametnuo, postepeno doveo do potpunog socijalnog i kulturnog preobražaja. Posle haosa u vreme seobe naroda i uspostavljanja feudalnih društvenih odnosa, katolička crkva se nametnula kao izvanredno značajan socijalno-politički i kulturuni činilac. Budući i sama jedna od najmoćnijih feudalnih formacija, ona je u ondašnjem stanju političke rascepkanosti i podvojenosti odigrala izvanrednu ulogu: zahtevajući da se sve povinuje zakonima njenih ustanova i da sve ude u lanac njene dogmatske sistematike, crkva je pre svega održala kulturno jedinstvo ondašnjeg sveta. S druge strane, izgradivši jedan zatvoren teološki sistem povezivanjem hrišćanskih dogmi sa antičkim filozofskim učenjima, ona je stvorila jednu školu koja je kroz ceo zapadno-evropski Srednji vek bila jedino žarište kulture i višeg obrazovanja i kroz koju su prošle a generacije potomaka varvarskih plemena koja su opustošila Rimsko Carstvo.

Težnje i ciljevi onog snažnog renesansnog pokreta koji se začeo u Italiji krajem 14 veka – a koji je tokom 15 i 16 stoleća postao životna atmosfera za sve više obrazovane Evropljane – bili su pre svega upravljeni protiv ovog totalnog monopola na kulturni život koji je prisvojila crkva. Tek se kasnije pokazalo da se iza ovih težnji krije grandiozan poduhvat kidanja svih feudalnih i crkvenih veza i oslobođenja čoveka od ukočenosti i neplodnosti crkvene tradicije, dakle, zahtev da se čitav srednjovekovni staleški sistem, sa njegovom hrišćanskom ideološkom strukturom, zameni nečim novim, principijelno različitim. Nasuprot srednjovekovnom sistemu vezanosti i potčinjenosti jedinke staleškim korporacijama i sholastičkim autoritetima, epoha Renesanse razbila je okvire i raščlanila slojeve feudalnog društvenog organizma, potstakla ličnu inicijativu i individualističke težnje i proklamovala jedan novi ideal obrazovanja, zasnovan na kultu ovozemaljskih interesa.

Kultura epohe Renesanse razvila se najpre u gradovima Severne Italije, gde su već u drugoj polovini 14. veka praktično bile ukinute srednjovekovne staleške privilegije i umnogome razrešeni kmetovski odnosi, a jedan sloj varoškog stanovništva već raspolagao dovoljnim materijalnim bogatstvom da bi mogao da teži ka višem obrazovanju. Staro srednjovekovno shvatanje da privredna delatnost ima zadatak samo da omogući čoveku da vodi onakav način zivota kakav odgovara njegovom staleškom položaju, ovde je prvi put principijelno odbačeno. Težnja ka bezgraničnom bogaćenju, čak i po cenu bezobzirne konkurencije – koja je naročito došla do izražaja u trgovačkim odnosima italijanskih gradova sa Istokom, kao i u bankarskim operacijama – dovela je do silnog privrednog procvata.

Opšta politička situacija Italije onoga doba išla je takođe na ruku novom kulturnom strujanju: posle smrti poslednjeg Hoenstaufena, nemački carevi su odustali od daljih pokušaja da zagospodare Italijom, tako da je ova, iako politički razjedinjena, sve do invazije francuskog kralja Šarla VIII, krajem 15 veka, uglavnom ostala posteđena od stranog mešanja. S druge strane, sama katolička crkva bila je toliko zahvaćena duhom renesansnih stremljenja da su se njeni poglavari više brinuli za širenje novih shvatanja nego za pobožnost i ortodoksiju.

Krstaški ratovi, u kojima su Italijani učestvovali ne toliko iz religioznih pobuda koliko radi učvršćivanja svojih trgovačkih veza na Istoku, odigrali su isto tako značajnu ulogu u pripremanju novog, renesansnog duha: oni su otvorili nove horizonte i potstakli želju za putovanjem i upoznavanjem ovo­zemaljskih stvari, što je ubrzo dovelo i do velikih geografskih otkrića (naročito do otkrića Amerike, koje je dalo mogućnost neviđenom poletu trgovine, pornorstva i industrije). Snažan podsticaj razvoju humanističkog pokreta dat je takođe i pronalaskom štampe (sredstva koje omogućuje brzo širenje i propagiranje ideja), kao i mnogim drugim tehničkim pronalascima koji su otvorili neslućene perspektive ne samo teoriji već, pre svega i u prvom redu, praksi.

U opštem kulturnom strujanju Renesanse, koje se od druge polovine 14 veka sve snažnije počelo ispoljavati na svim područjima ljudske aktivnosti od poezije i likovnih umetnosti do arhitekture, politike i privrede, filozofija je prvobitno imala sasvim ograničenu i podredenu ulogu. Sve do 17. veka, do Dekarta i njegovih nastavljača, u filozofiji nije izneto nikakvo principijelno novo i samostalno rešenje. Uobičajena obeležja i formule pomoću kojih se najčešće označavaju karakteristične crte epohe Rene­sanse, potpuno otkazuju kad se priđe posmatranju renesansne filozofije, njenih početnih ambicija i postignuća. Strašna težnja renesansnog pokreta za oslobođenjem od tereta sholastičke tradicije i fantastičnih srednjovekovnih predstava zamenjena je na filozofskom planu u težnji za traženjem novoga zahvatanjem u najstarije: renesansna filozofija zadovoljavala se najpre samo obnovom jedne starije filozofske tradicije, obnovom klasične antičke filozo­fije. Probuđeni nagon za saznanjem nije mogao da se odmah osloni na evidenciju neposrednog iskustva; njemu je bilo nemoguće da se odjednom odvaži na samostalno udubljivanje u tajne fizičkog i duhovnog sveta, već je tražio vodiča. Zbog toga su renesansni humanisti sa zahvalnošću i oduševljenjem prihvatili klasične antičke filozofske izvore sa kojima su se tada u sve većem broju počeli upoznavati. Čak i onde gde filozofsko mišljenje Rene­sanse pokazuje očigledne pokušaje izvesnog oslobođenja od tradicionalnih sholastičkih okvira, ono je ipak najdublje vezano za opšte forme i pretpostav­ke te iste tradicije. Umesto borbe protiv sholastike i njenog najvišeg autoriteta Aristotela, humanistička kritika istakla je pre svega zahtev da se detaljnijom studijom samih Aristotelovih tekstova pokuša bolje i dublje razumevanje njegove filozofije, pa, prema tome, i odlučnije prihvatanje prečišćenih stavova sholastičkih učenja. Mali je broj italijanskih renesansnih filozofa 15 veka koji se usuđivao da zastupa neko mišljenje, a pritom propustao da u njegovu potvrdu navede i niz mesta bilo iz antičkih bilo iz crkvenih izvora.

Renesansna filozofija 15 veka, ne samo u njenim sporednim i beznačajnim ostvarenjima, već isto tako i u vrhunskim dometima, jeste i ostaje bitno teologija: Bog, sloboda i besmrtnost pretstavljaju krajnje ciljeve svih njenih spekulativnih napora. Na ovim teološko-metafizičkim problemima iscrpljuje se čitava sadržina rane renesansne filo­zofije, makoliko, inače, bile znatne formalne razlike između dveju najvećih i najuticajnijih filozofskih škola onoga doba, između škole novoplatoničara u Firenci i škole aleksandrista u Padovi. Istina, u filozofiji kvatrocenta ima i izvesnih karakterističnih renesansnih crta koje su nepoznate hrišćanskoj sholastici, a koje ovoj daju pečat nečeg u izvesnom smislu novog, posebnog i specifičnog: dovoljno je upozoriti samo na elemente naturalizma, individu­alizma i optimizma koji se gotovo bezizuzetno javljaju kod svih renesansnih filozofa 15 veka. Ali budući da su ovi novi elementi ovde više ispoljeni samo kao nagoveštaj jednog tek pretstojećeg razvoja nego kao definitivna odrednica već postignutih rezultata, to je razlikovanje između srednjovekovne i rane renesansne filozofije vrlo relativno. Oživljavanje interesa za proučavanje Platonove filozofije i obnova tradicije platonizma pretstavlja prvi značajan korak u razbijanju krutog sholastičkog sistema.

Odlučnu podršku ovim stremljenjima – koja su, uostalom, imala koren i u estetsko literarnim potrebama vremena, i zbog kojih su se već i pesnici Dante, Petrarka i Bokačo bili obratili Antici – dali su učestali dodir italijanskih humanista sa vizantiskim naučnicima koji su tokom 15 veka u sve većem broju počeli da dolaze u Italiju, najpre kao učesnici na crkvenom saboru u Ferari (gde je formalno izvršeno ponovno ujedinjenje istočne i zapadne crkve), a zatim kao izbeglice pred turskom najezdom posle pada Konstantinopolja. Već na saboru u Ferari 1438 godine bila je zametnuta velika prepirka u kojoj su Vizantinci dokazivali da je Platon veći autoritet od Aristotela, i da u svim spornim pitanjima rešenja treba tražiti pozivanjem na njega.     Za unapređenje studije pla­tonizma u Italiji naročito su mnogo učinili Gemisto Pleton, oduševljeni pobornik  Platonovog učenja o idejama i novoplatoničarske mistike, i kardinal Besarion, koji je sa velikom umerenošću i objektivnošću branio Platonove pozicije od napada jednog vatrenog vizantiskog Aristotelovog sledbenika. Ali je tek osnivanjem Platonove Akademije na dvoru Kozime Medičija stvoreno jedno središte u kome je negovanje studija Platonove filozofije uzdignuto na stepen pravog kulta.

I mada ova Akademija nije bila nikakvo strogo organizovano društvo već samo slobodna zajednica ljudi koje spaja zajednička privrženost i ljubav prema Platonovom učenju, ipak je njen značaj za unapredenje obnove platonizma znatno prevazilazio njene nacionalne okvire (naro­čito u doba njenog punog zamaha pod Lorencom i Dulijanom Medičijem). Najznačajniji pretstavnici firentinske Akademije,   Marsilio Ficino i Đovani Piko od Mirandole,  preuzeli su odvazan pokušaj da u jednom jedinstvenom teološko-filozofskom sistemu – pozivajući se, razume se, na Platonovo ime, a oslanjajući se više na tradiciju novoplatonizma – pomešaju i izmire hrišćanska učenja sa antičkim filozofskim shvatanjima. Koliko su ovi pokušaji bili malo uspešni, i koliko je kod ove dvojice najistaknutijih pripadnika Medičijevog kruga hrišćanska svest preovlađivala nad antičkim sklonostima, dovoljno rečito pokazuju poznate činjenice da je Fi­cino posle jedne teške bolesti spalio svoj komentar na Lukrecija i skrušeno se vratio dogmi i svetim tajnama, dok je Piko od Mirandole sa svoje strane, najzad, toliko pokleknuo pred pojavom dominikanskog kaluđera Savonarole da je pred kraj života i sam otišao u manastir.

Obnova Platonove filozofije, koja je svesno bila upravljena protiv Aristotela kao najuticajnijeg filozofa sholastike, imala je za posledicu i oživlja­vanje interesa za proučavanje originalnih tekstova samog Aristotela. Nasuprot arabljanskim i klasičnim sholastičkim komentatorima, izvestan broj Aristotelovih sledbenika sa Univerziteta u Padovi obratio se antičkim izvorima, i u komentarima Aleksandra iz Afrodisije, najpoznatijeg i najuticajnijeg pri­padnika Aristotelove škole rimskog carskog doba, našao je osnov za razumevanje pravog smisla filozo­fije svog učitelja. Oštre razlike izbile su u prednji plan naročito u vezi s tumačenjem Aristotelovog učenja o besmrtnosti. Dok su oni prvi objašnjavali da se racionalni deo ljudske duše posle smrti vraća u svetsku dušu, i da je utoliko besmrtan, aleksandristi su učili da duša, kao životni princip tela, nastaje i nestaje zajedno s telom. Duhovni vod aleksandrista, Pijetro Pomponaci, koji je naročito odlučno poricao individualnu besmrtnost, upozoravao je pritom da ovakvo shvatanje ne pretstavlja nikakvu opasnost za moral, već da naprotiv tek ono omogućuje potpuno razvijanje moralnih sklonosti: po njemu, moralni zakon se ne može shvatiti kao neka tuđa zapovest koju treba vršiti samo s obzirom na onozemaljsku kaznu ili nagradu, nego kao elementarni zahtev našeg najdubljeg bića. Istina, Pomponaci je, s druge strane, tvrdio da je crkveno učenje o besmrtnosti dobro za masu, koju je potrebno obuzdavati.

Pored obnove platonizma i aristotelizma, rana renesansna filozofija izvukla je iz zaborava i mnoge druge antičke filozofije. Tako je već Lorenco Vala, jedan od najoduševljenijih pobornika humanističkog ideala obrazovanja i jedan od najogorčenijih protivnika sholastike, pokrenuo diskusiju o antič­kim etičkim učenjima, i dokazivao prednost Epikurovih etičkih shvatanja nad stoičkim. Drugi su opet, među kojima su naročito značajni Lionardo Bruni i Lucilio Vanini, potstakli interesovanje za Cicerona, stoičare i Demokrita. Među nemačkim humanistima ovoga doba vredno je pomenuti Rudolfa Agrikolu i Johana Rojhlina, koji su takođe izvanredno doprineli obnavljanju interesa za klasičnu starinu, prvi isticanjem Cicerona i Seneke, drugi upu­ćivanjem na pitagorovačka učenja i mistiku jevrejske Kabale.”

U najznačajnije filozofske pojave rane Rene­sanse ubraja se, međutim, kardinal Nikola Kuzanski. Mada poreklom Nemac, Kuzanski je snažno uticao ne samo na duhovni život italijanskog kvatrocenta, već isto tako i na italijansku filozofiju 16 veka (naročito na Đordana Bruna). Podlogu delatnosti i mišljenja Nikole Kuzanskog čini hrišćansko-sholastički pogled na svet, mada pritom ipak ne treba izgubiti iz vida i očigledne tragove humanističkog duha Renesanse. Kuzanski pokušava da spoji različite pravce pozne sholastike (naročito nominalizam i mistiku) sa Platonovim, pitagorovačkim i novoplatoničarskim shvatanjima: najviši cilj njegove teološko-filozofske spisateljske aktivnosti nije ništa drugo do pokušaj izmirenja znanja i vere. Dosledno srednjovekovnom idealu univerzalnosti, sistem Nikole Kuzanskog obuhvata ukupnost pojava fizičkog i duhovnog sveta. Kuzanski se podjednako interesuje kako za probleme spekulativne teologije, tako i za probleme matematike, prirodnih nauka, crkvene i političke istorije itd. Pre Kopernika on već uči da je Zemlja okrugla i da se okreće oko svoje osovine, kao što i predlaže uvođenje eksperimenta i uopšte preporučuje čitanje velike knjige prirode.

Težiste sistema Nikole Kuzanskog čine dve teme: problem saznanja i problem odnosa izmedu boga i sveta. Kuzanski razlikuje četiri stepena sa­znanja: 1) saznanje pomoću čula, koje pruža samo nejasne slike; 2) saznanje pomoću razuma, koje se osniva na principu protivrečnosti; 3) saznanje po­moću uma, koje utvrđuje da su suprotnosti međusobno spojive, i najzad 4) mističko intuitivno sa­znanje, koje se sastoji u sjedinjenju duse s bogom. Svaki prethodan stepen saznanja sadržan je u sledećern, a sva četiri su samo različiti izrazi jedne iste osnovne funkcije. Vrhunac intuitivnog sazna­nja, u kome se prevazilazi suprotnost između subjekta i objekta, dostiže se vrlo teško i vrlo retko. Ali upravo u ovom uviđanju da je beskonačnost nedostupna saznanju, posedujemo već dovoljno znanje o bogu: to je smisao formule “učeno neznanje”, koja je istovremeno i naslov jednog od glavnih dela Ni­kole Kuzanskog. Pitanje odnosa između boga i sveta Kuzanski rešava u panteističkom smislu, i na taj način, mada nedovoljno odlučno, odbacuje hrišćansko dualističko shvatanje. Bog je, po njegovom shvatanju, ne samo sveobuhvatan i apsolutan maksimum, već istovremeno i minimum koji je sadržan u svemu postojećem. Bog je jedinstvo svega što postoji. Svet je eksplikacija ili ispoljavanje boga, njegovo telo u neku ruku, tako da svaka stvar na svom mestu otslikava čitav univerzum: utoliko je i čovek ogledalo sveta, svet u malom, mikrokosmos. Sa istorijsko-filozofskog gledišta je naročito karakteristično to da se Kuzanski nije zadržao na ovoj sintezi (koju je izložio u svojim prvim spisima iz mladosti). U kasnijim delima on stalno iznova menja i popravlja svoje prvobitno stanovište, tako da nje­govo učenje nosi pečat nedovršenosti i nedoslednosti. Inače, u razvoju nemačke filozofije,   Kuzanski je najvažniji posrednik između Ekharta i Lajbnica.

Borba izmedu sholastičke i klasine antičke tradicije koja karakteriše ceo period renesansne filozofije kvatrocenta bila je, međutim, postepeno sve više potiskivana pokušajima da se priroda shvati neposrednim osluškivanjem njenih unutrašnjih zakonitosti, a ne na osnovu knjiga. Saznanje da život na zemlji nije samo priprema   za život na nekom drugom svetu, kao i panteističko oduševljenje za prirodu kao harmoničnu celinu – koje je prećutno bilo sadržano i u mistici Franje Asiškog, čija je nova koncepcija ljubavi i pobožnosti umnogome već oslobodila prirodu od ljage grešnosti koju je crkva bila bacila na nju, a koje je oduševljenje, inače, činilo i najdublju podlogu čitavog renesansnog pokreta – uputilo je najzad renesansnu filozofiju 16. veka u sasvim drukčijem pravcu, u pravcu neposrednog i samostalnog istraživanja novootkrivenog područja.

Put ka neposrednom iskustvu bio je, uostalom, već umnogome pripremljen i razvojem škotske sholastike i nominalističke logike. Ali ova predanost empirisko čulnom posmatranju i težnja za neposrednim udubljivanjem u unutrašnjost prirode nije odmah dovela do naučnog saznanja sveopšte zakonitosti, već najpre do magije i teozofije. Za renesansnu filozofiju ćinkvećenta, koja nesumnjivo predstavlja jedno od najviših ostvarenja i jedno od najdragocenijih zaveštanja epohe Renesanse uopšte, karakteristično je prožimanje prirodno-naučnih i mističko-religioznih elemenata. Počeci prirodno-naučnog mišljenja, koji se u 16 veku javljaju u okviru astrologije, alhemije i medicine, nisu još uvek bili oštro odvajani od mističkih tendencija, ko­je su štaviše bile snažno ojačane ranijom obnovom platonizma, novopitagorovačke tradicije i jevrejske Kabalistike.

Za renesansnu filozofiju prirode – koja se kroz čitav 16. vek naporedo razvija u Nemačkoj i Italiji – naročito su karakteristična dva momenta: naturalistički monizam (tj. shvatanje da se sve pojave u svetu, narocito duhovne pojave ili pojave svesti mogu objasniti na osnovu jednog jedinog principa, na osnovu prirode) i panteistički optimizam (tj. shvatanje da je ovaj svet, budući jedinstvo boga i prirode, najbolji mogući svet). Ono dogmatičko razlikovanje između “duha” i “prirode”, između “neba” i “zemlje”, između “beskonačnog” i “konačnog”, koje je u čitavom Srednjem veku služilo teološko-asketskim interesima hrišćanstva, ovde je najzad definitivno prevaziđeno, i sa oduševljenjem i zanosom proklamovan je princip jedinstva i jednovrsnosti vasione. Aristotelovo učenje o formama i elementima ovde je najzad potpuno odbačeno, a osnove Ptolemejevog sistema sveta jako uzdrmane. Apsolutnom dualizmu srednjovekovne sholastike suprotstavljeno je shvatanje da je svet jedna živa, oduhovljena i harmonična celina u kojoj vladaju snage simpatije (ljubavi) i antipatije (mrznje). Čak i najveće prirodno-naučno otkriće ovog perioda, Kopernikovo učenje o Zemljinom kruženju oko Sunca, a po kome Zemlja nije ništa drugo do jedna lutajuća zvezda među mnoštvom drugih, nosilo je pečat estetskog naturalizma, jer je svu lepotu i sav sjaj koji je ranije bio pripisivan samo nebeskom svetu, unelo i u ovozemaljski svet. Motiv čoveka – mikrokosmos, na kome je već insistirao i Nikola Kuzanski, izbio je ovde u prednji plan sa neobičnom jačinom. U ovom motivu nije više traženo samo prosto upoređenje između čoveka i prirode, već je odlučno formulisana misao o njihovom jedinstvu: čovek i priroda jesu jedno, i to ne zbog toga što bi čovek pripadao prirodi kao njen deo, već zbog toga što je on sam čitava priroda u malom, suština pri­rode. I budući da je simbol sveta i suština njegovih sila, čovek je u isti mah i mesto gde se takoreći rešava religiozna sudbina sveta.

Glavni pretstavnici natur-filozofske spekulacije 16. veka jesu Nemci Agripa od Neteshajma i Teofrast Paracelzus, kao i Italijani Hijeronim Kardanus, Bernardin Telezije, Tomazo Kampanela i, naročito, Đordano Bruno. Agripa od Neteshajma zastupa shvatanje o oduhovljenosti prirode i veruje u postojanje jedne svetske duše koja sve prožima i koja sve drži u povezanosti. Njegovo učenje da se svako kretanje u jednom delu sveta oseća u svim njegovim delovima, u izvesnom smislu predstavlja prvi nagoveštaj shvatanja o uzročnoj uslovljenosti sveg zbivanja u prirodi. Paracelzus sa svoje strane takođe iznosi mišljenje o jedinstvu života i duhovnoj povezanosti čitavog univerzuma, tj. velikog i malog sveta (motiv makrokosmos – mikrokosmos). Otuda on i veruje da je saznanje prirode moguće samo kao samosaznanje čoveka, a da s druge strane čovek može biti shvaćen samo iz prirode. Paracelzus razlikuje tri vrste svetova: elementarni ili zemaljski, astralni ili nebeski i duhovni ili božanski svet. Ovim svetovima, koji stoje u međusobnom uzajamnom uticaju na osnovu principa simpatije, odgovaraju u čoveku telo, koje se hrani pomoću elemenata, razum, čija moć predstavljanja dobija hranu, smisao i ideje od zvezdanih duhova, i besmrtna duša, koja se hrani verom u boga. Predmet filozofije je sazna­nje prirode (elementarnog sveta), istraživanje nebeskog sveta je stvar astrologije, dok se teologija, koja je zasnovana na otkrovenju i veri, bavi samo božanskim svetom. Po Paracelzusu je, međutim, najviša nauka medicina. Njen je zadatak da potpomogne jačanje životnog principa  koji je svojstven svakoj jedinki, odnosno da omogući oslobođenje ovoga od uticaja stranih i štetnih sila.

Slično Paracelzusu, s kojim uopšte ima dosta zajedničkih crta, i Hijeronim Kardanus deli shva­tanje o duhovnoj povezanosti svega u prirodi. On štaviše veruje da se i kamenje razvija, raste i sazreva, i da metali nisu ništa drugo do “sahranjene biljke” koje nastavljaju svoj život pod zemljom. Ali za razliku od Paracelzusa, Kardanus namenjuje svoje učenje samo posvećenima, smatrajući da masu sa najvećom mogućom strogošću treba držati pod stegom države i crkve. Nasuprot ovoj fantastičnoj mistici, Bernardin Telezije, međutim, ističe zahtev za objektivnim istraživanjem iskustva, a nasuprot tajanstvenim snagama simpatije i antipatije, on utvrđuje nepromenljive principe. Pored pasivne materije, čija je količina nepromenljiva, Telezije uvodi i dva aktivna principa, toplo i hladno, koji izazivaju razređivanje i širenje, odnosno skupljanje i zgušnjavanje materije. Ova dva principa stoje u neprekidnoj međusobnoj borbi. Dejstvom prvog prin­cipa nastaje život i kretanje, dok drugi vodi ukočenosti i miru. Prema Teleziju, čiji je zahtev za objašnjenjem prirode iz njenih vlastitih principa u izvesnom smislu udario već temelje modernom prirodno-naučnom istraživanju, dominikanski kaluđer Kampanela predstavlja nesumnjiv nazadak.   Kod Kampanele, koji se neposredno nadovezuje na Telezija, sve je opet bez ostatka utonulo u mistiku i teozofiju. Kao i mnogi drugi renesansni filozofi, i Kampanela je verovao u dvostruko božansko otkrovenje, jedno u Svetom pismu, drugo u prirodi.       Po njegovim rečima, priroda je druga knjiga u kojoj je večni zakon zabeležio svoje ideje, živo ogledalo koje nam u odblesku pokazuje božanski lik u svoj njegovoj punoći. Kampanela je, inače, bio protivnik Aristotela, i naročito se borio protiv uvreženih gledišta da prirodu treba studirati iz Aristotelovih spisa. Potpuno u duhu vremena, on se zalagao za neposredno izučavanje prirodnih pojava.

Daleko najznačajniji renesansni filozof 16. veka i, nesumnjivo, jedan od najzaslužnijih mislilaca za konačno formiranje modernog pogleda na svet zasnovanog na modernoj prirodnoj nauci jeste Đordano Bruno. Iako dobrim delom još uvek obuzet duhom mistike i fantastike, i mada umnogome neoriginalan i nesamostalan već štaviše pod jakim uticajem Platona, Pitagore, Parmenida, Epikura, Lukrecija i, naročito, Nikole Kuzanskog, Bruno je ipak prvi moderni filozof koji je bezobzirno, otvoreno i potpuno raskinuo sa hrišćanskom filozofijom i crkvom, tako da se s punim pravom može smatrati prvim izrazitim i pravim pretečom modernog doba i moderne filozofije. Mada, doista, nije mnogo doprineo stvarnom unapređenju prirodno-naučnog istraživanja, njegova herojska smrt na lomači inkvizicije značila je, ustvari, podnosenje žrtve ne samo za slobodu filozofskog, već i za slobodu naučnog mišljenja uopšte. Uostalom, mnoga Brunova učenja potvrđena su upravo rezultatima kasnijih prirodno-naučnih istraživanja, tako napr., njegovo učenje da su zvezde nekretnice ustvari središta drugih planetarnih sistema ili njegovo učenje da su nebeska i zemaljska tela materijalno jednovrsna (što je tek u drugoj polovini 19 veka dokazano po­moću spektralne analize).

Centralne tačke filozofske koncepcije Đordana Bruna jesu 1) njegovo panteističko učenje o beskonačnosti univerzuma, i 2) njegovo učenje o monadama kao “kontrakcijama” ili sažetim projekcijama božanskog bića. Bruno polazi od Kopernikovog učenja o kretanjima nebeskih tela i sa poetskom fan­tazijom proširuje ga u jednu novu, grandioznu sliku sveta. Po njemu, svet je beskonačan, a naš sunčani sistem samo jedan među bezbrojnim drugim svetovima koji se neprekidno stvaraju i opet propadaju. Bruno ide čak tako daleko da tvrdi da su i druge planete naseljene živim bićima, i to delimično i savršenijim od čoveka. Čitavim vaseljenskim životom, u kome vlada skladni ritam periodičnosti, bije božanski život beskonačnog bića.           Bog nije ni izvan ni iznad prirode, već u njoj. On je unutrašnji princip sveg zbivanja, njegov uzrok i njegov cilj. On je sadržan i u pasivnoj materiji, koju oblikuje, tako da sve stvari u prirodi imaju dušu, jer su uobličene. U svom učenju o monadama, koje je puno nedoslednosti i protivrečnosti, Bruno pokušava da reši problem odnosa pojedinačnog prema opštem. Po njegovom mišljenju, svi organizmi su sastavljeni iz manjih elemenata, minima ili monada. Svaka monada je ogledalo vasione, konačna egzistencija beskonačnog suštastva, jedinstvo materije i forme. Postoje monade različitog stepena. Tako je napr. Zemlja minimum (ili monada) u odnosu na Sunce, Sunčani sistem to isto u odnosu na univerzum, a bog je “monada monada”.

Ali ma koliko bile čudne, nerazumljive, proizvoljne i neodržive, mističko-fantastične predstave renesansne filozofije prirode služile su ipak na neki način kao priprema egzaktnom prirodno-naučnom istraživanju, kao što su se s druge strane one, ustva­ri, umnogome osnivale upravo na rezultatima izvesnih prirodno-naučnih otkrića, uopstavajući, istina odveć brzo i smelo, neke rezultate tih otkrića. Poetsko-filozofska vizija kosmičkog jedinstva, jedinstva boga i prirode, koja čini zajednički temelj svih renesansnih umovanja o prirodi, predstavlja ustvari jedan metodološki nužan pripremni stadij za pri­rodno-naučnu apstrakciju sveopšte zakonitosti i može se uopšte shvatiti kao pretpostavka svakog pokušaja egzaktnog matematičkog objašnjenja prirodnih pojava. Uostalom, već je Leonardo da Vinči, veliki renesansni slikar, vajar, arhitekt, filozof i pronalazač, i uopšte jedan od najsvestranijih ljudi koje je istorija dala, utro put prirodno-naučnom istraživanju svojim otkrićem da je priroda puna “uma” i da je matematičko dokazivanje neophodan uslov svakog pravog naučnog saznanja. Njegov zahtev za uvođenje matematičke metode u empirijsko istraživanje prirode bio je isto toliko neprijateljski raspoložen prema aristotelovsko-sholastičkim kategorijama, koliko i prema “tajnim” naukama. Otuda se osnivači moderne prirodne nauke, Kepler i Galilej (naročito ovaj poslednji), umnogome doista neposredno nadovezuju na Leonarda. Kao i Leonar­do, Galilej naglašava da se zakoni koji vladaju pojavama ne mogu neposredno pročitati iz njih, već samo pomoću spontaniteta matematičkog razuma: ono što je večno i nužno u stvarima ne može se saznati prostim nagomilavanjem i upoređivanjem čulnih utisaka, već razum to mora shvatiti spontano, “iz sebe”, da bi uopšte mogao da traga za tim u pri­rodi. Svaki eksperimenat, svako pitanje koje se upućuje iskustvu znači postavljanje jedne hipoteze, jedne konstrukcije razuma: pomoću te hipoteze unapred se uzima da postoji zakonitost u prirodi, pa se tek zatim, proveravanjem na iskustvu, utvrđuje da li je u pretpostavljenom slučaju doista u pitanju jedan prirodni zakon ili ne.

S druge strane, dok je renesansna filozofija prirode težila da prevaziđe sholastičko razlikovanje između duha i prirode, od­nosno između organskog i neorganskog sveta ističući božansko jedinstvo univerzuma, sada je mehanički princip kretanja priznat kao jedini osnov naučnog objašnjenja prirodnih pojava. Dok je ranije Kampanela mislio da i biljke i životinje moraju imati dušu, i čak smatrao da nebeska tela nisu ništa drugo do veliki demoni, Galilejeva mehanika je utvrdila da su i životinje samo komplikovani auto­mati, i ništa više.

Pored interesa za prirodu i prirodne pojave, re­nesansna filozofija činkvečenta posvetila je veliku pažnju i socijalno-filozofskim raspravljanjima, tako da se ovde čak javljaju i prve socijalne utopije. Zaslepljeni sjajem novih pronalazaka, renesansni filo­zofi sanjaju o radikalnom preuređenju društva, o jednoj idealnoj kulturnoj državi u kojoj potpuna i sistematska primena naučnih metoda i eksperime­nata treba da omogući ugodan ovozemaljski život svih građana. Renesansna filozofi, dakako, ne misle da su njihovi planovi „najboljeg državnog uređe­nja“ samo gole fantazije. Naprotiv: oni veruju u mogućnost njihovog ostvarenja. I ne samo to. Oni razmišljaju o njima jedino u vezi s postojećim pri­likama. Filozofski roman Tomasa Mora „Utopija“, koji je od izvanrednog značaja za istoriju novije socijalističke literature, polazi od kritike ondašnjeg društvenog stanja Engleske. Ova je knjiga uopšte pre jedna praktička politička rasprava, nego fanta­stična priča. Mor zna za suprotnost između ideala i stvarnosti, ali on ne govori kao pristalica nekog utopijskog radikalizma, već više kao realan političar kome je stalo do kompromisa i reforme. Prva knjiga njegove „Utopije“ počinje dirljivim opisom bede masa i tvrđenjem da koreni društvenog zla leže u privatnoj svojini — ova nejednakost je uzrok zavi­sti i svih neljudskih odnosa među ljudima.

Inače, društveni poredak Morove „Utopije“ umno­gome ima dodirnih tačaka sa Platonovom idealnom državom. Ali tu ima i značajnih razlika. Dok   je Platon mislio da povlašćene klase same treba da se odreknu svog individualnog bogatstva i posvete opštem dobru, Mor polazi od ideje pravne jednako­sti zahteva svih građana da učestvuju u opštoj svo­jini, i zato traži ukidanje privatnog poseda. S druge strane, za razliku od antičkog reformatora, engleski humanist je demokratski nastrojen: on traži mnogo veću individualnu slobodu za svoje građane. Kod rjega je pre svega otpalo ono Platonovo strogo utvr­đivanje staleških razlika. On dalje ne insistira na vezivanju građana za jedno zajedničko učenje ili ubeđenje, jer se njegova država bavi samo regulisanjem spoljašnjih odnosa. Šestočasovni radni dan je jedina obaveza kojoj građani podležu: Mor ve­ru je da je to vreme dovoljno za podmirenje svih materijalnih potreba celine. Sve ostalo prepušteno je slobodnom izboru svakog pojedinca: građani se mogu posvetiti bilo običnom čulnom uživanju, bilo nauci i umetnostima.

Kod jednog drugog renesansnog filozofa koji je takođe bio zainteresovan za pitanje društvenog pre­obražaja, kod Kampanele, situacija je, međutim, znatno drukčija. U Morovoj „Utopiji“ je očigledno došao do izražaja onaj strasni i neobuzdani individualizam Renesanse o kome je govorio Burkhart. Čitava društvena organizacija ima ovde za cilj je­dino to da omogući slobodno i svestrano razvijanje ličnosti. Ograničenja dolaze u obzir samo utoliko ukoliko je potrebno obezbediti minimum zajednici. Tampanela je, međutim, vrlo malo prožet ovim individualističkim duhom Renesanse. Društveno regulisanje individualnih odnosa sprovedeno je u njego­voj „Sunčanoj državi“ jednom neumoljivom, matematičkom strogošću, i to do najmanjih sitnica, tako da se tu ne preza ni od krajnjeg nasilja nad ličnom slobodom. U toj državi propisano je ne samo vreme u koje se ima vršiti rad neophodan za obezbeđenje osnovnih potreba zajednice, već i čas kad je dozvoljeno stupanje u bračne odnose.

Ako se, međutim, zanemare ove razlike, onda se, nesumnjivo, može utvrditi da je u renesansnoj filozofiji 16 veka socijalni problem sasvim realistički bio postavljen i tretiran, kao problem poboljšanja materijalnog stanja u društvu: ovde država nema više nikakvih božanskih svojstava (kao u srednjovekovnoj literaturi), već se pojavljuje samo kao veštačka tvorevina ljudi koja treba da otkloni socijalne nevolje, i da na taj način pruži mogućnost svim svojim građanima da potpuno i nesmetano uživaju u ovozemaljskim dobrima. U ovoj realističkoj oceni države i ciljeva njene delatnosti najdalje je otišao najveći predstavnik renesansne političke filozofije Nikolo Makijaveli, čija shvatanja, istina, umnogome pretstavljaju i direktnu suprotnost Morovim i Kampanelinim koncepcijama. Posmatranjem konkretnih političkih odnosa Italije onoga doba, a dobrim delom oslanjajući se na primere iz rimske istorije, Makijaveli je došao do zaključka da hrišćanski moral i politika nemaju ničeg zajedničkog i da se država mora rukovoditi samo principom korisnosti, ako hoće da se održi. Nasuprot srednjovekovnom političkom idealu, Makijaveli zahteva potpuno odvajanje države od crkve, i ostro napada katoličku crkvenu organizaciju u kojoj vidi najveću prepreku ostvarenju svog političkog ideala, tj. uspostavljanju nezavisne italijanske nacionalne države.

Ali ovde ne treba izgubiti iz vida da je u 16 veku, naročito u Nemačkoj, a zatim i u drugim germanskim zemljama, humanistički pokret u velikoj meri bio već potisnut i jednim drugim, snažnijim religioznim pokretom, pokretom Reformacije, koji je, ma koliko da se takođe energično zalagao za pra­va jedinke a protiv spoljašnjih autoriteta, ustvari izvanredno mnogo pojačao mističko-religiozne sklonosti i obnovio asketski i spiritualistički duh prvobitnog hrišćanstva.

Sami vođi Reformacije, Luter i Kalvin, ne predstavljaju, međutim, nikakve značajne samostalne filozofske pojave. Čak ni učeni prijatelj Luterov, Melanhton, koji je pokušao da izmiri humanizam sa protestantskom dogmom, i koji je štaviše obnovio i dalje razvio značajno Ciceronovo učenje o “prirodnoj svetlosti” uma, nije imao nikakvog većeg uticaja na kasniji razvoj filozofskog mišljenja. Ali u ovoj atmosferi religioznog žara i previranja, nemačka filozofija 16 veka očigledno nije mogla da izbegne religiozne motive, već je nužno morala da bude upućena u mističkom i teozofskom pravcu. Među najistaknutije predstavnike nemačke mistike ovoga doba spadaju Sebastijan Frank, Valentin Vajgel i, naro­čito, Jakob Berne. Dok je Frank učio da se prava vera ne sastoji u prostom prihvatanju otkrivenih istina, koje imaju samo vrednost simbola, već u jednom unutrašnjem preobražaju, a Vajgel pokušao da spoji mističke predstave o bogu kao neposredno doživljenoj suštini s Paracelzusovim motivom čovek-mikrokosmos, dotle je Beme razvio čitavu jednu teodiceju, tj. učenje o opravdanju boga zbog postojanja zla u svetu. Pošavši od shvatanja da je bog jedinstvo sve­ga, Beme smatra da je i zlo potencijalno sadržano u božanskom praprincipu. I budući da čovek poseduje slobodu volje, to se on može odlučiti kako za dobro tako i za zlo. Inače, duša čovekova je po sebi moralno neutralna, kao i sama božanska priroda.

Za razliku od Nemačke, gde je humanistički po­kret bio, dakle, prekinut religioznim strujanjima, u ostalim evropskim zemljama, a naročito u Španiji i Francuskoj, došlo je, međutim, do njegovog punog rasplamsavanja upravo tokom 16 veka.

U renesansnoj filozofiji Španije i Francuske ovoga doba preovladavaju empirizam i krajnji skeptički individualizam. Znameniti španski mislilac 16 veka Lodoviko Vives, koji je izvršio snažan uticaj na Bekona, Dekarta i Gasendija, upozoravao je sa velikim žarom na vrednost iskustva i eksperimentalnog postupka u prirodnim naukama, a odlučno je odbacivao autoritet sholastičkog Aristotela. Naročito je značajan njegov pokušaj zasnivanja empirijske psihologije kao nauke o psihičkim stanjima i aktivnostima, a ne o metafizičkoj suštini duše. Najistaknutiji pretstavnici fran­cuske renesansne filozofije 16 veka jesu Petar Ram i Misel de Montenj.

Tvrđenjem da je pogrešno sve ono što je Aristotel učio, Ram se odlučno suprotstavljao čitavoj sholastičkoj tradiciji. Nasuprot Aristotelovoj logici, Ram je naročito insistirao na potrebi stvaranja jedne nove “prirodne” logike ili dijalektike, ali njegove novine odnose se najvećim delom samo na spoljašnji okvir logičkog postupka. Iako nije doneo ništa principijelno novo, Ram je ipak imao veliki broj pristalica, tako da je u Nemačkoj postojala čak i škola “ramista”.

Obnova antičkog skepticizma počcinje s Montenjom. Cilj i smisao ove moderne sumnje u moguć­nost objektivnog saznanja razlikuje se, međutim, umnogome od antičke skepse. Montenjev skepticizam predstavlja, ustvari, napad na lažne autoritete, buđenje jednog slobodnog kritičkog duha i pripremanje osnove za uspostavljanje prava razuma na­suprot svakom teorijskom ili ideološkom dogmatizmu. Kod druge dvojice značajnih predstavnika skeptičkog individualizma ovog doba, kod Francuza Šarona i Portugalca Sanšeca, raspravljanja o vrednosti ljudskog saznanja orijentisana su više u etičko-praktičkom, odnosno prirodno-naučnom smislu.

Na osnovu svega što je napred izloženo ostaje nam, dakle, da zaključimo da epoha Renesanse nije bila epoha velikih filozofskih dostignuća i da nije dala nijedan celovit filozofski sistem od trajnijeg značaja, mada je ona, istina, postavila čitav niz zna­čajnih problema i rešila mnoga bitna prethodna filozofska pitanja, tako da je na taj način umnogome pripremila slobodno polje za stvaranje velikih filo­zofskih sistema 17 stolećca. Istorijski značaj filozofije epohe Renesanse je trostruk: ona je, pre svega, razbila okove ukočenog srednjovekovnog sistema i postepeno omogućila potpuno oslobođenje modernog duha od sholastičkih veza i autoriteta; ona je zatim obnovila studiju klasičnih antičkih izvora i omogu­ćila ponovo razumevanje antičke kulture i njenih filozofskih ostvarenja; ona je, najzad, uspostavila nov odnos čoveka prema prirodi i ovozemaljskom životu i podstakla uspavane duhovne energije na slobodno i samostalno stvaranje. Ako bi, možda, doista bilo preterano tvrditi da je u renesansnoj filozofiji koncentrisana sva duhovna sadržina njene epohe i da je u njoj ispoljen “supstancijalni duh” vremena, ipak je, neosporno, nemoguće poreći činjenicu da se upravo na primeru epohe Renesanse najbolje i najjasnije možze videti kakva je funkcija filozofije u celini ljudske kulturne aktivnosti: kroz filozofiju epohe Renesanse došle su, naime, do svesti o sebi i svojim ciljevima unutrašnje težnje novog kulturnog pokreta, i tako snažno ojačale svoje energije. Istina, ideal re­nesansne filozofije, tj. stvaranje jednog racionalnog prirodnog sistema koji bi istovremeno trebalo da obuhvati i objasni čitav fizički i duhovni svet, prevazilazio je realne mogućnosti renesansne epohe. On je mogao biti ostvaren tek kad je s razvojem građanskog društva, uvođenjem mnogih tehničko-ekonomskih novina, pronalaskom različitih instrumenata, kao i usavršavanjem novih metodoloških postupaka zasnovanih na eksperimentalnoj analizi otkrivena mehanička struktura prirode i sveopšta zakonitost zbivanja u njoj.

(Mihailo Đurić, Filozofija epohe renesanse, IP. Rad, Beograd, 1960)

ISLAMSKA FILOZOFIJA


ISLAMSKA FILOZOFIJA

 

ISLAMSKA FILOZOFIJA

Razlozi za razmatranje islamske filozofije. Izvori islamske filozofije.  Alfarabi.  Avicena. Averoes.  Dante i arapski filozofi.

 

Čitaoca koji se prvi put susreće sa filozofijom srednjeg veka može da iznenadi što se u delu posvećenom filozofiji srednjovekovnog hrišćanstva nalazi poglavlje o arapskoj filozofiji. Međutim, uticaj, pozitivan i negativan, koji je izvršila islamska filozofija na filozofiju hrišćanstva, sada je stvar opšteg znanja istoričara, i teško je izbeći govor o tome. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na Zapad; ali veliki filozofi srednjovekov­nog islama, ljudi kao Avicena (Avicenna) i Averoes (Averroes), bili su više od pukih prenosilaca ili pak samo komentatora; oni su menjali i razvijali filozofiju Aristotela,više ili manje u duhu novoplatonizma, a neki od njih su ga interpretirali u smislu koji je, bio egzegetski ispravan ili ne, nespojiv sa hrišćanskom teologijom i verom. Zato, kada se Aristotel pojavio pred srednjovekovnim misliocima u obliku koji mu je, na primer, dao Averoes, prirodno je bilo da je izgledao kao protivnik hrišćanske mudrosti, odnosno hrišćanske filozofije u širem smislu. Ta či­njenica objašnjava u znatnoj meri protivljenje na koje je naišao aristotelizam kod mnogih zagovornika hrišćanske tradicije koji su gledali na paganske filozofe kao na protivnike Avgustina, Anselma i velikih filozofa hrišćanstva. To protivljenje je variralo u stepenu, od prilično krute odbojnosti i straha od novina, do umerenog protivljenja mislilaca poput sv. Bonaventure; međutim, takav odbojan stav postaje razum­ljivijim ako se prisetimo da su muslimanski filozofi, na primer Averoes, tvrdili da daju pravu interpretaciju Aristotela, a da je ta interpretacija značajnim delom bila u protivslovlju sa hrišćanskim verovanjem. To, takođe, objašnjava i pažnju koju su islamskim filozofima posvećivali oni mislioci (posebno sv. Toma Akvinski) koji su u aristotelskom sis­temu videli ne samo vredan instrument za dijalektički izraz hrišćanske teologije nego i istinsku filozofiju. Takvi mislioci su morali da pokažu da aristotelizam ne uključuje nužno interpretacije koje su dali muslimani: oni su morali da se ograde od Averoesa i jasno da razdvoje svoj aristotelizam od njegovog.

Da bi, dakle, potpuno razumeli teološke rasprave sv. Tome i drugih, nužno je da znamo nešto i o srednjovekovnojislamskoj filozofiji; to je potrebno iz još jednog razloga srodnog ovome: u Parizu je nastala filo­zofska škola koja je tvrdila da predstavlja integralni aristotelizam, i glavna ličnost te škole bio je Siger od Brabanta (Siger van Brabant), glasoviti protivnik sv. Tome. Ti “integralni“ i autentični aristotelovci, kakvima su predstavljali sebe, pod autentičnim aristotelizmom su razumevali Averoesovu interpretaciju Aristotelovog sistema, i Averoes je bio za njih komentator par exellence. Da bismo razumeli tu školu i jednu značajnu fazu teoloških polemika u Parizu, očigledno je potrebno da se upoznamo sa mestom Averoesa u istoriji filozofije, kao i sa njegovim učenjem.

Premda je potrebno prikazati srednjovekovnu islamsku filozofiju, ipak u ovu knjigu ne spada razmatranje islamske filozofije kao takve. Ona je, doduše, značajna i sama po sebi (na primer, njen odnos prema islamskoj teologiji, pokušaj njihovog međusobnog usklađivanja i na­petost između njih, odnos islamske filozofije prema misticizmu u is­lamskom svetu i prema islamskoj kulturi uopšte – sve to ima svoj vlastiti značaj), ali čitalac ne sme da očekuje ovde više od jednog kratkog prikaza islamske filozofije u srednjem veku, jer ne razmatra se toliko zbog nje same koliko zbog njenog uticaja na filozofiju srednjovekovnog hrišćanstva. Ova, možda pomalo jednostrana, rasprava nije zamišljena tako da omalovaži dostignuća muslimanskih filozofa, niti uključuje negiranje njihovog značaja za islamsku filozofiju kao takvu: ona je jednostavno određena opštom svrhom i domenom ove knjige, i, razume se, razlogom za uštedu prostora.[…]

Islamska filozofija je bila povezana sa filozofijom hrišćanstva ne samo na upravo spomenuti način već i u svojim izvorima, i to zahva­ljujući tome što su upravo sirijski hrišćani bili ti koji su prvi preveli Aristotela i druge antičke filozofe na arapski jezik. Prva etapa tog posla bilo je prevođenje grčkih dela na sirijski. Prevodilo se u školi u Edesi u Mesopotamiji, koju je osnovao sv. Efrem (Ephraim) iz Nisibisa 363. godine, a zatvorio car Zenon (Zenon) 489. zbog nestorijanizma koji je tamo prevladao. U Edesi su prevedena na sirijski neka Aristotelova dela, uglavnom logička, kao i Porfirijeva Isagoge; taj posao je nastavIjen u Persiji, u Nisibisu i Gandisapori, kuda su se sklonili učenjaci nakon zatvaranja škole. Tako su prevedena Aristotelova i Platonova dela na persijski. U VI veku u monofizitskim školama u Siriji prevedena su na sirijski dela Aristotela i Porfirija i spisi Pseudo-Dionisija.

Druga etapa bila je prevođenje sirijskih prevoda na arapski. Čak i pre Muhamedova (Muhammad) vremena (569-639) bilo je dosta nestorijanaca koji su radili među Arapima, najčešće kao lekari, a kada je dinastija Abasida zamenila dinastiju Omajada 750. godine, sirijski učenjaci su bili pozvani na arapski dvor u Bagdadu. Ponajpre su prevođena medicinska dela; ali nakon izvesnog vremena prevedeni su i filozofski spisi, pa je 832. godine formirana prevodilačka škola u Bag­dadu; to je bila ustanova koja je dala arapsku verziju Aristotela, Alek­sandra Afrodizijskog, Temistija (Themistios), Porfirija i Amonija. Prevedeni su i Platonova Država i Zakoni, kao i takozvana Aristotelova teologija (u prvoj polovini IX veka), koja predstavlja kompilaciju Plotinovih Eneada (4-6), pogrešno pripisanu Aristotelu. Ovome treba do­dati i to da je Liber de Causis, u stvari, Proklova Institutio Theologicdd, takođe pripisivana Aristotelu. Ta pogrešna pripisivanja, kao i prevodi novoplatonskih komentara Aristotela na arapski, doprineli su širenju novoplatonskih interpretacija Aristotelovog sistema. Međutim, i drugi činioci, osim Aristotelovih i Platonovih dela, pridoneli su stvaranju is­lamske filozofije, recimo, sama islamska religija, a onda i uticaj verskih učenja Orijenta, na primer persijskog.[…]

Muslimanski filozofi se mogu podeliti u dve grupe: istočnu i zapadnu. U ovom poglavlju razmatraću ukratko tri filozofa koji pripadaju istočnoj grupi.

     Alfarabi(Alfarabi), koji je pripadao bagdadskoj školi i umro oko 950. godine, jeste dobar primer mislioca kod koga se opažaju uticaji koje smo pre spomenuli. On je pomogao islamskom kulturnom svetu da se upozna s Aristotelovom logikom, dok u klasifikaciji područja filozofije i teologije filozofiju čini, tako reći, samosvesnom, odvajajući je od teologije. Logika je propedeutika i priprema za pravu filozofiju, koju Alfarabi deli na: fiziku, koja obuhvata posebne nauke (gde je uključena i psihologija a teorija saznanja se razmatra u psihologiji), metafiziku (fizika i metafizika su dve grane teorijske filozofije) i etiku ili praktičnu filo­zofiju. Njegova shema teologije uključuje sledeće odeljke: (1) svemoć i pravičnost Boga;  (2) jedinstvo i druge atribute Boga; (3) učenje o sank­cijama u narednom životu; (4) i (5) prava pojedinaca i društvene odnose muslimana. Prema tome, čineći filozofiju posebnim područjem, Alfarabi nije kanio da potkopa ili uništi islamsku teologiju: pre bi se moglo reći da je stavio shematizaciju i logičku formu u službu teologije.

Osim toga, Alfarabi je koristio aristotelske argumente u dokazivanju Božije egzistencije. Tako, pretpostavljajući da se stvari u svetu pasivno kreću, a to je bila ideja koja se dobro uklapala u islamsku teologiju, on dokazuje da stvari moraju da dobijaju svoje kretanje od prvog Pokretača ili Boga. Zatim, stvari ovoga sveta su kontingentne, one ne egzistiraju nužno: njihova esencija ne uključuje njihovu egzistenciju, a to se pokazuje time što one nastaju i propadaju. Iz ovoga sledi da su one svoju egzistenciju dobile, pa u krajnjoj instanciji mora postojati Biće koje egzistira suštinski ili nužno, i koje je Uzrok postojanja svih kontingentnih bića.

Na drugoj strani, kada dođemo do Alfarabijevog opšteg sistema, uticaj novoplatonizma je očigledan. Tako se tema emenacije koristi da da bi se pokazalo da iz prvobitnog Božanstva ili Jednog proizlazi Um i Duša Sveta, a da iz njegovih misli ili pojmova proizlazi Kosmos, po­čevši od viših ili spoljašnjih prema nižim ili untrašnjim sferama. Tela su sastavljena od materije i forme. Um čoveka je iluminiran kosmičkim umom, koji je čovekov delatan razum (Aleksandra Afrodizijskog). Štaviše, iluminacija ljudskog razuma objašnjava činje­nicu da naši pojmovi „odgovaraju“ stvarima, budući da su Ideje u Bogu u isto vreme i primer i izvori pojmova u ljudskom duhu i formi stvari. To učenje o iluminaciji je povezano ne samo sa novoplatonizmom nego i s orijentalnim misticizmom. Sam Alfarabi se pridružio jednoj mis­tičkoj školi ili sekti čiji su se pripadnici nazivali sufi, a njegova filozo­fija je bila religiozno obojena. Najviši cilj čoveka jeste da sazna Boga, i, upravo kao što opšti tok sveta proizlazi iz Boga i vraća se u Njega, tako i čovek, koji proizlazi iz Boga emanacijskim procesom i koji je obasjan Bogom, treba da stremi ka povratku Boga i sličnosti sa Njim.[…]

Najveći muslimanski filozof u istočnoj grupi jeste neosporno Avicenaf  iliIbn Sina (980 – 1037), tvorac sholastičkog sistema u islam­skom svetu. Persijanac po rođenju, rođen u blizini Buhare, on je stekao svoje obrazovanje na arapskom jeziku, i najveći deo njegovih dela, koja su bila mnogobrojna, napisana su na arapskom. Prerano sazreo dečak, on izučava redom Kuran, arapsku književnost, geometriju, pravo, logiku. Nadmašivši svoje učitelje, sam studira teologiju, fiziku, matema­tiku i medicinu, i u šesnaestoj godini već radi kao lekar. On je godinu i po posvetio izučavanju filozofije i logike, ali svojim razumevanjem Aristotelove Metafizike postao je zadovoljan tek kada se slučajno namerio na Alfarabijeve komentare, iako je pre toga, kako nam kaže, čitao Meta­fiziku četrdeset puta a da nije bio kadar daje razume. Ostatak života mu je bio nemiran i pustolovan; bio je vezir raznih sultana, bavio se medi­cinom, iskusio je uspone i padove u životu i milost i nemilost vladara, ali ostao je uvek filozof, baveći se izučavanjem i pisanjem svuda gde se nalazio, pa makar u zatvoru ili jašući konja. Umro je u Hamadanu kada mu je bilo pedeset sedam godina, pošto je prethodno uzeo abdest, po­kajao se zbog svojih grehova, razdelio obilnu milostinju i oslobodio svoje robove. Njegovo glavno filozofsko delo je Aš-Šifđ, u srednjem veku poznato pod naslovom Sufficientiae, koje obuhvata logiku, fiziku (uključujući i prirodne nauke), matematiku, psihologiju i metafiziku. Najđt je bila zbirka tekstova preuzetih iz Aš-Šifđ i uređenih na drugačiji način.

Avicenina podela filozofije u širem smislu na logiku, filozofsku pro­pedeutiku, spekulativnu filozofiju (fiziku, matematiku i teologiju) i praktičnu filozofiju (etiku, ekonomiju i politiku) ne predstavlja osobit doprinos, izuzev što je teologija podeljena na prvu teologiju (koja obu­hvata ontologiju i prirodnu teologiju) i drugu teologiju (koja obuhvata predmete islamske religije), što odvaja islamsku teologiju od grčke. Ali njegova metafizika, iako uzeta od Aristotela i novoplatonista, po­kazuje i vlastite značajke. To govori da je Avicena, ma koliko da je po­zajmio od prethodnih filozofa, svoj sistem smislio brižljivo i samostalno i da taj sistem nosi osoben pečat. Na primer, iako se slaže s Aristotelom da je predmet metafizike biće kao takvo, Avicena koristi nearistotelsku ilustraciju kako bi pokazao da duh nužno aprehendira pojam bića, iako se taj pojam uči iz iskustva. Zamislimo čoveka koji je iznenada stvoren, koji ne može da vidi ni da čuje, koji lebdi u prostoru i čiji su udovi tako raspoređeni da ne mogu da dodirnu jedan drugog. Pretpostavljajući da on ne može da oseća čulima i da ne može da stekne pojam bića preko viđenja ili dodira, da li će on usled toga biti nesposoban da stvori ovaj pojam? Ne, zato što će biti svestan i moći će da potvrdi vlastito posto­janje; čak i ako ne može da nauči pojam bića iz spoljašnjeg iskustva, on će ga, ipak, steći samosvešću.

     Za Avicenu pojam nužnosti je, takođe, prvobitan pojam, pošto su za njega sva bića nužna. Treba, međutim, razlikovati dve vrste nuž­nosti. Pojedinačan predmet u svetu nije nužan po sebi: njegova esencija spoljašnjeg uzroka. Otuda kontingentno biće za Avicenu ne postoji po sopstvenoj suštini, već zbog nužne radnje jednog spoljašnjeg uzroka. Takvo biće je, u stvari, uzrokovano i u tom smislu „kontingentno“, ali je zato radnja uzroka determinisana.

     To ga navodi da dokaže da lanac uzroka ne može biti beskonačan, jer u tom slučaju ne bi postojao razlog za postojanje bilo čega, pa mora da postoji prvi uzrok koji sam nije uzrokovan. To neuzrokovano Biće,  nužno Biće, ne može svoju egzistenciju primiti od nečeg drugog, niti njeg­ova egzistencija može biti odvojena od njegove esencije, pošto bi sas­tavljanje delova podrazumevalo jedan raniji ujedinjujući uzrok: u nužnom Biću, prema tome, esencija i egzistencija moraju biti identične. Ovo prvo­bitno Biće je nužno samo po sebi, dok „kontingentna“ bića nisu nužna po sebi nego su nužna po drugome, tako da pojam „biće“, primenjen na nužno i kontingentno biće, nema isti smisao. Ta dva bića nisu, prema tome, vrste jednog roda; u stvari, biće pripada par exellence, prvenst­veno i prvobitno, nužnom Biću, a kontingentnom biću se predicira je­dino sekundarno i po analogiji.

Sa distinkcijom između mogućeg i nužnog je usko povezana distinkcija između potencijalnosti i aktualnosti. Potencijalnost je, kao što je rekao Aristotel, načelo promene u drugo kao drugo, i to načelo može, biti ili u činiocu (delatna moć) ili u trpiocu (pasivna moć). Osim toga, postoje različiti stupnjevi mogućnosti i aktualnosti, počevši od donje granice, odnosno od čiste potencijalnosti, ili prve materije, pa do gornje granice, do čiste aktualnosti, ili nužnog Bića (mada Avicena ne koristi izraz „čist Akt“ Quoad verbutn. Na ovom mestu Avicena prelazi na pokazivanje da je Bog Istina, Dobro, Ljubav i Život. Na primer, Biće koje je uvek u delanju, a bez potencijalnosti ili lišenosti, mora biti ap­solutno Dobro, i pošto su božanski atributi ontološki nerazlučivi, božanska Dobrota mora biti identična sa božanskom Ljubavlju.

Bog je apsolutno Dobro, On nužno teži prema širenju svoje dobrote, On je zrači, a to znači da On stvara nužno. Pošto je Bog nužno Biće, svi njegovi atributi moraju biti nužni: On je, prema tome, nužno Stvoritelj. To uključuje, opet, zaključak daje stvaranje večno, jer, ako je Bog nužno Stvoritelj i večan, onda i stvaranje mora biti večno. Štaviše, ako Bog stvara iz nužnosti svoje prirode, onda sledi i to da ne postoji sloboda izbora u stvaranju, da Bog ne može da stvara drukčije ili da stvara druge stvari od onih koje aktualno stvara. Ali Bog može direktno da proizvede samo nešto što je slično njemu: nemoguće je da Bog neposredno stvara materijalne stvari. Prvo biće koje logički proizlazi iz Boga je, prema tome, prvi Um. Taj Um stvoren je u smislu da proizlazi iz Boga: on dobija, dakle, svoju egzistenciju, i na taj način počinje dvojstvo. Dok u Jednome nema dvojstva, u prvobitnom Umu postoji dvojstvo esencije i egzistencije, u kome je egzistencija pridošla, a postoji dvojstvo i u sa­znanju tako što prvobitni Um saznaje Jedno ili Boga kao nužno a sebe kao „mogućno“. Na taj način Avicena izvodi deset Umova koji se sve više umnožavaju i tako premošćuju jaz između jednosti Boga i mnoštvenosti stvaranja.

Deseti Um je „davalac formi“, koje se daju prvoj materiji, čistoj potencijalnosti (ili još pre potencijalnosti „lišenoj“ forme, koja je, onda, u tom smislu „zla“), i koje tako postaju sposobne za dalje umnožavanje unutar svojih vrsta. Posebni Umovi mogu da se raz­likuju jedan od drugog samo specifično, na temelju njihove manje ili veće blizine Jednome i opadajuće jednostavnosti u procesu emenacije; ali, kako je reč o načelu individuacije, ista specifična forma može da se umnoži u mnoštvo pojedinačnih konkretnih predmeta; pri tom, prvo­bitna materija mora da se izvede iz njenog stanja neodređenosti i da se podstakne na prihvatanje specifične forme, prvo preko forma corporeitatis-a zatim i kroz delatnost spoljašnjih uzroka koji predodređuju materiju za recepciju jedne posebne specifične forme. Deseti Um ima još jednu funkciju osim toga stoje Dator formaruni, jer on, takođe, izvršava funkciju aktivnog razuma u čoveku. U svojoj analizi apstrakcije Avicena neće pripisati ljudskom razumu kao takvom poslednji čin apstrahovanja, odnosno aprehenziju univerzalnog u stanju čiste inteligibilnosti, jer bi to značilo da razum iz stanja mogućnosti prelazi u stanje delatnosti svojom sopstvenom moći, a međutim nijedan činilac ne može preći iz stanja mogućnosti u stanje aktivnosti drukčije do pod uticajem jednog spoljašnjeg činioca koji mu je, uprkos tome, sli­čan. On je, prema tome, razlikovao aktivni i pasivni razum, ali je od aktivnog razuma načinio posebnu i jedinstvenu moć rasuđivanja koja iluminira ljudski razum, odnosno prenosi na njega svoju moć intelek­tualnog i apstraktnog zahvatanja esencija (esenciju ili univerzaliju post rem treba razlikovati od esencije ante rem i in re.

Avicenino učenje o nužnom stvaranju i njegovo poricanje Jednom da ima neposredno saznanje o raznovrsnosti konkretnih predmeta sup­rotstavilo ga je teologiji Kurana. Ali on je pokušao, onoliko koliko je mogao, da pomiri svoj aristotelsko platonski sistem sa pravovernim islamom. Na primer, i pored toga što je zastupao učenje o odvojenosti, aktivnog razuma, on nije poricao besmrtnost ljudske duše, pa je otuda prihvatao i učenje o sankcijama nakon smrti, interpretirajući ih na intelektualistički način, tako da se nagrada sastoji u saznanju čisto inteligibilnih predmeta, a kazna u lišenosti takvog saznanja. Nadalje, iako njegova analiza i objašnjenje stvaranja i odnosa sveta prema Bogu nužno uključuju učenje o emanaciji i u tom pogledu teže ka panteizmu, on je pokušao da se zaštiti od panteizma zagovarajući distin­kciju između esencije i egzistencije u svim bićima koja proizlaze, bilo neposredno ili posredno, iz Boga. Možda islamsko učenje o božanskoj omnipotenciji, kada se interpretira „spekulativno“, teži ka panteizmu, i moguće je da izvesna Avicenina fundamentalna načela idu u prilog panteizmu; pa ipak, on sigurno nije nameravao da bude panteista.

     Kada su pojedini delovi Aviceninog spisa bili prevedeni na latinski u XII veku, hrišćanski svet se suočio po prvi put sa jednim strogo sastavljenim sistemom koji je na neke mislioce ostavio veoma jak utisak. Tako je Gundisalin (Gundissalinus, umro 1151) preveo na latinski španski prevod Avicene koji je načinio Jovan Španac (Johannes Hispanus, Avendeat). Osim toga, Gundisalin je koristio Avicenino učenje u svom delu De Anima  sledeći avicensku psihologiju (pa je citirao i Aviceninu alegoriju o „lebdećem čoveku“); pa ipak, u jednom je dao prednost Avgustinu pred Avicenom, smatrajući daje delatan razum, kao izvor iluminacije, identičan sa Bogom. Štaviše, u svom delu De Proces­sione Mundi on je pokušao da pomiri Aviceninu kosmogoniju sa hrišćanskim učenjem, ali se za njegovim primerom niko nije poveo. Pre nego što je postala dostupna čitava Aristotelova Metafizika, vladala je neizvesnost o tome koja učenja treba pripisati Aviceni a koja Aristo­telu. Tako je Rodžer Bekon mislio da Avicena u potpunosti sledi Aristototela, iako on nije imao na raspolaganju knjige M i N iz Metafizike, pa nije mogao, prema tome, ni da bude siguran u tačnost te svoje pretpo­stavke. Rezultat je bio taj daje Viljem od Overnja (VVilhelm de Auvergne, umro 1249), prvi odlučan protivnik Avicene, jednostavno pripsao Aviceninu kosmogoniju Aristotelu. Ta kosmogonija je, prema Viljemu, po­grešna, zato što dopušta posrednike u procesu stvaranja, i tako stvorenim bićima priznaje božansku moć, poriče božansku slobodu, tvrdi večnost sveta, čini materiju načelom individuacije i drži da je poseban aktivan razum eficijentni uzrok ljudskih duša. Uprkos tome, sam Viljem prenosi Aviceninu distinkciju između esencije i egzistencije u latinsku sholastiku. Štaviše, poričući Avicenino učenje o aktivnom razumu, on ipak identifikuje ovaj razum sa Bogom. Drugi mislioci, na primer Alek­sandar od Hejlsa (Alexander of Hales), Jovan od Rošelea (Johannes de la Roschelle) i sv. Albert, poricali su učenje o posebnom delatnom ra­zumu, ali su koristili Aviceninu doktrinu o apstrakciji i o nužnosti ilu­minacije, dok su Rodžer Bekon i Rodžer Marston (Roger Marston) našli da je Avicenina jedina greška u tome što taj poseban delatan i iluminativan razum nije identifikovao sa Bogom. Ne ulazeći dalje u pro­blem o Aviceninom uticaju, koji bi zahtevao posebnu monografiju, može se reći da je on uplivisao na latinsku sholastiku bar u pogledu sledeća tri pitanja: na pitanje o saznanju i iluminaciji, na pitanje o esen­ciji i egzistenciji, i na pitanje o materiji kao načelu individuacije.      To što su latinski sholastičari kritikovali Avicenu ne znači, naravno, da oni od njega nisu ništa naučili. Na primer, sv. Toma je smatrao nužnim da kritikuje način na koji su muslimanski filozofi tretirali mogućnost, ali to ne znači da sam sv. Toma nije svoje stanovište razvio delimično i proučavanjem Aviceninog učenja, čak i ako nije uvek lako odrediti tačan stepen uticaja Aviceninih spisa na najvećeg sholastičara. Skot je međutim, bio pod znatno većim uticajem Avicene nego što je to slučaj sa sv. Tomom, pa ipak, ni on ne može s pravom da se nazove Aviceninim sledbenikom.[…]

     Algazel(Al-Gazzali, 1058-1111), koji je neko vreme predavao u Bagdadu, suprotstavio se stavovima Alfarabija i Avicene sa stanovišta muhamedanske pravovernosti. U svom delu Maqđsid  ili Intentiones Philosophorum – ukratko prikazuje shvatanja te dvojice filozofa, ali taj prikaz, uzet sam za sebe, daje utisak da se Algazel slaže sa iznesenim gledištima (spis je preveo na latinski Gundisalin). Tako, Viljem od Overnja napada kao „Aristotelove sledbenike“ Alfarabija, Algazela i Avicenu, nesvestan činjenice da Algazel pristupa kritici sistema tih fi­lozofa u delu Destructio philosophorum, pokušavajući da pokaže kako su oni u protivrečnosti sami sa sobom. Ta knjiga je, kasnije, izazvala Averoesov odgovor: Destructio destructionis philosophorum. U delu Oživljavanje religioznih nauka Algazel iznosi svoja pozitivna gledišta, braneći od Aviceninih shvatanja o emanaciji i večnosti sveta pravoverno učenje o stvaranju sveta iz ničega i u vremenu. On, takođe, brani učenje O Božijoj univerzalnoj kauzalnosti   na taj način što vezu između uzroka i posledice čini zavisnom od božanske moći, a ne od bilo koje uzročne aktivnosti stvorenih bića. Filozof vidi posledicu ili konstantnu vezu i iz toga zaključuje o odnosu uzroka i posledice, dok, u stvari, sledovanje jednog događaja za drugim potiče prosto iz moći i delatnosti Božije. Drugim recima, on zastupa okazionalističko učenje.

Algazel je bio veoma daleko od toga da bude prosto filozof koji želi da osujeti nepravoverne tendencije svojih heleniziranih prethodnika: on je bio viđeni sufi, mističar i duhovni pisac. Napustivši posao u Bag­dadu, povukao se u Siriju, gde je živeo asketskim i kontemplativnim životom. U stvari, on je ponekad izlazio iz svoje povučenosti a imao je i sledbenike:čak je osnovao i neku vrstu teološkog fakulteta i sufističku školu u Tusu – mestu u koje se povukao; ali glavni cilj njegovog života bio je oživljavanje vere u smislu misticizma. Oslanjajući se ne samo na prethodne islamske izvore nego, takođe, koristeći i novoplatonska shvatanja, pa čak i shvatanja judaizma i hrišćanstva, on je izgradio jedan duhovni sistem koji je bio personalistički, tj. nepanteistički po svom karakteru. Neki od Algazelovih izraza na prvi pogled povlače ili uključuju panteizam, ali njegov novoplatonizam je stavljen u službu verskog mis­ticizma a ne spekulacije. Problem nije u tome da je on naginjao izjed­načenju sveta sa Bogom; njega je u svojevrsni panteizam vodilo njegovo stapanje islamskog učenja o predestinaciji i božanskoj omnikauzalnosti sa veoma naglašenim verskim misticizmom. Semitski monoteizam, kada Se posmatra u duhu novoplatonizma i spojen sa misticizmom, verovatno ga i nije mogao odvesti u nekom drugom pravcu. U području čisto filozofske spekulacije on pokazuje pomalo skeptičko stanovište, i predstavlja protest verskog misticizma protiv racionalizma, sličan onome koji nalazimo u islamskoj teologiji protiv aristotelovske filo­zofije.[…]

Sjajna islamska civilizacija koja se razvila u Španiji u X veku i koja je, u to doba, bila znatno superiornija od svega što je moglo da ponudi zapadno hrišćanstvo, činila je kulturnu pretpostavku musliman­skog filozofiranja na Zapadu. Prvi filozof zapadne grupe bio je Ibn Masara (Ibn Massarah, umro 931), koji je prihvatio shvatanje Pseudo Empedokla (Pseodos   Empedokles),   dok  Avempace  ili   Ibn   Baga  (Ibn Baggah, umro 1138) i Abubacer ili Ibn Tofail (Ibn Thofail, umro 1185) predstavljaju mističke tendencije; ali najveća figura te grupe je neosporno Averoes, koji zauzima ono istaknutomesto u zapadnoj grupi koje Aviceni pripada u istočnoj.

     Averoes iliIbn Ružd(Ibn Ruschd, Komentator, kako su ga zvali latinski sholastičari) rođenje u Kordovi 1126. godine, kao sin sudije. Nakon studija teologije, prava, medicine, matematike i filozofije, on postaje sudija, prvo u Sevilji a zatim u Kordovi, da bi 1182. postao kalifov lični lekar. Kasnije pada u nemilost kalifa Al-Mansura (Al-Mansura) i biva proteran sa dvora. Odlazi u Maroko, gde umire 1198. go­dine.

Pošto je bio ubedjen u to da je Aristotelov genij vrhunac ljudskog uma, Averoes je, dakako, znatan deo svoje energije posvetio pisanju komentara. Oni se dele na tri vrste: (1) manji ili “srednji” komentari, u kojima Averoes iznosi Aristotelovo učenje, dodajući vlastita objaš­njenja i izvođenja na takav način da nije uvek lako razlikovati šta je Aristotelovo a šta Aveioesovo; (2) veći komentari, u kojima Averoes prvo navodi deo Aristotelovog teksta a onda i svoj vlastiti komentar; i (3) mali komentari (parafraze ili kompendija) u kojima iznosi zaključke do kojih je došao Aristotel, izostavljajući dokaze i istorijska upućivanja; ovi komentari su bili namenjeni studentima koji nisu bili kadri da dođu do izvora ili većih komentara. (Očigledno, srednji komentari su sastav­ljeni pre velikih komentara, a to se može reći i za kompendija.) Postoje manji komentari i kompendija za čitav Aristotelov Organon, kao i la­tinski prevodi svih triju vrsta komentara za Drugu analitiku, Fiziku, De Caelo, De Anima i Metafiziku. Osim tih i drugih komentara u latin­skom prevodu, hrišćanski sholastičari su imali i Averoesov odgovor Algazelu (tj., Destructio destructionis philosophorum), više logičkih dela, jedno pismo o povezanosti apstraktnog uma i čoveka, delo o blaženstvu duše itd.

Metafizički sled stupnjeva proteže se od čiste materije kao najniže granice do čiste delatnosti ili Boga kao najviše granice, a između ovih dveju granica su predmeti sastavljeni od mogućnosti i aktualnosti, koji čine Natura naturalan. (Ovi izrazi iz latinskog prevoda, Natura naturans i Natura naturata, pojavljuju se ponovo u Spinozinom sistemu.) Prva materija, kao ekvivalent nebića, kao čista mogućnost i odsustvo svake determinacije, ne može biti rezultat stvaralačkog čina:  ona je, prema tome, večna kao i Bog. Pa ipak, Bog izvodiili izaziva forme materi­jalnih stvari iz mogućnosti čiste materije, i stvara Umove, deset na broju,spolja povezane sa sferama,tako dase izbegava Avicenina teorija o emanaciji i isključuje stvarni panteizam. Međutim, red stvaranja ili generacija stvari jesu  determinisani.

Ipak, čak i ako ga njegovo poricanje emanacije čini u jednom smislu pravovernijim od Avicene, Averoes nije sledio Avicenu u prihvatanju lične besmrtnosti. On je, u stvari, sledio Temistija i druge komentatore, smatrajući da je intellectus materialis ista supstancija kao i intellectus agens i da obadva nadživljavaju smrt, ali je opet, zajedno s Aleksandrom Afrodizijskim, smatrao da je ta supstancija poseban i jedinstven Um. (To je Mesečev Um, najniža sfera.) Individualan pasivan um po­staje, aktivnošću delatnog uma, “stečen um”, koji biva apsorbovan u aktivan um na takav način da, iako preživljava telesnu smrt, on to ne čini kao ličan ili pojedinačno postojeći, nego kao momenat univerzalnog i zajedničkog uma ljudske vrste. Postoji, dakle, besmrtnost, ali to nije lična besmrtnost. Sv. Toma i drugi sholastičari su revnosno pobijali to lično gledište, iako su ga latinski averoisti držali za filozofsku istinu.

Zanimljivije od Averoesovog posebnog filozofskog učenja jeste njegovo shvatanje o opštem odnosu filozofije i teologije. Budući da je smatrao da je Aristotel dovršitelj ljudske nauke – model ljudske savršenosti i autor sistema koji predstavlja najvišu istinu – i s obzirom na to da je interpretirao Aristotela kao da ovaj zastupa jedinstvenost aktivnog uma i prihvata učenje o večnosti materije, Averoes je nemi­novno morao da pokuša da pomiri svoja filozofska shvatanja sapravovernom islamskom teologijom, pogotovo što nije manjkalo onih koji su bili spremni da gaoptuže za jereszbog njegove odanosti paganskom misliocu. On je, stoga, pokušao da izvede to pomirenje takozvanom teorijom o “dvostrukoj istini”. Ta teorija ne podrazumeva, prema Averoesu, da neka propozicija može da bude istinita u filozofiji a lažna u teologiji ili vice versa: njegova ideja je bila da se jedna i ista istina sa­znaje jasno u filozofiji a izražava alegorijski u teologiji. Naučna formu­lacija istine se postiže isključivo u filozofiji, ali ta ista istina se iražava i u teologiji, samo na drugi način. Slikovito izlaganje u Kuranu izražava istinu na način koji je razumljiv običnom čoveku, onom neobrazovanom, dok filozof skida alegorijsku ljusku i tu istu istinu saznaje “nelakiranu”, oslobođenu spoljašnjeg sjaja koji joj daje Vorstellung. Averoesovo shvatanje  odnosa filozofije i teologije liči donekle na Hegelovo,   i  bilo bi neprihvatljivo, kao što je i bilo, za pravovernog islamskog teologa; ali nije besmislena ideja da jedna propozicija može da bude istinita u filo­zofiji a da je dijametralno suprotna propizicija istinita u teologiji. Ono što je Averoes učinio bilo je to da podredi teologiju filozofiji, da ovu drugu učini sudijom za prvu, tako da filozofi odlučuju koja teološka učenja treba interpretirati alegorijski i na koji način ih treba tumačiti. To gledište su prihvatili latinski averoisti, i upravo je ono islamske teo­loge učinilo potivnicima Averoesa i filozofije uopšte. S obzirom na to da tvrdnje koje su pripisivane Averoesu, uzete doslovno, povlače da je jedna propozicija (na primer, da je aktivan um brojčano jedan) istinita u filozofiji a lažna u teologiji, pretpostavlja se da je to jednostavno sar­kastičan način da se kaže da su teološka učenja besmislena. Kada Ave­roes kaže da je neka propozicija istinita u fideističkoj teologiji konzervativaca koji su odbacivali filozofiju, on time hoće da kaže da je ta pro­pozicija istinita u školineprijatelja nauke,tj.da je jednostavno lažna. On je mrzeo tradicionaliste kao što su i tradicionalisti mrzeli njega, i njegovo stanovište o ovom pitanju dovelo je do zabrane grčke filozofije i do  spaljivanja filozofskih dela u islamskoj  Španiji.[…]

O uticaju Averoesa na latinsko hrišćanstvo govoriću kasnije; ali može biti zanimljivo dodati ovde koju reč o mišljenju Dantea (Dante, 1265-1321) o arapskim filozofima. Problem Danteovog odnosa pre­ma arapskim filozofima nastao je onda kada su učenjaci počeli ozbiljno i bez predrasuda da se pitaju zašto Dante, koji je u Divina Commedia Muhameda smestio u pakao, smešta Averoesa i Avicenu u čistilište, a latinskog averoistu Sigera od Brabanta na nebo; on čak ide toliko da­leko da stavlja u usta sv. Tome Akvinskog, koji je bio uporan protivnik Sigerov, besedu u slavu Sigerovu. Očigledno, Dante je smatrao te ljude filozofima, i zato je dvojicu islamskih mislilaca uzdigao onoliko visoko koliko je mogao: pošto nisu hrišćani, on nije smatrao da ih može razrešiti od Inferne, i tako ih je smestio u čistilište. Siger je, međutim, bio hrišćanin, pa ga je Dante stavio u raj. To što je učinio da sv. Toma go­vori pohvale o Sigeru i što ga je stavio levo od sv. Tome, dok je sv. Al­bert Veliki desno od Tome, postaje objašnjivo ako se setimo da tomistički sistem pretpostavlja filozofiju koja je izgrađena jedino prirodnim umom, i da je takva filozofija bila upravo ono što je Siger od Brabanta ispovedao: nije nužno pretpostaviti da je Dante pristajao uz sve Sigerove nazore, ali on ga je uzimao za simbol “čiste filozofije”.

Međutim, zašto je Dante izdvojio Avicenu, Averoesa i Sigera od Brabanta? Da li je to biloprosto zato što su onifilozofiili, pak, i sam Dante nešto duguje muslimanima? Bruno Nardi (Bruno Nardi) je pokazao, a zatim je to prihvatio i Asin Palacios (Asin y Palacios), da Dante duguje sistemima Alfarabija, Avicene, Algazela i Averoesa zna­čajne stavove svoje filozofije, na primer učenje o Bogu kao svetlosti, učenje o Umovima, o uticaju nebeskih sfera, shvatanje da je samo razuman deo duše stvoren neposredno i u pravom smislu, učenje o potrebi iluminacije za poimanje itd. Doduše, neke od tih ideja nalazimo i u avgustinskoj tradiciji; ali pokazalo se da je Dante daleko od čistog tomizma i da duguje mnogo muslimanima, posebno Averoesu. To objaš­njava zašto on izdvaja i posebno tretira najistaknutije islamske filo­zofe, i zašto je smestio u raj najveće od latinskih averoista.[…]

(Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija, 191-205, Bigz, Beograd, 1988)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sv. JOVAN DAMASKIN, sv. GRIGORIJE PALAMA – izvod iz dela


IKONOBORCI: SV. JOVAN DAMASKIN.

JOVAN DAMASKIN – izbor iz dela

Ikonoborci

Apologetska slova protiv opadača svetih ikona

(II, 4) Neprijatelj istine i protivnik spasenja ljudi koji je u svoje vreme prevario ne samo mnogobošce nego čak i same sinove Izrailjeve da prave slike demona i bezbožnih ljudi i ptica i životinja i gmizavaca, i da im se klanjaju kao bogovima, pokušava sada da unese nemir u spokojnu Crkvu Božju, ustima nepravednika i jezikom lukavim rečima Božjim zlo podmećući i trudeći se da njegovu ružnoću i mračni vid prikrije i da srca vernih pomeri iz istinskog i Ocima predanog običaja (Š, 2). Jer ustadoše neki govoreći da ne treba slikati i predlagati za gledanje i proslavljanje i divljenje i revnovanje Hristova spasonosna čudesa i stradanja, kao ni junačke podvige Svetih protiv đavola. A ko ne uviđa od onih koji imaju božansko znanje i duhovnu mudrost da se tu radi o đavoljem podmetanju? Jer on ne želi da bude objavljen njegov poraz i posramljenje niti slava Božja i njegovih Svetih da bude opisana.

(II, 5) I zaista, ako bismo mi pravili sliku (ikonu) nevidljivog Boga, grešili bismo, jer je nemoguće izobraziti ono što je bestelesno i bez oblika, nevidljivo i neopisivo. Ako opet pravimo slike (ikone) ljudi i smatramo ih za bogove i kao bogovima im služimo, stvarno bezbožno radimo. Međutim, mi ništa od svega toga ne činimo. Jer to nije greh ako slikamo ikonu Boga koji se ovaplotio i javio telesno na zemlji n po neizrecivoj dobroti poživeo sa ljudima, i primio na sebe prirodu i težinu i oblik i boju tela. To je samo izraz naše čežnje da vidimo Njegov lik. Jer kao što kaže božanski Apostol: „Sada vidimo u ogledalu i u zagonetci” (1. Kor. 13,12). A ikona i jeste ogledalo i zagonetka prikladna teži našega tela. Jer po rečima božanskog Grigorija, ma koliko se um trudio nije u stanju da izađe iz telesnosti.[…]

(1,9) No, pošto je reč o ikoni i poklonjenju, daj da objasnimo tu reč o njima. Ikona je slika (podobije) koja karakteriše prvolik tako što poseduje i određenu razliku u odnosu na njega. Jer ikona nije po svemu slična sa pralikom (arhetipom). Živa pak ikona nevidljivoga Boga, prirodna i nepromenljiva, Sin, koji nosi u sebi celoga Oca, poseduje po svemu istovetnost sa njim, razlikujući se jedino uzročnošću. Jer Otac je prirodni uzrok a Sin prouzročeni. Otac nije iz Sina nego Sin iz Oca. Od njega doduše jeste, ali nema biće posle njega, tj. posle rodivšeg ga Oca.

(1,10) I u Bogu postoje ikone i paradigme (prauzori) onoga što je od njega nastalo, tj. njegov predvečni savet, večno istovetni. Jer ono što je Božansko po svemu je nepromenljivo i nema u njemu promene ili senke izmene. Sveti Dionisije, duboki znalac božanskih stvari, koji je razmišljao o Bogu bogonadahnut, naziva ove ikone i paradigme (prauzore)  predodređenjima. Jer u njegovom savetuje pre svoga nastanka ucrtano i naslikano sve ono što je on predodredio i što će neizostavno biti, slično čoveku koji namerava da sagradi kuću te najpre ocrtava i odslikava njen plan u svome umu.[…]

(1.12) Ikona se takođe zove i ono što tajanstveno ocrtava ono što će se dogoditi u budućnosti, kao na primer: kivot i štap i sasud, Svetu Bogorodicu; kao što je zmija ukazanja na Onoga koji je preko Krsta uništio svezlu Zmiju, ili more, voda i oblak na Duha krštenja.[…]

(III, 16) Prvo, šta je ikona?  Ikona je podobije (slika) i prikazanje i izobraženje nekoga, koje sobom pokazuje ono što je naslikano. Svakako, ikona nije u potpunosti slična prvoliku, to jest onome što je naslikano, jer drugo je ikona a drugo ono što je naslikano, tako da se vidi među njima razlika, pošto to dvoje nije jedno i isto. Na primer: čovekova slika (ikona), izražava crte tela, ne poseduje duševne sile, jer niti živi niti misli niti govori niti oseća niti pokreće udove. Pa i sin koji je prirodna slika (ikona) oca ima nešto drugačije u odnosu na njega: on je sin a ne otac.[…]

(Š, 26) Ko je prvi naslikao ikonu? Sam Bog je prvi rodio Jedinorodnog Sina svoga, svoju živu ikonu, prirodnu, nepromenljivo obličje svoje večnosti. Stvorio je i čoveka po liku (ikoni) svojem i podobiju (Post 1,26). I Adam vide Boga i ču glas nogu njegovih dok je hodio u predvečerje, i sakri se u Raju   (Post 3,8). I Jakov je video Boga i rvao se s njim (Post 32,24), što znači da mu se Bog javio kao čovek. I Moisije ga vide kao ozadinu čovečiju (Izl. 33,23) i Isaija kao čoveka ga vide kako sedi na prestolu (Is. 6,1). Takođe i Danilo vide obličje čoveka i kao Sina čovečjega, došavšega ka Starome danima (Dan. 7,13). No, niko nije video prirodu Božju nego samo obraz () i ikonu (sliku) onoga što će se dogoditi u budućnosti. Jer je trebalo da Sin i Logos Božji nevidljivi postane istinski čovek, da bi se sjedinio sa našom prirodom i javio na zemlji.

Zato su se svi koji su videli obraz i ikonu (sliku) budućega poklonili, kao što kaže Apostol Pavle u poslanici Jevrejima: „U vjeri pomriješe svi ovi ne dočekavši ostvarenje obećanja, ali ih vidješe iz daleka i celivaše” (Jevr 11,13). Zar onda da ja ne naslikam ikonu Onoga koji je radi mene postao vidljiv prirodom tela i zar da mu se ne poklonim i da mu ne odam počast preko poklonjenja i počasti ikoni? Avram je video ne prirodu Božju („Boga niko nikad nije video”, Jn. 1,18) nego ikonu Boga, i pavši ničice pokloni se (Post 17,17). Isus Navin vide ne prirodu anđela, nego ikonu (sliku) (priroda anđela se ne da videti telesnim očima) i pavši pokloni se (Is. Nav. 5,14); slično i Danilo (anđeo nije Bog nego stvorenje i sluga koji predstoji Bogu) pokloni se anđelu ne kao Bogu, nego kao Božjem predstojniku i služitelju (Dan. 8,18).

Zašto onda da i ja ne slikam ikonu prijatelja Hristovih i da im se ne poklonim, ne kao bogovima, nego kao ikonama prijatelja Božjih? Jer ni Isus Navin ni Danilo se nisu poklonili anđelima koje su videli kao bogovima. Tako se ni ja ne poklanjam ikoni kao Bogu, nego preko ikona i Svetih prinosim Bogu poklonjenje i čast radi koga čestvujem i njegove prijatelje i smerno uvažavam. Jer Bog se nije sjedinio sa prirodom anđela nego se sjedinio sa prirodom ljudi. Bog nije postao anđeo, nego je Bog postao po prirodi i istinski čovek: „Jer zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avramovu” (Jevr 2,16).    Nije priroda anđela postala Sin Božji po ipostasi, nego je ljudska priroda postala Sin Božji poipostasi (ličnosti). Nisu se anđeli prisajedinili ni postali zajedničari božanske prirode nego energije i blagodati, a ljudi se prisajedinjuju i postaju zajedničari božanske prirode (2 Petr 1,4): oni ljudi koji se pričešćuju telom Hristovim svetim i piju krv njegovu časnu.

Jer se (ljudska priroda) sjedinila ipostasno sa Božanstvom, tako da su dve prirode sjedinjene nerazdeljivo u telu Hristovom kojim se mi pričešćujemo, te sa dve prirode opštimo, tela telesno, Božanstva duhovno, bolje reći  s obadve uzajamno. Pri tom se ipostasno ne poistovećujemo (jer prvo postojimo pa se onda sjedinjujemo) nego po prožimanju tela i krvi. Pa kako onda da nisu veći od anđela oni koji držanjem zapovesti čuvaju istinsko sjedinjenje. Naša priroda je unekoliko umanjena od anđelske zbog smrti i tromosti tela alije blagovoljenjem i sjedinjenjem sa Bogom postala veća od anđela. Jer pred njom koja sedi na prestolu slave u Hristu, anđeli stoje sa strahom i trepetom i staće pred nju ustrašeni na Dan sudnji. Sveto pismo njih ne naziva sapričasnicima i zajedničarima božanske prirode („jer su svi duhovi koji bogosluže, šiljani na služenje onima koji će naslediti spasenje”, Jevr 1,14), niti da će sacarovati ni biti saproslavljeni, niti da će sesti za Očevom trpezom, a Sveti su nazvani sinovi Božji i naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Zato poštujem Svete i saproslavljam sluge i prijatelje i sunaslednike Hristove, sluge po prirodi i prijatelje po slobodnom opredeljenju i sinove i naslednike po božanskoj blagodati, kao što Gospod kaže Ocu.

(sv. Jovan Damaskin, Pouke)

****

GRIGORIJE PALAMA – izbor iz dela

Isihasti

 

O međusobnom miru, izgovorena tri dana nakon dolaska (Sv. Grigorija Palame) u Solun

1.Svi smo mi braća, jer nas je sazdao jedan Gospodar i Tvorac, i u tom smislu smo zadobili zajedničkog Oca. Međutim, to opšte bratstvo imamo i u odnosu na beslovesnu, pa čak i na neživu (neosetljivu, neoduševljenu) prirodu. Osim toga, mi smo jedan drugome braća i zato što smo svi potekli od jednog, zemnorodnog Adama, i zato što smo jedino mi stvoreni po obrazu Božijem. Ovo je zajedničko i nama i svim narodima uopšte.

Pored toga, mi smo jedan drugome braća i time što smo istoga roda i što živimo u istom mestu. Najzad, braća smo i po bogatstvu da imamo zajedničku Majku – Svetu Crkvu i blagočašće (pobožnost), kojoj je Načalnik i Savršitelj Hristos, istinski Sin Božiji, Koji ne samo da je naš Bog, nego je blagoizvoleo da nam bude i Brat i Otac, i ne samo to, nego i Glava Koja sve nas sabira u jedno Telo i čini da budemo udovi jedan drugom i Njemu Samom. Kada se posle Svog trodnevnog vaskrsenja iz mrtvih javio ženama koje su došle na grob, Gospod je rekao: Idite, te javite braći Mojoj neka idu u Galileju, i tamo će Me videti (Mt. 28; 10). Vidite li kako nas je udostojio da Se nazove našim bratom? Zato i apostol za Njega kaže: Ne prisajedini se angelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu: stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći (Jevr. 2; 16-17). Međutim, kako je Hristos i naš Otac Koji nas je preporodio kroz sveto Krštenje i Svojom božanskom blagodaću, On Svoje učenike naziva “decom” i, odlazeći na spasonosno Stradanje objavljuje da ih neće ostaviti kao siročiće. Tako apostol opet kaže: A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola (Jevr. 2; 14). Pavle je uveren da smo svi mi u Hristu jedno Telo i kaže: A viste Telo Hristovo i udovi ponaosob (1. Kor. 12; 27). I kao što je telo jedno a ima mnoge udove, tako i udovi imaju jedno telo i, premda su mnogi, čine (obrazuju) jedno telo. Tako je i sa Hristom, budući da smo u jednom Duhu svi kršteni u jedno Telo.

3. Za nas je, dakle, braćo, bila jedna banja preporođenja i rođenja u Bogu: jedna vera, jedna nada, jedan Bog nad svima, kroz sve i u svima nama, Koji nas je božanskom ljubavlju sabrao oko Sebe i učinio da budemo udovi jedan drugome i Njemu Samom. Međutim, dejstvovanjem lukavoga nastupila je mržnja jednih prema drugima i proterala ljubav. Tačnije rečeno, to se nije dogodilo samo jednom, nego se ona (mržnja) više puta ponavljala, uništavajući naše jedinstvo u ljubavi jednih prema drugima i prema Bogu. Ona ne samo da zajedničke udove grada razlučuje jedne od drugih i čini da budu kao oduzeti (paralizovani), nego te strane (stranke, partije) suprotstavlja jedne drugima i podstiče saplemenike ne nepomirljive razdore, pometnje i nerede. Postigavši da saplemenici postanu protivnici i učinivši da grad izgleda tako kao da su njime zagospodarili neprijatelji, podstakla je (ta mržnja) grad da sažaljeva samoga sebe, da prema sebi samome postane zlonameran i neprijateljski raspoložen. Budući u tom mrskom položaju, postao je (grad) samome sebi zagonetka.

4. Ko su ti što pustoše grad, što ponekad ruše kuće i otimaju ono što je u kućama? Ko su ti što mahnito progone gospodare ovih kuća i gaje pogubna (smrtonosna, ubistvena) osećanja prema njima, nemilosrdna i nečovečna? Zar to nisu sami žitelji ovoga grada?! Ko su oni što trpe tako veliko bezumlje i urlike, napade i nasrtaje? Zar to nisu oni isti žitelji ovoga grada, od kojih se on (grad) nekada naslađivao tolikim dobrima? O, kakvo stradanje! Avaj, kakva velika nesreća! Grad vojuje sam sa sobom, zaratio je sa sobom samim, gazi se svojim sopstvenim nogama, ruši se svojim sopstvenim rukama, odzvanja svojim sopstvenim uzvicima. Ono što je kod njega dobro biva prezreno, dok ono što je neplemenito i rđavo zlosrećno preovladava. Zar ova bolest koja vas je zadesila nije mnogo gora od one koju su imali oduzeti (raslabljeni, paralizovani) opisani u Evanđelju? Koliko su ova zlodela gora i štetnija od njihovog nedelanja?

5. Vi, međutim, nemojte da se srdite što ovo čujete. Ja vam to ne govorim zato da bih vas kudio, nego da biste, ako sada budete trezveni, poznali svoju bolest. Na taj način ćete potražiti razlog zbog kojeg ste u nju pali i poželeti ozdravljenje a zatim se pobrinuti i za svoje isceljenje, da ga zadobijete i sačuvate kada vam Bog podari i osnaži to isceljenje, kao što je učinio i sa onima raslabljenima (paralizovanima, oduzetima). On ih, dakle, nije samo iscelio, nego im je dao i snagu, kako bi svaki od njih ustao sa odra na kojem je ležao i nesmetano mogao da korača.

6. Šta je bio uzrok bolesti onih raslabljenih koje je iscelio? Njih je bilon dvojica: jedan je ležao pored Siloamske banje u Jerusalimu i drugi, kojeg su nosila četvorica, u Kapernaumu. Šta je, dakle, bilo uzrok njihove bolesti (slabosti)? Greh. Gospod je jednom od njih, videvši njegovu veru i pre telesnog isceljenja, rekao: Čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9, 2). Drugome je, našavši ga posle isceljenja, rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14). I kao što je kod njih greh i iz jednog i iz drugog prognao zdravlje a njih učinio oduzetima (raslabljenima, paralizovanima), tako je i kod vas zajednički greh prognao ljubav i učinio da jedan drugome postanete neprijatelji. Koji je drugi uzrok, ako ne greholjubiva volja, učinio da bude narušena vaša uzajamna veza, odnosno, ljubav prema Bogu i (ljubav) jednih prema drugima? Zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnošh, kaže Gospod u Evanđelju (Mt. 24,12) a kada se ljubav potpuno ohladi, ne mogu se održati božanska blagodat i briga.

7. Da bih vam kroz primer predstavio sadašnje stradanje, reći ću da je duša svakoga od nas slična kandilu, pri čemu su dobra dela ulje a ljubav fitilj nakojem, kao svetlost, počiva blagodat božanskog Duha. Kada, dakle, ponestane toga ulja, odnosno dobrih dela, onda nužno presušuje ljubav, koja kao fitilj postoji u duši. Tako se svetlost božanske blagodati i brige udaljuje od ljudi koji su proterali vrlinu i učinili da sa njom bude proterana i ljubav. Kada pak među njima (takvim ljudima) dođe do međusobne pometnje, Bog od njih odvraća Svoje lice, o čemu prorok David kaže: Odvratiš lice Svoje, i žalosše se (Ps. 104, 29). Tako se usled greha među nama pojavljuju građanski ratovi i neredi, donoseći sa sobom sve vidove zla i useljavajući u predvodnike pobune i pobunjenike načalnika (kneza) zla, koji ih pretvara u zveri. Neće biti preterano ako se kaže da one u kojima se nastanio on (knez tame) priprema da prihvate demonsku ćud. Tako se događa da onaj, koji je od početka čovekoubica i čovekomrzac, učini da i sam čovek postane čovekoubica i protivnik Životodavca Hrista, a tim pre neposlušan i protivan zemaljskim carevima ili duhovnom ocu, pastiru i učitelju.

8. Obratite se, dakle, na put Evanđelja Hristovog i čvrsto ga se pridržavajte, kako bi vaše jednomislije večno cvetalo i bilo postojano, pa će se i Gospod opet obratiti ka vama i na vama će, zajedno sa mirom, otpočinuti i blagodat božanstvenog Duha. Onaj raslabljeni iz Jerusalima ležao je pored Siloamske banje koja je isceljivala bolesne; tako se ni vi nikada niste u potpunosti udaljili od Crkve Hristove koja nagrađuje mirom. Međutim, kao što onaj čovek nije imao nikoga ko bi mu pomogao da primi blagodat od ove banje, tako ni ovde kod vas nije bilo pastira koji bi propovedao mir, sabirao rasejane udove i sastavljao ih jedne sa drugima a iz Tela Crkve Hristove odstranjivao bolest i slabost koje su se pojavile usled mržnje.

9. Sada smo već mi postavljeni i sa vama smo zajedno u Hristu, i u Hristu vas molimo, kao da vas On Sam moli kroz nas: izmirite se sa Bogom! Poznajte svoje međusobno srodstvo, ne samo po duši, nego i po telu, koje potiče od vaših predaka. Setite se onih pređašnjih mirnih dana: kakvim ste se dobrima tada naslađivali, a sada ste ih potpuno lišeni. Nemojte pomišljati na zlo i nemojte poželeti da na zlo uzvratite zlom, nego zlo pobeđujte dobrom. Prigrlite uzajamnu ljubav, da biste stekli ljubav Božiju i da biste pokazali svoju ljubav prema Njemu, jer oni koji ne vole svoju braću ne mogu da vole ni Boga, niti mogu da, kao plod ovoga (tj. ljubavi), zadobiju Njegovu božanstvenu blagodat i brigu.

10. Braćo, poslušajte mene koji sam vam sada došao i koji, saglasno zapovesti Gospodnjoj, pre svega svima vama i prema svima blagovestim mir. Pomozite mi u tome i oprostite jedan drugom ako je neko nekoga uvredio, kao što je i Hristos oprostio nama, da biste postali sinovi mira ili, drugačije rečeno, sinovi Božiji. On i jeste naš Mir koji od dve strane načinio jednu i srušio pregradu koja nas je razdvajala, pobedivši neprijateljstvo na Svom Krstu. On Sam je Svojim učenicima rekao – a posredstvom njih i nama – da, ulazeći u neki grad ili dom, tamo objavljujemo mir. U izmirenju se i sastoji čitavo delo Njegovog dolaska; upravo radi toga je, priklonivši nebesa, On sišao na zemlju, zato je David za Njega i prorekao: Zasijaće u dane Njegove pravda i mnoštvo mira (Ps. 71; 7); dok udrugom Psalmu opet za Njega kaže: On izriče mir narodu Svojemu i prepodobnima Svojim, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps. 84; 8).

11. I angelska himna povodom Njegovog Rođenja pokazuje da je On sišao sa nebesa da bi nam doneo mir: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Kada je izvršio domostroj spasenja, On je Svojim učenicima u nasleđe ostavio mir, govoreći im: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam (Jn. 14; 27), Mir imajte među sobom (Mk. 9; 50) i: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 35). Poslednja molitva koju nam je dao ushodeći Svome Ocu takođe utvrđuje uzajamnu ljubav: Daj im, kaže, da svi jedno budu (Jn. 17; 21).

12. Neka, dakle, ne otpadnemo od otačke molitve i neka ne budemo odbačeni iz nasledstva Nebeskog Oca, niti lišeni pečata i znamenja pripadnosti Njemu, kao i usinovljenja, blagoslova i učeništva, kako ne bismo otpali od obećanog (večnog) života i bili udaljeni od duhovne bračne ložnice i stoga od Samog Oca, načalnika (gospodara) mira, začuli: „Ne poznajem vas, idite od Mene, jer ste uzrokovali mržnju, neprijateljstvo i sablazni“. Da nam se ne bi dogodilo da tako postradamo, On je posredstvom Svojih svetih učenika i apostola celom svetu poslao mir.

13. Zbog toga su oni u svojim besedama i poslanicama mir stavili pre svake druge reči, govoreći umesto uvoda: Blagodat vam i mir od Boga. I mi smo, kao služitelji u ovoj službi, objavili mir odmah po dolasku k vama i zajedno sa Pavlom govorimo vam: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez kojih niko neće videti Gospoda (Jevr. 12,14). Ako bez mira sa svima niko neće videti Boga, zar će onda u budućem veku videti Boga onaj koji nije u miru čak ni sa svojim sunarodnicima? Naprotiv, neće li tada čuti: Neka se uzme bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,10)?! Neka vam se ne dogodi da čujete te strašne reči, nego se posredstvom mira, ljubavi i jednomislija izmirite i saberite u jedno i neka, prema Njegovom slatkom obećanju, i On bude među vama – Koji će nam olakšati teret sadašnjeg života, a kada dođe vreme, podariti večni život, slavu i Carstvo.

14. Kojega neka se svi mi udostojimo i neka ga zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Darovatelja mira, Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

(Sv. Grigorije Palama, Gospode prosvetli tamu moju – Sabrane beside, 7–10)

 

 

MAKSIM ISPOVEDNIK – izvod iz dela


MAKSIM ISPOVEDNIK – izbor iz dela

 

Predgovor sv. Maksima Ispovednika delima svetog  Dionisija Areopagite

Plemenito poreklo i poznato bogatstvo velikog Dionisija pokazuje već i samo veće Atinjana u koje je izabran da odlučuje. Jer on beše jedan od Areopagita, kako to pokazuje božanstveni Luka prikazujući sveštena dela svetih apostola. Jer reče da je najsvetiji apostol Pavle, došavši u Atinu, ušao u rasprave sa nekima od filosofa epikurejaca, a i onih od stoika; pa pošto je propovedao veru u Gospoda našega Isusa Hrista i vaskrsenje mrtvih i sveopšti sud, bio je uhvaćen od nefilosofa (jer nisu od istinskih filosofa) i odveden na Aresov breg, i kada je tu javno govorio, odmah je neke (ljude) pridobio i ka svetlosti istine obratio, a (potom) dodaje: „I tako Pavle otide iz njihove sredine; a neki ljudi pristavši uz njega poverovaše, među kojima beše i Dionisije Areopagit, i žena po imenu Damara, i drugi sa njima (Dela ap. 17,33-34 ).

Mislim da nije uzalud od svih koji su tada poverovali kroz božanstvenog Pavla, bogonosni pisac (Luka) imenom pomenuo samo najizvrsnijeg Dionisija i uz njegovo ime pridodao zvanje jer napominje „Areopagit”. A još dodajem uz to: da je zbog izobilja mudrosti i priznatosti među Atinjanima njegovog besprekornog života spomenut zajedno sa svojim domom.  A treba znati da, kao što rekoh, nije svaki čovek mogao da bude član saveta koji je zasedao na Aresovom bregu, nego samo oni među Atinjanima koji su bili prvi rodom, bogatstvom i dobrim životom. Zato su samo istaknuti građani bilm postavljani da donose odluke u veću na Areopagu. Jer, u Atini je između devet postavljenih arhonata (starešina), trebalo sjediniti sudije Areopagite, kako kazuje Androtion u drugoj knjizi „Atida”, a kasnije se ovo veće na Areopagu uvećalo do pedeset i jednog istaknutog čoveka, kao što smo rekli, isključivo od evpatrida koji su se odlikovali i bogatstvom i mudrim životom, kako o tome kazuje Filohor u trećoj knjizi već spomenutih „Atida”.

Sud na Areopagu nalazio se izvan grada, a breg je tako nazvan (kao što mitotvore Atinjani), prema raspravi koju su na tom uzvišenju gradskog brda vodili Posejdon i Ares; jer, prema drevnim mitovima kod Atšana, na tom mestu je Posejdon okrivio Aresa da je ubio njegovog sina Alirotiona. I od tada, po imenu Aresa, ovaj breg naziva se Areopag, tj. Aresov breg. Areopagiti su presuđivali za sve prestupe i prekršaje zakona, kako o svemu tome govore Androtion u prvoj i Filohor u trećoj knjizi „Atida”.

Zbog toga, najbožanstvenijeg Pavla, kao javljaoca Boga, kako to ispriča istinoljubivi Luka, zaljubljenici u mudrost koju je Bog ludošću učinio, dovlače pred savet na Areopagu. Međutim, budući savetnik u to vreme među Areopagitima, sveveliki Dionisije dade svoj nepodmitivi glas istini duhonosnog Pavla, rekavši zbogom mnogoglagoljivosti glupe zvaničnosti Areopagita, da bi odmah prihvatio svetlost istinitoga i svevidećeg sudije misli (mišljenja), Hrista Isusa, jedinorodnoga Sina i Logosa Boga Oca, kojega je (Hrista) Pavle propovedao. Mada su u to vreme vladali Rimljani, oni su ipak Atini i Lakemoniji (Sparti) ostavili autonomiju; zbog toga su se Atinjaš još vladali pod upravom Areopagita. A Dionisije biva od moćnoga (čestitog) Pavla posvećen (naučen) u sve dogmate spasenja, a učiteljski ga je vaspitavao (rukovodio) veliki Jerotej, kako kazuje on sam (Dionisije). Onda je, prema onome šta se navodi u sedmoj knjizi „Apostolskih ustanova”, hristonosni Pavle postavio Dionisija za episkopa onih u Atini koji su poverovali. Dionisija Areopagita spominje i Dionisije, drevni episkop Korinćana, kao i Polikarp u svojoj poslanici Atinjanima.

Treba se diviti pravilnosti i mnogoučenosti ovog svetog Dionisija koji je zaista sa mnogim znanjem vodio besprekorna predanja Crkve i videti kako se pogrešna učenja kod jelinskih filosofa preobraćaju u istinu. Jer za žaljenje i saosećanje su nepažnja lenjih (nemarnih) istraživača blagovaspitanja, što svojom neukošću pokušavaju da mere dobro učenje i raspoloženje ostalih ljudi. Takvi, čitajući spise nekih, i usput ne prateći smisao onoga što se tu govori, odmah se okreću na nerasudno klevetanje tog pisca. I pošto uopšte nisu sposobni da pravilno shvate i da provere šta oni govore, trebalo bi da na same sebe okrenu gnjev i da uvek negoduju što nisu i oni, potrudivši se, doznali ono šta se odnosi na znanje; što nisu otišli sa ljubavlju da doznaju nauke kod onih koji su za to sposobni, te bi bili oslobođeni mnogih svojih nedoumica. Neki ljudi, međutim, ne boje se da božanstvenog Dionisija klevetaju za jeres, sasvim ne poznavajući učenje (jeretika); jer kad bi oni uporedili (to šta piše Dionisije) sa svakim pojedinim od osuđenih za jeres, razumeli bi da su učenja jeretika mnoštvo besmislica (koje su) daleko od njega (Dionisija) koliko i istinska svetlost od tame. Šta bi oni mogli da prigovore njegovom bogoslovlju o jedino obožavanoj Trojici?

Šta o Jednome od sve Sveblažene Trojice Isusu Hristu, jedinorodnome Bogu Logosu, koji je hteo da se potpuno očoveči? Zar nije On (Logos) uzeo dušu (našu) razumnu i zemno telo naše i (sve) ostalo što su pravoslavni učitelji ustanovili? Šta bi neko mogao sa razlogom prigovoriti onome što (Dionisije) govori o umnopoimanim i duhovnim ili čulnoopažanim (stvarima)? Ili o našem sveopštem vaskrsenju koje će biti sa ovim našim telom i ovom našom dušom i o tadašnjem pravednom sudu pravednika i onih koji to nisu? Jer na to se, da kažemo jednom rečju, odnosi naše spasenje, o čemu sada opširno govoriti nije umesno, jer će sva ova pitanja biti u svoje vreme protumačena po sholijama.

Da, kazuju oni, ali Dionisijeve spise ne beleži Jevsevije Pamfil, a ni Origen. Njima treba odgovoriti da je Jevsevije propustio mnogo toga da kaže jer mu mnogo toga nije došlo do ruku. A on i ne kaže da je sasvim sve sabrao, štaviše priznaje da postoji veliki broj knjiga koje nikako nisu došle do njega. A i ja bih mogao da spomenem mnoge knjige koje on nije imao, i to od pisaca koji su sa njegovih prostora, kao što su Imenije i Narkis koji su bili arhijereji u Jerusalimu. Ja sam čitao ponešto od Imenija. On (Jevsevije) nije popisao ni radove Pantena, ni Klimenta Rimskog, izuzev jedino dve poslanice, a drugo baš ništa. Jer Origen, ne znam da li od svih jedva četvoricu spomenu, a neki đakon rimski, po imenu Petar, kazivao mi je da su sva dela božanstvenog Dionisija sačuvana jer su pohranjena u biblioteci sveštenih knjiga u Rimu. Dionisije najviše piše troblaženom Timoteju, učeniku svetoga apostola Pavla, episkopu Efeskom, koji se, kao što je i normalno, mučio u sporovima ea efeskim vođama jonske filosofije, pa je pitao (Dionisija), kao poznavaoca spoljaclje filosofije, da mu pomogne kako bi se još bolje borio (protiv njih). I ništa čudno, pošto je i bogoljubivi Pavle koristio jelinske izreke, čitajući ih verovatno od onih koji su bili sa njim, koji su bili iskusni u jelinskoj filosofiji. I ovo dokazuje da ova dela istinoljubivo treba pripisati Dionisiju; jer to što on neumišljeno spominje izreke ljudi koji su živeli zajedno sa njim, a koje spominju božanska Dela apostolska, i mnogokorisne Poslanice bogoljubivog Pavla, pokazuje izvornost ovih spisa, a pogotovo od svega, sigurnost i ispravnost učenja.  Pošto neki govore da ova dela nisu Dionisijeva nego nekoga od kasnijih pisaca, onda je nužno da ga moraju smatrati za nekoga od zagriženih i neumesnih koji laže o sebi takve stvari da je bio zajedno sa apostolima, te da je pisao poslanice onima sa kojima nikada nije bio, i, po njima, nije ni pisao. Izmisliti za apostola Jovana koji se nalazi u izgnanstvu proroštvo da će se on opet vratiti u Aziju, i da će opet uobičajeno učiti, to je svojstveno čudaku koji brblja čudesa i koji sa manijom žudi da ima slavu nekakvog proroka.

A to da govori da se u trenutku stradanja Spasitelja on sa Apolofanijem nalazi u Heliopolju, gde su zajedno posmatrali i filosofirali o pomračenju sunca koje je tada, ni po prirodi, ni po redosledu, bilo; takođe govoriti o sebi da je skupa sa apostolima prisustvovao nošenju božanstvenog tela svete Bogorodice Marije, i navoditi reči Jeroteja, učitelja svoga, iz nadgrobnih reči (Njoj upućenih), izmisliti i poslanice i besede kao da su izgovorene učenicima apostola, koliko je to neumesno i dostojno osude i za običnog čoveka, a ne za čoveka uzvišenog po karakteru i znanju, koji nadmašuje sve čulne stvari i sjedinjuje se sa lepotama uma, a kroz njih, koliko je to moguće, Bogu.. Potrebni su, dakle, komentari koji objašnjavaju i koji valjano obuhvataju tumačenje (Dionisijevog) mnogoznalaštva; ali, nadajući se u Boga, izlažem skraćeno, koliko to knjiga dopušta, kroz sholije (komentare) sve ono šta mi se učinilo važnim i to činim po sledećem poretku spisa koji su mi do sada dospeli u ruke…

Ex scholiis diligentissimi viri

(Migne, PL. t. IV, col. 21-22)

Potrebno je znati da se neki od spoljašnjih filosofa, a ponajviše Proklo (Dijadoh), višestruko koriste umnim viđenjima blaženog Dionisija, štaviše i samim njegovim rečima. Iz toga se može pomisliti da su stariji između atinskih filosofa, prisvajajući njegove spise, sakrili ih kako on spominje u ovoj knjizi, kako bi se oni pokazali kao oci njegovih božanstvenih reči (učenja). No, po božanskoj ikonomiji (promislu) sada se javi ovaj spis da razobliči njihovu sujetu i podvalu. A da je njima uobičajeno da prisvajaju naše, o tome kazuje i božanstveni Vasilije (Veliki) u besedi ,,U početku beše Logos”, ovako kazujući: „Znam da mnogi od onih koji su izvan Logosa Istine visoko misle o svojoj svetskoj mudrosti, koji su se zadivili (Njemu) i usudili se da (Ga) ubroje u svoja dela. Jer, Đavo je lopov, i naše tajno nosi svojim učenicima…”. On, dakle, tako govori. A ovo jasno govori Numenije Pitagorejac: „Jer šta je Platon, do Mojsej koji govori atičkim dijalektom?”. Kako svedoči Jevsevije koji je kao episkop predvodio Keseriju Palestinsku, niko ni od hrišćana ni od protivnika ne može da porekne to da je, ne samo sad, nego i do Hristovog dolaska, uobičajeno bilo pristalicama spoljašnje mudrosti da kradu od naše istine…

Sagledateljna i delatna poglavlja, izabrana iz sedam stotina poglavlja grčkog dobrotoljublja

  1. Jedan je Bog beznačalni, nepostižni, koji u potpunosti ima silu bića, koji savršeno isključuje svaku misao ο kada i kako, s obzirom da je za sve nedostupan i da ga nikakva tvorevina ne može poznati u Njegovoj prirodi.
  2. Sve postojeće se naziva mislivim, poznatljivim: za njegovo poznanje postoje dokazna načela. Bog se, međutim, imenuje nemislivim. Ipak, na osnovu poznatljivog i mislivog se veruje da On jeste.
  3. Poznanja stvorenih stvari kao svoj dokaz imaju svoje sopstvene osnove (koje se stiču prirodnim putem). Njima se ona prirodno i određuju. Ο Bogu se, međutim, uz pomoć osnova koje se nalaze u tim stvarima, samo veruje da jeste. On blagočastivim daje ispovedanje i veru (tvrđu od svakog dokaza) da sam jeste. Vera je istinsko poznanje koje ima nedokaziva načela, budući uverenje ο stvarima koje prevazilaze um i slovo.
  4. Bog je načelo, sredina i kraj svega što postoji: počelo kao Tvorac, sredina kao Promislitelj, kraj kao Završitelj. Jer, kao što govori Pismo, od Njega i kroz Njega i radi Njega je sve (Rim.11,36).[…]

96 Boga poznajemo ne po suštini Njegovoj, nego po veličanstvenom delanju Njegovom i promislu o (Svojim) stvorenjima. Jer kroz njih kao kroz ogledalo mi vidimo Njegovu bezgraničnu dobrotu, mudrost i silu (sr. Rim. 1, 20).

97. Čisti um ili se nalazi u prostim pojmovima stvari ljudskih, ili u prirodnom sozercanju vidljivog, ili u sozercanju nevidljivog, ili u svetlosti Svete Trojice.[…]

100. Budući pak u Bogu, (um) ljubavlju raspaljivan traži najpre logose Njegove suštine, no ne nalazi od njih utehu sam po sebi, jer je to nemoguće i nesmestivo podjednako za svaku stvorenu prirodu. Utešava se onim što je oko Njegove prirode, što će reći (sozercanjem) o večnosti, beskrajnosti i neograničenosti, o dobroti, premudrosti i sili  sili tvoračkoj, promisliteljnoj i suditeljnoj za sva bića. I svakako je samo to shvatljivo o Njemu  Njegova beskrajnost, i to da nadumno Ga poznajući ništa u stvari ne znamo, kao što negde rekoše ljudi bogoslovi Grigorije i Dionisije.

(Sa grčkog preveo Ep. Artemije (Radoslavljević)

(Pravoslavna prezentacija VERUJEM –   http://www.verujem.org).

 

 

 

VIZANTIJSKA FILOZOFIJA – kratak pregled vizantijske filozofije


VIZANTIJSKA FILOZOFIJA

Kratak pregled razvoja vizantijske filozofije

Posle pada Zapadnog Rimskog carstva 476. godine, pred naletom germanskih plemena, centar duhovnog razvoja tokom celog srednjeg veka postaje Vizantija (Istočno Rimsko carstvo) ili „Vizantijski komonvelt’’, kako piše poznati vizantolog Dimitrije Obolenski. Ona to ostaje sve do pada Carigrada 1453. godine, kada je umesto krsta stavljen plumesec na crkvu Svete Sofije, a ona dobila ime Aja Sofija (tada gine Konstantin XI sin Manojla II i Jelene Dragaš, jedine Srpkinje koja je bila vizantijska carica). Vizantijska filozofija je prirodni i istorijski naslednik helenske filozofije. Ona se uglavnom razvijala u znaku novoplatonizma i mistike, nasuprot latinskom (zapadnom) hrišćanstvu, kojeje pod određenim istorijskim okolnostima, prihvatilo i razvijalo uglavnom sholastički aristotelovski racionalizam. Najvažnija tekovina vizantijske filozofije je svakako neoplatonistički prožet isihazam (grč. hesichia -tihovanje).

Novoplatonističko polazište

U prvoj fazi (od IV-VII veka), vizantijska filozofija je u znaku hristoloških i soterioloških rasprava, a pod velikim uticajem novoplatonizma. To je period posle prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, kada filozofe zamenjuju apologeti i crkveni oci. Oni rade na sistematizaciji hrišćanskih dogmi, s obzirom da Isus Hristos Nazarećanin nije ostavio pisanog traga iza sebe. U tom smislu, poseban značaj je imalo učenje o Logosu, u tumačenju Aleksandrinaca Filona i Origena, kao i pisca četvrtog jevanđelja Novog zaveta Jovana Bogoslova. Najznačajnija imena vizantijske hrišćanske patrističke književnosti svakako su: sveti Vasilije Veliki, sveti Grigorije Bogoslov, sveti Jovan Zlatousti i Maksim Ispovednik.

IV vek se smatra „zlatnim vekom” vizantijske patristike, pre svega zahvaljujući delatnosti Kapadokijaca (Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Niski). Oni su stvorili uslove za pojavu zagonetnog mislioca Dionisija Areopagite. Korpus njegovih dela (O Božijim imenima, O nebeskoj hijerarhiji, O crkvenoj hijerarhiji, O mističkom bogoslovljui 10 pisama) imao je veliki uticaj na srednjovekovnu filozofiju i umetnost. Poredeći Avgustina i Areopagitu, C. Averincev zapravo utemeljuje kasniji rascep na katoličanstvo i pravoslavlje: „Kod Avgustina je ozbiljno prihvaćeno vremensko načelo. Tema areopagitskog korpusa jeste svet kao poredak, kao struktura, kao zakonoliko sapodređenje čulnog i nadčulnog, kao hijerarhije koja nepromenljivo prebiva u vanvremenskoj večnosti”. Posebno mesto u vizantijskoj filozofiji zauzima i Maksim Ispovednik (oko 580-662). On je u mladosti službovao kod cara Iraklija, zamonašio se, a zbog njegovih teoloških pogleda odsečen mu je jezik i desna ruka. Njegovom smrću 662. godine, na putu u kavkasko progonstvo završava se epoha pravoslavne patristike.

Crkva ga je kasnije kanonizovala i proglasila „ispovednikom istine”, čime su okončane tzv. hristološke rasprave. Prema ovom Origenovom nasledniku istorija sveta se deli na dva perioda: period pripreme za učovečenje Boga (koji se završava rođenjem Hrista) i period pripreme ljudi za oboženje (theosis). Ispovednik je svojom filozofijom uticao na Eriugenu, kao i poznate ruske religijske filozofe Fjodorova i Solovjova.

Ikonoborci i ikonobranioci

Drugi period vizantijske filozofije (VIII i IX vek) protiče u znaku ikonoklastičke krize (711-843). Ikonoborački pokretje naročito biojak u vreme careva Lava III i Konstantina V, a i car Teofilo (829-842) je bio veliki borac protiv poštovanja ikona pri bogosluženju. Ipak, pobedili su poštovaoci ikona – ali ne kao slika, već zbog likova koji su prikazani na njima. Na II Nikejskom vaseljenskom saboru 787. godine, uspostavljen je kult ikona u tom smislu. Iz tog perioda su najznačajniji spisi i radovi Teodora Studite, patrijarha Nikifora i čuvenog Jovana Damaskina (Joanis Damaskinos).

Dok su na Zapadu ikone tretirane kao „knjige za nepismene”, poštovaoci ikona na Istoku razvijali su teologiju. Zanimljivo je da Damaskinsvoje bogoslovlje zasniva na Aristotelovoj logici, a njegov kompilatorski kompedijum Istočnik znanja ima tri dela: Dijalektika (koja ce oslanja na Porfirijev Isagoge), O jeresima i Tačno izlaganje pravoslavne vere. U Dijalektici Damaskin daje više definicija filozofije od kojih je najpoznatija sledeća: „filozofija je saznanje božanskog i ljudskog, tj. vidljivog i nevidljivog.“ Za tek pohrišćanjene Slovene Damaskin je bio glavni autoritet, kao i patrijarh Fotije, koji je inspirisao Kirila i Metoda na njihovu misiju stvaranja glagoljice. U svakom slučaju, najsnažniji otpor vizantijskim ikonoklastičkim carevima i njihovom uništavanju ikona pružilo je pravoslavno monaštvo. Iako je sukob ikonoklastai ikonodula (ikonoboraca i ikonobranilaca) bio bogoslovske prirode, on je imao i političku dimenziju, jer je upravo u to vreme došlo do zahlađenja odnosa između Rima i Carigrada.

U knjizi „Vizantijska estetika“, Viktor Bičkov piše o estetizaciji unutrašnjeg iskustva pravoslavlja, ističući problematiku lika (ikone, slike) kao centralnu u celokupnoj vizantijskoj kulturi. On dokazuje kako pravoslavna duhovnost naginje mimetičkom liku(na primer, ikone), dok katolička umetnost i kultura naginju simboličkom liku(na primer, krst). Pavle Florenski piše kako je realizam suština hrišćanskog poimanja umetnosti, te da „ikonopisac izražava hrišćansku ontologiju, ne prisećajući se njenog učenja, nego filozofirajući svojom kičicom“. Mada, Florenski tvrdi kako Trojica postoje, jep postoji „Trojica” Rubljova, što je radikalno subjektivistička estetika – činjenica je da ikona postaje ikona tek pošto crkva prizna podudarnost slikanog lika sa iskonskim pravolikom, odnosno kada Crkva dopiše ime uz lik.

Bogumili

Treća faza obuhvata period od X-XIII veka, u kome su pored monaha isihasta, značajnu ulogu odigrali i bogumili. Izvori o bogumilskom pokretu su oskudni, i zbog toga su naša objašnjenja, razumevanja i vrednovanja bogumila hipotetičkog karaktera. Bogumilski pokret vodi poreklo iz Bugarske, a doktrina im je prožeta manihejskim učenjem o dualizmu dobra i zla. U vreme Kulin Bana bogumili su se ukorenili u Bosni. Međutim, veliki srpski župan Stefan Nemanja (1113-1199) prema bogumilimaje bio i lav i lisica. Oni su za njega bili najveći unutrašnji neprijatelj, i kao jeretici i opozicija nimalo mu nisu bili mili. Nemanja je proganjao bogumile, kao veliki inkvizitor. Istini za volju, bogumili su nastojali da izvrše sintezu vere u morala. Za njih je oltar tamo gde i ljudska duša. Bogu se može moliti i u prirodi. Verovatno su ih zato pogrdno i nazivali babunima i maslijanimašto govori o maniru etiketiranja kome su skloni vlastodršci. U Italiji se bogumili nazivaju patareni, a u Francuskoj albižani. Prema vizantologu Georgiju Ostrogorskom, bogumili su oštro odbijali svaki spoljašnji kult, sve crkvene obrede, pa i čitavu organizaciju hrišćanske crkve. Ustajući protiv vladajuće crkve, bogumili su ustajali i protiv postojećeg reda u svetu, koji je u crkvi nalazio najjači oslonac. To je bio pokret protesta protiv gospode, protiv moćnih i bogatih (1969:260).  Oni su smatrali da je duhovna vlast uzvišenija od svetovne, bar za onoliko koliko nebo nadvisuje Zemlju.

Bogumili su hrišćane smatrali idolopoklonicima, zbog fetišizma drvenog krsta, mošti i ikona. Za njih je zvanično bogosluženje bilo neiskreno „mnogoglagoljanje”. Čitali su obično samo Psalmei Oče naš. Bibliju su tumačili kritički. Na primer, govorili su da ako je Isus Hrist Bog, onda nije mogao biti rođen od smrtnice Marije, niti biti razapet na krstu. Prema bogumilima, Hrist nije mogao oživljavati mrtve, a naročito to nisu mogli sveci. Bogumili su vodili asketski život apstinirajući od mesa, vina i žena. I što je najgore, tvrdili su da je papa sam satana. Kao Šopenhauerove preteče, bili su protiv množenja i nastavljanja našeg roda, odnosno protiv produžavanja greha i patnje. Ova nova „vera” brzo ce širila na skoro sve staleže, pa su bogumile gonili i pravoslavci i katolici. Tako je Vukan Nemanjić prijavio papi u Rimu svoju strinu (Miroslavljevu ženu) i njenog brata Kulin bana, kao pomagače jeretika. U suštini, bogumile odlikuje fanatizam, sigurno ne manji od onog sa kojim su se Nemanjići borili za čistotu vere. Iako opravdava očeve čistke, Nemanjin „fizički sin, a duhovni otac” agapista Sava Nemanjić na delu primenjuje drugi metod, ili bar kombinuje više načina u borbi protiv jeretika. Umesto silom i gvozdenim mačem, Sava pokušava da iskoreni jeres ubeđivanjem, duhovnim mačem ili srpom (gladius spiritualis). U svakom slučaju, vreme i oganj su učinili svoje, pa Dušanov Zakonik propisuje da se bogumil samo žigoše po obrazu i da se protera. A u članu 85. stoji: „Ko reče babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati 100 perpera, ako li ne bude vlastelin, da plati 12 perpera i da se bije stati”.

Isihasti

Mada se elementi isihazma javljaju još u V veku, isihazam ipak doživljava kulminaciju u periodu od XIII – XV veka, u vreme delatnosti Grigorija Palame. Najznačajnije preteče isihazma su sveti Jovan Lestvičnik (VII vek) i sveti Simeon Novi Bogoslov (XI vek). Svoj doprinos razvoju isihazma dali su i: Maksim Ispovednik, Grigorije Niski, Grigorije Sinait, Petar Koriški, Prohor Pčinjski i drugi. Ipak, isihastički spor kulminira u 14. veku, a u njemu su uzeli učešća skoro svi poznati bogoslovi i filozofi toga doba: Varlaam Kalabrijski, Grigorije Palama, Nićifor Grigora, Grigorije Akindin, Nil Kavasila, Dimitrije Kidon i dr.

Jovan Lestvičnik (580-650) bio je iguman sinajskog manastira i autor čuvene „Lestvice”, gde navodi 30 stepenika asketizma i misticizma, koji vode u raj. Slično Pseudo-Dionisiju, on neoplatonistički pledira za posličenjes Bogom. Isihazam je zapravo srž pravoslavlja i vizantijske filozofije. Isihia je tihovanje, bezmolvije, bezglasni molben. Isihasti žive produhovljeno, spokojno i stišano. A kada i proslove, onda je to duše spasiteljna poruka, kao ona oca Grigorija: Usahnite svoju govorljivost, jer se na vreme treba pripremiti, tišina je jezik budućih vekova. Iskustva isihasta kao hrišćanskih mistika, srodna su iskustvima budističkih (jogini), jevrejskih (kabalisti) i muslimanskih (sufisti) mistika. Isihasti smisao vere vide u ljubavi, jer se jedino pomoću nje otkriva put istine.Ako je vera čovekojavljanje Bogu, ljubav je bogojavljanje ljudske duše. Za isihaste, u početku beše ljubav (eros), a ne smisao (logos). Ljubav je najbolji put za bogopoznanje i bogojavljenje. Boga dakle treba doživeti, pa onda o tome reći smernu i istinitu reč, sa svešću o njenoj neispunjenosti i nedorečenosti.

Isihasti podsećaju da je prvi čovekov greh bio greh protiv posta, tj. prvi ljudi nisu poštovali božju zapovest o uzdržavanju u raju. Post tako nije samo uzdržavanje od mrsne hrane, već prvenstveno uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela. Svaka duša ima, po isihastima, dva krila kojima leti ka nebu: post i molitva. Isihasti ipak ne preziru telo, iako su askete. Naime, od onog trenutka kada se Hrist Spas ovaplotio, ljudsko telo je postalo hram Duha Svetoga. A Hristovo vaskrsenje, koje je arhimedovska tačka hrišćanstva, daje nadu vernicima da će posle Strašnog suda i njihova tela vaskrsnuti. Tu nadu podgrevaju i netruležne mošti (moći) svetitelja. Zbog svojevrsnog redukcionizma isihasti liče na Lestvičnikove duhovne evnuhe:„Neki smatraju uškopljenike po prirodi srećnima, kao ljude koji su se  izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem” (1988:152). Želeći da ispunjava jevanđeljsku zapovest o neprestanoj molitvi, isihasti skraćuju Očenašu Isusovu molitvu, molitvu uma(a po nekima i molitvu srca)s kojom na usnama ležu i ustaju, žive i umiru: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga (grešnu)! Najbolji efekti se postižu kada se ova molitva sjedini c disanjem. A sveti Grigorije Bogoslov kaže da se Bogu više treba moliti nego disati i hleba jesti. Monasi nisu ni građani polisa ni kosmopolisa, već su oni građani neba ili uranopoliti: „nebeski ljudi a zemaljski anđeli”.

Molitva srca

     Molitva srcailiUmna molitvaje najbolji pledoaje za visio (slično satory prosvetljenju u zen-budizmu), odnosno sozercanie nestvorene svetlosti Božje, tj. samog Boga. Isihasti tvrde da neprestano izgovaranje ove molitve uz zadržavanje daha, dovodi do osećanja beskrajnog blaženstva i kontemplacije tavorske svetlosti, iste one koji su videli apostoli na gori Tavoru prisustvujući Hristovom preobraženju. Tako se vizijom autentične božanske svetlosti i energije stupa u neposredan odnos s Bogom i obožuje. Oboženje je tako obezazlenje čoveka, pričešćivanje večnim energijama Boga, maturacija čoveka u bogolikosti. Čovek još na zemlji može da raste iz slave u slavu, jer je Hrist po Luki i Jovanu poručio da je carstvo božije u nama. Oboženje se ne završava ni posle Strašnog suda, jep čovekovo usavršavanje u Hristu ima samo jedan kraj: beskraj. Pozivajući vernike na svetost i oboženje pravoslavlje ne može poreći svoj maksimalistički karakter. Inače, oboženjeu hrišćanskoj mistici ima tri stupnjauzlaženja: pročišćenje (lat.purificatio), obasjavanje (lat. lunicifatio) i sjedinjavanje (lat. unificatio). Ceo ovaj procesje zapravo elan survital, nadživotno oduševljenje.

Metafizika svet(l)osti

Za isihaste Bog je svetlost, a duša je iskra. S obzirom da je ljudski um lumen naturale(Njegoš bi rekao luča mikrokozma), uporna umna molitvauz zadržavanje daha reaktivira svetlosni zrak, preko koje se duša vraća Bogu, obožujese stupanjem u direktni kontakt sa Svetim. Podvižnik sozercateljstiče misao Duhai um Hristov. Sozercanjeje staroslovenski izraz za grčki termin teoria i latinski izraz contemplatio. Pri tome, sozercanjeima nešto uže značenje, jer denotira i konotira uglavnom duhovnu usredsređenost na Boga. Isihastički Bog nije Otkriveni Bog (Deus revelatus) nego Skriveni Bog (Deus absconditus). Domentijan piše o „višnjim bogoviđenjima” Svetog Save, a Teodosije o „maloj zraki”, ne opisujući podrobnije sam doživljaj. Doživljaji se, u stvari, ne dokazuju nego se opisuju. Zato je dokazivanje Boga za isihaste, i hrišćane uopšte, postupak sličan dokazivanju da je voda mokra, so slana a med sladak. U krajnjoj liniji, toje za njih bogohuljenje. Sadajejasno zbog čega crkva ne prihvata olako mistike. Jep oni vide Boga u zraku Sunca, zrnu peska i kapi vode. Njima nije potreban komadić osvećenog hleba ili crkva kao medijacija do Boga. Oni u mističkoj ekstazi direktno komuniciraju sa božanstvom. Za isihaste mističare nije znanje svetlost (što je suština prosvetiteljstva), nego je božanska bogougodna svetlost i energija istinsko znanje, filozofija po Hristu ili po Duhu Svetome. Umesto sokratovski (kroz dijalog) isihasti do istine dospevaju neposredno živim opštenjem s Bogom. Sve je to u vezi pak sa ovaploćenjem centralnog pojma starogrčke filozofije Logosau Hrista Spasitelja.

Rodonačalnik srpskog isihazma je sveti Sava. A najveći učitelj isihazma Grigorije Palama proveoje oko 20 godina u pravoslavnoj „monaškoj republici” Svetoj gori, boraveći jedno vreme i u Savinoj Karejskoj keliji, „kući tišine“ i isposnici. Poslednji Vaseljenski Sabor održan u Carigradu 1351. godine, nazvanje isihastičkijer su crkveni oci, na čelu sa Palamom odbranili pravu veru odjeretika varlamita, štiteći bogonadahnuto učenjeo večnoj tavorskoj svetlosti, tj. o večnim božanskimenergijama, kojima Trojični Bog prisustvuje u svetu i ljudskom životu.

Sveti Sava Srpski

U nastojanju da ce odgovori na pitanje „stoletnog starca”, patrijarha Pajsija iz XVII veka, Otkuda iznikoše Srbi i po čemu? – u naše vreme ce intenzivno preispituje istorija srpskog naroda i traga se za grčkovizantijskim i starosrpskim korenima naše duhovnosti. Svi putevi u tom poduhvatu upućuju na Savu Nemanjića ili svetog Savu Srpskog (1175-1235), kako su ga nazvali istoriografi XX veka, da bi ga razlikovali od svetog Save Osvećenog – Jerusalimskog.

XIII vek je „zlatni vek“ u istoriji srpskog naroda. To je vek kada je srpskim zemljama vladala dinastija Nemanjića, i vek kada je započela „srpska renesansa”. Radi paralele Okcident-Orijent (Zapad-Istok) treba reći da je najveći katolički teolog sveti Toma Akvinski, imao samo 10 godina, a da je papa Inokentije III uveo načelo po kome je na na božji namesnik na zemlji, odobrivši prodavanje indulgencija – u vreme kada je sveti Sava Srpski preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu, posle pokloničkog hoždenija i diplomatske misije, čiji je cilj bio inauguracija prijateljske bugarske arhiepiskopije u patrijaršiju.      Sava je bio pripadnik „svetorodne dinastije“ Nemanjića, koja se prva ogospodila među Srbima, „otac sinu i sin sinu kraljevstvo predajuć”. U vremevladavine srpskih eupatrida Nemanjića, Srbija je bila zlatni most između Istoka iZapada, tj. Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. Mi to moramo biti i danas i sutra, jer kultura mora biti univerzalna, tj. prolegomena za svetski mir.

Sudbonosne tekovine

Sava Nemanjićje najveći među Srbima,udosadašnjoj istoriji našeg naroda, jerje pod uslovima svoga vremena, neosporno ostvario sledeće sudbonosne tekovine:

(1)     U međunarodnoj pravoslavnoj „monaškoj republici” Svetoj Gori, sagradio je 1199. godine, sa ocem Nemanjom i uz pomoć brata Stefana Prvovenčanog, srpski manastir Hilandar – koji će „na mnogaja ljeta” biti žarište srpske duhovnosti i kulture uopšte;

(2)     Sveti Savaje izmiritelj zavađene braće Vukana i Stefana – i ujedinitelj srpskih zemalja. Odnos između crkve i države uredio je po principu harmonije, a obavio je i niz diplomatskih akcija i misija;

(3)     Iskoristivši povoljne istorijske okolnosti, Sava Nemanjić se 1219. godine u Nikeji, umešno i uspešno izborio za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve – i postao njen prvi arhiepiskop, apostol i narodni učitelj.

(4)     Sava je bio neumorni neimar mnogih crkava i manastira, radi čijeg ukrašavanja je dovodio najbolje vizantijske majstore. Ako nemamo piramide kao Egipćani, ili zamkove kao zapadnoevropski plemići, zasađeni smo manastirima i crkvama sa velelepnim freskama;

(5)     Usrdno se starajući dajeres ne ugrozi duhovno zdravlje njegovog mladog hrišćanskog „stada”, sveti Sava Srpski je preko Nomokanona (Krmčije) i tipika (ustava­ca) uspostavio odgovarajuće zakone u crkvenim i državnim ustanovama. Ali to nisu samo crkveno-pravna dela, već i svojevrsna Savina pravica i skoro kompletna normativna etika (moralka);

(6)     Sava Nemanjić se smatra i rodonačalnikom medicine u Srba, jer je organizovao prevođenje medicinskih knjiga i osnovao prve bolnice pri Hilandaru i Studenici, koje je uredno snabdevao medikamentima i instrumentima sa hodočašća.

(7)     Sveti Sava je sistematizovao srpsku prepisivačku, prevodilačku i stvaralačku književnu tradiciju. On je prvi počeo da piše „žitija” i „službe” na posrbljenom staroslovenskom jeziku. Prema tome, Sava Nemanjić nije svome narodu darovao samo „dobrodetelne” zakone, već i „dušespasne” knjige;

(8)   Sava Nemanjićje nagovestio i početke filozofije u Srba. Čak štaviše, osnivač Filozofskog društva Srbije Justin Popović, ustoličuje svetog Savu u prvog srpskog filozofa, jer je u našem narodu „prvi najsnažnije i najsloženije i najdramatičnije osetio koliko je iznenađenje – svet i sve što je u svetu”.

Demitologizacija svetosavlja

Svetosavlju, kao i ostalim duhovnim vertikalama naše istorijske prošlosti, treba uskliknuti jedino ako su životne i podsticajne. Supstitucija istinske tradicije mitom, kao i nekrofilna i harizmatska arhaizacija duha našeg vremena moraa odlučno biti prevladana afirmisanjem onih vrednosti koje su univerzalne i emancipatorske – a odbacivanjem onoga što je bigotno i istorijski prevaziđeno. Inače, ne samo da istorija prestaje biti učiteljica života, nego i život prestaje biti učitelj istorije. I danas, kada ponovo buja cveće zla u vidu genocida i homocida, dok će XX vek završio iracionalno i imoralno kao što je i započeo, istorija pokazuje svojejanusovsko lice. U svakom slučaju, da bi nas drugi poznavali i poštovali, moramo prvo sami sebe poznavati i poštovati.

Poznati vizantolog Dimitrije Obolenski piše da je Sava Srpski, posle Aleksandra Velikog i Konstantina Velikog, najznačajnija istorijska ličnost sa Balkana. On je paradigmatičan primer kako se može verovati bez bigotnosti i kako se međusobno prožimaju vera, ljubav i nada. Uz to, Sava Nemanjićje možda najbolji primer svetačke sinteze bogoljublja i rodoljublja. Osim toga, ako je verovati hagiografima, prvenstveno Domentijanu i Teodosiju, sveti Sava Srpski je vodio istinski hristoliki život. Živeći svoju veru, on je nastojao da u zemaljskom životu realizuje sve vrline svoga uzora Isusa Hristosa Nazarećanina. Tako se njegova ortodoksija preobražavala u ortopraksiju, a njegovo svetiteljstvo je zadobijalo transfer ka prosvetiteljstvu. Prema tome, navukavši monašku rizu u „perivoju bogorodice” Svetoj Gori, sedamnaestogodišnji srpski mali princ Rastko, nije odabrao ni put princa Gautama Bude, niti princa Ben Hura – već put „sina božjeg” Isusa Hristosa.Svetosavlje je arhimedovska tačka srpskog etnosa i etosa, jer je Sava Nemanjić definitivno pokrstio divljačne Sebre i priveo ih hrišćanstvu. Zato ga Domentijan proglašava i za „trinaestog apostola”. I doista, Sava nastavlja („nastavnik”) Hristovo učenje („učitelj”), prosvećujući i prosvetljujući („prosvetitelj”) – ali ne u pedagoškom ili andragoškom ključu, nego u smislu Hristovog pastira srpskog stada. U tom smislu, Sveti Sava je tradicionalno „školska slava”u svim srpskim zemljama. Sava je odlučno ulazio u narod kao živu crkvu, učeći ga pravoj veri i vizantijskoj aksiologiji – ali i tome da srpska država ne treba da ide dokle mač može seći, već da mač može seći samo do granica otačastva. Prema tome, Sava Nemanjić nije bio militarista.

Vreme čuda i fetiša

Poseban pečat Savinoj agiološkoj i harizmatskoj ličnosti daju njegovo mirotvorstvo i čudotvorstvo. Naime, kada su mu braća, prvi kraljevi srpskog naroda, zaratili oko prestola i doveli narod na ivicu katastrofe – na balkansku istorijsku pozornicuje stupio on, monah Sava, najmlađi Nemanjin sin. I to ne samo kao mirotvorac i čudotvorac, nego i kao verski organizator i duhovni vožd Soraba, narodni (pro)svetitelj i neimar zadužbina, diplomata i zakonodavac. Sveti Sava kao „nebeski čovek i zemaljski anđeo” nije bio nikakav verski fanatik, nego „svetac civilizator”, kako bi rekao Vladimir Ćorović.On pustinožiteljstvo prevrednuje opštežiteljstvom, za njega askeza nije intrinsična vrednost. On sebe posvećuje i žrtvuje bližnjima i otačastvu, u njemu apostol pobeđuje isposnika. Osim toga, Sava Nemanjić nije bio samo upijač stranih uticaja, nego i sejač novih ideja i ličnost koja je uticala na druge ljude i narode. Na primer, Savin Nomokanon (Krmčija) postao je ubrzo crkvenopravni zakonik u Bugarskoj, Rumuniji i Rusiji.

Mada i naše vreme ima svoja čuda, fetiše i mitove – vreme u kome je živeo Sava Nemanjić može se istoriozofski i aksiološki definisati i kao vreme čuda, fetiša i mitova. Ontološki posmatrano, čuda („bezuzročne pojave”) su postojala, postoje i postojaće sve dok egzistiraju ljudi koji veruju do apsurda. Za dogmatike, a naročito za bigotne hrišćane, naš svet je počeo čudom, drži se čudom i završiće se čudom. Fenomen čudotvorstva se kompletira i fetišizmom mošti („moći”) svetaca. Istorijskaje činjenica daje srpski narod najviše fetišizovao mošti samog Save Nemanjića, koje su Turci 1594/95. spalili na srpskoj Golgoti Vračaru. Takoje Sava dostigao harizmatski maksimum, postavši najveća srpska mitska legenda. Divinizacija Save Nemanjića u narodnom predanju, tj. u starim srpskim mitovima ide dotle da Sava uči Srbe zanatima koji su stariji od njega, druži se sa svecima koji mu hronološki prethode, pa čak i participira s  Bogom u stvaranju sveta. Dovoljno je bilo da Sava samo prekrsti svojim pozlaćenim štapom i sve njegove želje i namere se ostvaruju. Svetosavska mitologija crpi snagu i iz staroslovenskih paganskih kultova hrasta, vuka i vodenog božanstva.

Tihovanja u hoždenija Save Nemanjića

U sklopu praktične životne mudrosti svetog Save Srpskog, možemo izdvojiti tihovanja i hoždenija, kao vidove samousavršavanja ličnosti. Preduzimajući poznata hoždenija ili hodočašća (hod-u-čast), Sava Nemanjić se legitimiše kao prvi srpski kosmopolita i svetski putnik, Srbin kojije dva puta za života posetio Hristov grob, ali i svetitelj koji je učio Sebre da ne prezru svoje po krvi. U tom smislu, Sava Srpski je istinski naslednik solunskih prosvetitelja Kirila i Metoda.

Tihovanje (isihia) je izraz volje za smislom elitnih pravoslavnih monaha vizantijskog kulturnog komonvelta, a na tragu neoplatonizma i patristike. Sava se redovno, pred velike prosvetiteljske i diplomatske misije i iskušenja, povlačio na određeno vreme u neki od isihastiriona (posnica, mlčalnica, kelija) u svojoj „slatkoj pustinji” Svetoj Gori, ili u otačastvu. On je intuitivno shvatio daje najveća vlast vlast nad samim sobom.

Svetosavska filozofija života

Implicitnu aksiologiju i etiku Save Nemanjića najbolje odslikavaju tri karakteristike: agapizam, ergonizam i agonizam. Kao agapista Sava eksplicite tvrdi kako vera spasava,jedino ljubavlju delujući”, ali on ne potcenjuje ni razum: „Ne bivajte deca umom, nego u odnosu na zlo budite deca, a umom budite savršeni” (1986: 46). Kao ergonista Sava savetuje dinaste i vlastelu da će bogate,jedino dobrim delima”, a kao agonista ulazi u narod kao živu crkvu učeći ga,pre svega, kako da se bori protiv zla u sebi. Svetosavski životni stil ne odlikuje samo veština življenja, nego i veština umiranja ili„predstavljenja”, kako se u srednjem veku govorilo. Sveti Sava Srpski je kristalno jasno shvatio bit i klauzuru Hristove etike: (ne) čini-ti drugima ono što bismo želeli ga drugi (ne) čine nama!Odista, samo onaj koji dobro čini ima osnova da se dobru i nada, jer se na zlu i lažima ništa vredno ni dugotrajno ne može izgraditi.

(Ivan Kolarić, Filozofija, 144-152, Agencija za izdavaštvo i kompjuterske usluke MIK, Užice, 2006)

KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE


KRATKA ISTORIJA VIZANTIJE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OSNIVANjE CARIGRADA I OBELEŽJE NOVOGA CARSTVA

11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje
svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bioprirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, „kao da je bio jedan od njih“, ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.[…]

ISTOČNO RIMSKO CARSTVO KRAJEM V I NA POČETKU VI VEKA

Tako, u vreme careva Zenona (474-491 g.) i Anastasija (491-518), javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo
je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije , koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture : Orijent (dijeceze : Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je
carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484-518 g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivnijimuzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da izsvega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava;
vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila seprotiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.[…]

IKONOBORSTVO ( 726 – 780 G. )
Da bi svoje delo na oporavljenju države izveli do kraja, Lav III i Konstantin V pokušaše da izvrše veliki verski preobražaj. Oni ukinuše ikone, progoniše kaluđere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i koji dobi ime ikonoborstvo sačuvaše u istoriji naziv ikonoborci.

Mnogi su često rđavo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih careva i rđavo razumeli njen cilj i značaj. Razlozi koji su je izazvali bili su istovremeno verski i politički. Na mnoge pobožne ljude, početkom VIII veka, neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naročito veliko obožavanje ikona, čuda koja su se iščekivala od njih, način na koji su one bile upletane u sve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti radi štete koju su ovakvi običaji mogli da nanesu veri. U Aziji naročito postojalo  je jako neraspoloženje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni on ni njegov sin nisu bili, kao što se katkad smatra, slobodni mislioci, racionalisti, preteče reformacije ili francuske revolucije; to su bili ljudi svoga doba, pobožni, vernici, bogoslovi čak, iskreno se trudeći da poprave veru, čisteći je od svega onoga što im se činilo idolopoklonstvom. Ali to su bili tako isto i državnici koji su se brinuli o veličini i spokojstvu carstva. Međutim, veliki broj manastira i neprestani porast manastirskog bogatstva pretstavljali su za državu ozbiljnu opasnost. Oslobođenje od poreza koje su uživala crkvena dobra smanjivalo je prihode državne blagajne; mnoštvo ljudi koji su se kaluđerili bili su izgubljeni za zemljoradnju, vojsku, činovničku službu. Ali naročito uticaj koji su kaluđeri vršili na duhove i moć koju su na taj način zadobivali stvarali su od njih opasne činioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokušaše da se odupru: ukidajući ikone, oni su ciljali na kaluđere koji su nalazili u njima i u njihovom obožavanju jedno od svojih najmoćnijih sredstava u sukobima. Nesumnjivo, borbom koju su tako započeli isavrijanski carevi su izazvali dugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizišle veoma ozbiljne političke posledice. Ne treba zaboraviti, međutim, ako hoće da se donese pravičan sud o ikonoboračkim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naišli na veliku potporu kod visokog sveštenstva, zavidljivog na uticaj kaluđera, u vojsci sastavljenoj većinom od azijatskih narodnosti, čak i u jednom delu naroda, i da njihov pokušaj nije bio ni bez razloga ni bez veličine. 726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nije toliko naredio da se unište koliko da se više obese da bi se sklonile od obožavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je žestokih sukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo ugušena, u Grčkoj (727 g.), opšti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uložioštar protest protiv ikonoboračke jeresi, njegov naslednik Grgur III započe uskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajući se samo bacanjem prokletstva na protivnike ikona (731 g.), potraži, u jednom trenutku, savez Langobarda protiv cara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipak da je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzeto nikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a na njegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma da su bile preduzete mere protiv duhovničkih škola, pobuna u Grčkoj bila je blago ugušena.

Ali zaoštravanje borbe bilo je neizbežno. Načelna pitanja su ubrzo bila postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima i želja crkve da se oslobodi mešanja države. Osim toga, Konstantin V, više bogoslovski raspoložen od svoga oca, uneo je u borbu lična shvatanja, protivna ne samo ikonama već i obožavanju Bogorodice i posredovanju
svetaca; a kako je bio strastveniji takođe, vodio je borbu sa većom zanesenjačkom revnošću, sa doslednijom i neumoljivijom žestinom. Čim je, desetogodišnjom slavom i blagostanjem, učvrstio presto, koji je jednog trenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740-742 g.), on sazva u Ijeriji crkveni sabor (753 g.) koji svečano osudi ikone. Otada je vladalac mogao da kažnjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, već i kao pobunjenike protiv samog Boga. Ipak se u početku nadao da će ih ubediti. Tek 765 g. su otpočela gonjenja. Ikone biše uništene, manastiri zatvoreni ili pretvoreni u javna i državna dobra, kasarne i krčme; manastirska imanja biše oduzeta, kaluđeri hapšeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefan mlađi, biše osuđeni na smrt; drugi, u smešnim sprovodima, biše izloženi ruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskih dostojanstvenika biše pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo prognan, bi osuđen na smrt (767 g.). Čitavih pet godina gonjenje je besnelo carstvom, manje strašno, možda, nego što su to pretstavili carevi protivnici, – smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, – ali ipak veoma žestoko. Činilo se, kaže jedan savremenik, „da je vladina namera bila da potpuno iskoreni kaluđerski red“. Kaluđeri su se ogorčeno opirali; oni suhrabro stradali „za pravdu i istinu“. Ipak mnogi popustiše, mnogi pobegoše, naročito u Italiju: tako da je, kao što kaže, sa nešto preterivanja, uostalom, jedan savremenik, „izgledalo da u Vizantiji nema više kaluđera“.

Neosporno je da je borba dala povoda nečuvenim nasiljima, neverovatnim svirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona je imala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Još Lav V, trudeći se da putem sile savlada otpor papstva, oduzimajući od Rima i stavljajući u zavisnost od carigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.), bejaše pooštrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g. ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogo kolebao da se odvoji od jeretičkog carstva i, budući nemoćan da brani Poluostrvo, da potraži kod Franaka uspešniju i manje tegobnu zaštitu; on primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje su otada sačinjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskid između carstva i Rima. Konstantin V je sve moguće činio da bi kaznio papu koga je smatrao jednim običnim izdajničkim i verlomnim podanikom koji je nezakonito prisvojio ono što pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori biše uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo beše umešao u političke prilike na Poluostrvu, svečano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sačuvala u Italiji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj način, smanjeno carstvo još više bilo upućeno prema Istoku, ovim raskidom pripremala se takođe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti u budućnosti.[…]

UNUTRAŠNjA VLADAVINA I VIZANTIjSKA CIVILIZACIJA U X VEKU

Tako, u X veku, vizantisko carstvo je bilo pravo svetsko carstvo, čiji su suticaj i stremljenja prostirali na skoro ceo civilizovani svet. Njegovo tadašnje unutrašnje uređenje bilo je isto tako čvrst oslonac njegove moći i njegovog ugleda.

Upravljanje carstvom. – Grčki car – vasileus, kako se zvanično nazivao – bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i pretstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je „svetim“, a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.

Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet
sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mestakoje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska pretstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.

Vizantiska administracija i njeno delo. – Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali po-lovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.

Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, „veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledeće obrascu: jedan gospodar, jedna vera.“ Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.

Zakonodavno delo. – Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu („priručni zakonik“, 879g.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga („drugo izdanje“, prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike („carski zakoni“), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887-893 g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno
učvršćivanje monarhiskog jedinstva.

Vojno ustrojstvo. – Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, „ponos Romeja“. još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.

Ekonomsko blagostanje. – Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji,- Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, – remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su sesticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.

 Književnost i umetnost. – Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom sudelali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan
Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.

Za umetnost takođe doba makedonskih careva pretstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Menolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Dermenskoj kao i u južnoj Italiji.

Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad „čuvan od Boga“ sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve pretstave koje su mogle zabaviti narod, – bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek- dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od gradanajdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda – isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet – „kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda“. Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala – ozbiljna opasnost po budućnost – sveopštu pohlepu.[…]

OPADANjE CARSTVA U XI v. (1025-1081 g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025-1028 g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028-1034 g.), Mihaila IV (1034-1041 g.) i Konstantina Monomaha (1042-1054 g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054-1056 g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057-1059 g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059-1067 g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067-1071 g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071-1078 g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078-1081 g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci. – Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila jespremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038-1040 g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065-1072 g.) i Melek-Šaha (1072-1092 g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij
potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo biloslabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada
svoje pretnje.

 Šizma i unutrašnje rasulo. – 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke. Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078-1081 g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine. […]

HRONOLOŠKI PREGLED NAJVAŽNIJIH DOGAĐAJA VIZANTIJSKE ISTORIJE
330 g. – 11 maja. — Konstantin Veliki izvršio osvećenje Carigrada, Novog
Rima.
343 g. — Crkveni sabor u Serdici.
351 g. — Bitka kod Murse.
353 g. — Konstancije sam vlada.
359 g. — Crkveni sabor u Riminiu.
376 g. — Naseljenje Zapadnih Gota u Meziji.
378 g. — Bitka kod Adrijanopolja i smrt cara Valensa.
381 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu. 395 g. — Teodosijeva smrt. Podela carstva između njegovih sinova Arkadija i
Honorija.
396 g. — Alarihova najezda u Grčku. Stilihon opkolio Zapadne Gote kod
Foloje.
399-400 g. — Gainasova buna.
404 g. — Zbacivanje i progonstvo sv. Jovana Zlatoustog.
410 g. — Alarih osvaja Rim.
431 g. — Vaseljenski sabor u Efesu.
438 g. — Objavljivanje Teodosijevog Zakonika.
439 g. — Građenje velikog carigradskog bedema.
441 g. — Atilina najezda u Panoniju.
447 g. — Nova Atilina najezda.
449 g. — Crkveni sabor prozvan Efesko razbojništvo .
451 g. — Vaseljenski sabor u Halkedonu.
476 g. — Pad zapadnog rimskog carstva.
482 g. — Unijonistički ukaz ili Henotikon.
487 g. — Teodorih, kralj Istočnih Gota, dobio je nalog od Zenona da povrati
Italiju.
502 g. — Produženje rata sa Persijancima.
512 g. — Građenje Anastasijevog Dugog Zida.
514 g. — Vitalijanova buna.
519 g. — Uspostavljanje sporazuma sa Rimom i kraj Akakijeve šizme (484-519).
527 g. — Produženje rata sa Persijancima.
529 g. — Objavljivanje Justinijanovog Zakonika.
529 g. — Zatvaranje škola u Atini.
532 g. — Večiti mir sklopljen sa Persijancima.
532 g. — Pobuna Nika.
533 g. — Objavljivanje Digesta i Institucija.
533-534 g. — Velizar ponovo osvaja Afriku.
535 g. — Justinijanove Novele za administrativno preustrojstvo carstva.
535 g. — Rat sa Istočnim Gotima.
536 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
537 g. — Osvećenje Svete Sofije.
537-538 g. — Opsada Rima koji brani Velizar.
540 g. — Velizar osvaja Ravenu.
540 g. — Hozroje upada u Siriju.
540 g. — Najezda Huna u Ilirik.
543 g. — Justinijanov ukaz o Trima poglavljima.
548 g. — Teodorina smrt.
549 g. — Totila nanovo osvaja Rim.
552 g. — Poraz Istočnih Gota kod Tagine i kraj njihovog kraljevstva.
553 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu.
554 g. — Osvajanje jugoistočnog dela Španije.
559 g. — Huni pred Carigradom.
562 g. — Mir sa Persijancima.
568 g. — Najezda Langobarda u Italiju.
572 g. — Produženje rata sa Persijancima.
579 g. — Smrt Hozroja Velikog.
581 g. — Avari osvajaju Sirmij.
Oko 582 g. — Osnivanje afričkog i ravenskog egzarhata.
591 g. — Mir sa Persijancima.
601 g. — Priskove pobede nad Avarima.
602 g. — Fokin ustanak.
608 g. — Persijanci osvajaju Siriju i stižu u Halkedon.
610 g. — Iraklijev ustanak i Fokin pad.
615 g. — Persijanci osvajaju Jerusalim.
617 g. — Persijanci pokoravaju Misir.
622 g. — Iraklije preduzima napad protiv Persijanaca.
626 g. — Avari i Persijanci napadaju Carigrad.
627 g. — Bitka kod Ninive.
629 g. — Mir sa Persijancima.
Početak VII veka. — Naseljenje Hrvata i Srba u Iliriku.
634 g. — Arabljani upadaju u Siriju.
636 g. — Bitka na Jarmuku.
637 g. — Predaja Jerusalima.
638 g. — Iraklije objavljuje Ektezu ili Tumačenje vere .
640-642 g. — Arabljani pokoravaju Misir.
647 g. — Arabljani u severnoj Africi.
648 g. — Konstantin II objavljuje Tip.
655 g. — Poraz vizantiske flote u likiskim vodama.
Sredina VII veka. — Ustanovljenje aziskih tema.
668 g. — Arabljani u Halkedonu.
673-678 g. — Arabljani opsađuju Carigrad.
679 g. — Naseljenje Bugara južno od Dunava.
680-681 g. — Vaseljenski sabor u Carigradu.
692 g. — Arabljani pobeđuju Justinijana II kod Sevastopolja.
697-698 g. — Arabljani osvajaju Kartaginu. Gubitak Afrike.
708 g. — Neuspeh Justinijana II protiv Bugara.
710 g. — Ustanak u Italiji.
712-717 g. — Napredovanje Arabljana u Maloj Aziji.
717-718 g. — Arabljani opsađuju Carigrad.
726 g. — Ukaz protiv ikona.
727 g. — Ustanak u Grčkoj i Italiji.
739 g. — Bitka kod Akroina.
740 g. — Objavljivanje Ekloge.
751 g. — Langobardi osvajaju Ravenu.
752 g. — Uspesi nad Arabljanima.
753 g. — Ikonoborački crkveni sabor u Ijeriji.
754 g. — Pipinov dar papstvu. Gubitak vizantiske Italije.
755 g. — Rat sa Bugarima.
762 g. — Poraz Bugara kod Anhijala.
765 g. — Gonjenje pristalica ikona.
787 g. — Vaseljenski sabor u Nikeji.
797 g. — Irina obara Konstantina VI.
800 g. — Obnavljanje zapadnog rimskog carstva.
809 g. — Najezda bugarskog kana Kruma.
811 g. — Car Nikifor ubijen u borbi sa Bugarima.
813 g. — Krum pred Carigradom.
813 g. — Pobeda Vizantinaca kod Mesimvrije.
815 g. — Ikonoborački sabor u Carigradu.
822 g. — Tomin ustanak.
826 g. — Arabljani osvajaju Krit.
827 g. — Arabljani u Siciliji.
832 g. — Teofilov ukaz protiv ikona.
838 g. — Arabljani osvajaju Amorij.
842 g. — Arabljani osvajaju Mesinu.
843 g. — Crkveni sabor u Carigradu i uspostavljanje pravoslavlja.
858 g. — Zbacivanje Ignjatija. Fotije izabran za patrijarha.
863 g. — Poslanstvo Ćirila i Metodija u Moravskoj.
864 g. — Prelaženje Bugara u hrišćanstvo.
867 g. — Crkveni sabor u Carigradu. Raskid sa Rimom.
869 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
876 g. — Grci osvajaju Bari.
878 g. — Arabljani osvajaju Sirakuzu.
879 g. — Crkveni sabor u Carigradu.
887-893 g. — Objavljivanje Vasilika.
893 g. — Raskid sa bugarskim carem Simeonom.
902 g. — Arabljani osvajaju Taorminu. Gubitak Sicilije.
904 g. — Arabljani osvajaju Solun.
915 g. — Bitka na Gariljanu.
917 g. — Pobeda Bugara kod Anhijala.
919 g. — Roman Lakapin otima presto.
924 g. — Simeon pred Carigradom.
927 g. — Smrt cara Simeona.
934 g. — Vizantinci osvajaju Melitinu.
944 g. — Osvajanje Nisiva i Edese.
944 g. — Pad Romana Lakapina.
961 g. — Nikifor Foka povraća Krit.
963 g. — Nikifor Foka otima presto.
965 g. — Pokorenje Sicilije.
967 g. — Produžeše rata sa Bugarima.
968 g. — Rusi u Bugarskoj.
968 g. — Osvajanje Antiohije.
969 g. — Ubistvo Nikifora Foke.
971 g. — Ustanak Varde Foke.
971 g. — Poraz Rusa kod Silistrije. Prisajedinjenje Bugarske.
976 g. — Cimiskijino ratovanje u Siriji.
976-979 g. — Buna Varde Sklira.
977-986 g. — Napredovanje makedonskog cara Samuila.
986 g. — Poraz Grka kod Trajanove Kapije.
987-989 g. – Buna Varde Foke.
989 g. — Rusi primaju hrišćanstvo.
995 g. — Ratovanje Vasilija II u Siriji.
996 g. — Poraz Makedonskih Slovena na Sperhiju.
998 g. — Ratovanje u Siriji.
1000-1014 g. — Rat sa Makedonskim Slovenima.
1010 g. — Buna u južnoj Italiji.
1014 g. — Bitka kod Kimvalonge. Smrt cara Samuila.
1018 g. — Propast makedonskog sloven. carstva.
1018 g. — Pobeda kod Kane.
1021-1022 g. — Prisajedinjenje Jermenske.
1032 g. — Grci osvajaju Edesu.
1038 g. — Uspesi Đorđa Manijaka u Siciliji.
1040 g. — Ustanak u Makedoniji.
1042 g. — Buna u Carigradu. Pad Mihaila V.
1043 g. — Ustanak Đorđa Manijaka.
1054 g. — Patrijarh Kerularije raskida sa Rimom.
1057 g. — Ustanak Isaka Komnina.
1064 g. — Turci Seldžuci osvajaju Ani.
1071 g. — Normani osvajaju Bari. Gubitak Italije.
00 g. — Bitka kod Manzikerta.
1078 g. — Ustanak Vrijenija i Votanijata.
1078 g. — Turci u Nikeji.
1081-1084 g. — Najezda Roberta Gviskara u Epir.
1082 g. — Ugovor sa Mlecima.
1091 g. — Poraz Pečenega kod Levunija.
1096 g. — Krstaši u Carigradu.
1097 g. — Krstaši osvajaju Nikeju.
1107-1108 g. — Rat sa Bohemundom.
1116 g. — Bitka kod Filomila.
1122 g. — Poraz Pečenega.
1122-1126 g. — Rat sa Mlecima.
1124-1126 g. — Posredovanje u Ugarskoj.
1137-1138 g. — Ratovanje Jovana Komnina u Kilikiji i Siriji.
1147 g. — Drugi krstaški rat.
1147-1149 g. — Rat sa Rožerom II kraljem Sicilije.
1151 g. — Vizantinci u Ankoni.
1152-1154 g. — Rat sa Ugarskom.
1158 g. — Ratovanje Manojla Komnina u Siriji.
1168 g. — Prisajedinjenje Dalmacije.
1171 g. — Raskid sa Mlecima.
1176 g. — Bitka kod Miriokefala.
1182 g. — Ustanak Andronika Komnina.
1185 g. — Normani osvajaju Solun.
1185 g. — Osnivanje drugog bugarskog carstva.
1189 g. — Fridrih Barbarosa na Istoku.
1190 g. — Isak Anđel potučen od Bugara.
1197-1207 g. — Bugarski car Joanica.
1204 g. — Latini osvajaju Carigrad. Osnivanje latinskog carigradskog carstva.
1205 g. — Poraz Latina kod Adrijanopolja.
1206 g. — Teodor Laskar krunisan za nikejskog cara.
1210 g. — Sabor u Ravenici.
1222 g. — Epirski Grci oslobođavaju Solun.
1230 g. — Bugari uništavaju grčko solunsko carstvo.
1236 g. — Grci i Bugari napadaju Carigrad.
1244 g. — Solunska despotovina nikejski vazal.
1254 g. — Potčinjenje epirskog despota Mihaila.
1259 g. — Bitka na polju Pelagoniji.
1261 g. — Nimfejski ugovor.
1261 g. — Grci oslobođavaju Carigrad.
1262 g. — Vizantinci stupaju u Moreju.
1267-1272 g. — Napredovanje Karla Anžujskog u Epiru.
1274 g. — Crkveni sabor u Lionu.
1281 g. — Poraz anžujskih trupa kod Berata.
1302-1311 g. — Katalonski veliki odred na Istoku.
1311 g. — Bitka na Kopajskom Jezeru.
1326 g. — Turci osvajaju Brusu.
1325-1328 g. — Rat između dvojice Andronika.
1330 g. — Bugari potučeni od Srba na Velbuždu.
1340 g. — Napredovanje Srba u Epiru i Turaka u Aziji.
1341 g. — Ustanak Jovana Kantakuzina.
1342-1349 g. — Ustanak Zilota u Solunu.
1341-1351 g. — Isihastički spor .
1345 g. — Stefan Dušan pokorava Makedoniju.
1346 g. — Krunisanje Stefana Dušana za cara u Skoplju.
1347 g. — Kantakuzin zauzima Carigrad.
1348 g. — Osnivanje despotovine Mistre.
1354 g. — Turci u Galipolju.
1355 g. — Smrt Stefana Dušana.
1365 g. — Turci prenose svoju prestonicu u Adrijanopolj.
1371 g. — Bitka na Marici.
1373 g. — Jovan V Paleolog sultanov vazal.
1376 g. — Ustanak Andronika IV.
1389 g. — Boj na Kosovu.
1390 g. — Ustanak Jovana VII.
1391 g. — Turci osvajaju Filadelfiju.
1396 g. — Nikopoljski krstaški rat.
1397 g. — Bajazit napada Carigrad.
1402 g. — Bitka kod Angore.
1422 g. — Turci opsedaju Carigrad.
1423 g. — Turski pohod na Moreju.
1430 g. — Turci osvajaju Solun.
1439 g. — Crkveni sabor u Florenci.
1444 g. — Bitka kod Varne.
1446 g. — Turska najezda u Moreju.
1451 g. — Stupanje na presto Muhameda II.
1453 g. — 29 maja. — Turci osvajaju Carigrad.

(Šarl Dil, Istorija vizantijskog carstva, http://www.rastko.rs/ )

TOMA AKVINSKI – izvod iz dela


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TOMA AKVINSKI – izbor iz dela

Da li naš um spoznaje opće stvari

Čini se da naš um ne spoznaje najprije opće stvari. Naime:

1. One stvari, koje po prirodi dolaze prije i koje su poznatije, u odnosu na nas dolaze kasnije i manje su poznate. No općenite stvari po prirodi dolaze najprije, budući da je “prije ono čime se ne mijenja posljedica samostojnosti”. Dakle, općenite stvari dolaze kasnije u našoj umnoj spoznaji.

2. Osim toga: sastavljena bića obzirom na nas dolaze prije od jednostavnih bića. No općenite su stvari jednostavnije. Dakle, mi ih kasnije i spoznajemo.

3. K tome: Filozof u I knjizi Fizike kaže da ono što je određeno prije dolazi u našu spoznaju nego li dijelovi odredbe. No općenitije su stvari dijelovi odredbe manje općenitih stvari, kao što je “živo biće” dio odredbe čovjeka. Dakle, općenite stvari kasnije spoznajemo.

4. Napokon: po učincima dolazimo do uzroka i počela. No općenite su stvari neka počela. Dakle, općenite stvari kasnije spoznajemo. Ali protiv navedenih razloga Filozof u Fizici (ondje, br. 4) tvrdi da “od općenitih stvari valja doći do pojedinačnih”:

Odgovaram: U našoj umnoj spoznaji valja promotriti dvije stvari. Prvo, da umna spoznaja na neki način proističe iz osjetilne. A budući da se osjetilo odnosi na pojedinačne stvari, a um na općenite, neophodno je, u odnosu na nas, da se spoznaja o pojedinačnim stvarima dogodi prijespoznaje o općim stvarima.

Drugo, potrebno je promotriti da naš um prelazi iz mogućnosti u zbilju. A sve što prelazi iz mogućnosti u zbilju, dolazi prije do nepotpune zbilje, koja je sredina između mogućnosti zbilje, a onda tek do potpune zbilje. Potpuna pak zbilja do koje um dolazi, potpuno je znanje po kojem se jasno i određeno prepoznavaju stvari. Nepotpuna pak zbilja nepotpuno je znanje po kojem se stvari prepoznavaju nejasno, kao u nekoj zbrci. Što se, naime, tako spoznaje, spoznaje se u određenom smislu u zbilji, a na neki način i u mogućnosti. Stoga Filozof u I knjizi Fizike (ondje, br. 3) kaže “da su nam ponajprije nejasne očevidne i sigurne stvari, a kasnije razgovjetnim razlučivanjem spoznajemo načela i sastavne dijelove”. A očito je da spoznavati neku stvar, koja sadrži mnoge druge stvari, a da nemamo vlastitu spoznaju o svakoj od tih stvari koje se u njoj nalaze, znači spoznavati određenu stvar u nekoj zbrci. Na taj se pak način može spoznavati, kako sveopća cjelina, tako i cjelina sastavnih dijelova. I jedna se, naime, i druga cjelina mogu spoznavati u nekoj zbrci, a da se pri tom ne prepoznavaju jasno njezini dijelovi. Jasno pak upoznati ono što je sadržano u općoj cjelini, znači imati spoznaju o manje općoj stvari. Primjerice, nejasno upoznati živo biće, znači upoznati ga baš ukoliko je živo biće; a upoznati živo biće jasno, znači upoznati ga baš ukoliko je razumno ili nerazumno živo biće, to jest upoznati čovjeka ili lava. Naš, dakle, um spoznaje prije živo biće nego li što spoznaje čovjeka. Isti razlog vrijedi kad bismo usporedili svako opće biće s manje općenitim.

A budući da osjetilo prelazi iz mogućnosti u zbilju, baš kao i um, isti se red spoznaje pojavljuje i u osjetilu. Naime, najprije osjetilom rasuđujemo općenitije, a potom manje općenito, i prema mjestu i prema vremenu. Prema mjestu, primjerice, kada s udaljenosti nešto vidimo, najprije opažamo da je to tijelo, a kasnije da je živo biće; i prije opažamo da je to živo biće, a kasnije da je to čovjek; i prije opažamo da je to čovjek, a kasnije da je Sokrat ili Platon. Prema vremenu pak, budući da dijete na početku najprije razlikuje čovjeka od nečovjeka, a kasnije razlikuje ovoga od onog drugog čovjeka. I stoga djeca “na početku sve muškarce nazivaju očevima, a kasnije označavaju svakoga posebno”, kako čitamo u I knjizi Fizike (nav. mj. bilj. 2).

Razlog je tomu očit. Onaj tko nejasno nešto spoznaje, još se nalazi u mogućnosti da upozna načelo razlučivanja, kao što se onaj koji pozna rod nalazi u mogućnosti da upozna i razliku. Stoga je očevidno da je nejasna spoznaja sredina između mogućnosti i zbilje. Valja, dakle, reći da se, u odnosu na nas, najprije zbiva spoznaja pojedinačnih stvari, a kasnije spoznaja općih, kao što se najprije zbiva osjetilna spoznaja, a kasnije umna. No bilo da je riječ o osjetilnoj ili umnoj spoznaji, najprije se događa spoznaja o općenitijim stvarima, a kasnije o manje općenitima.

Odgovaram na razloge:

1. Pojam “općenito” možemo promatrati na dva načina. Prvo, u smislu da prirodu općenitoga promatramo skupa sa zadanom namjerom općenitosti. A budući da zadana namjera općenitosti, da bi mogla imati jedan te isti odnos prema mnogima, proizlazi umnim izdvajanjem, neophodno je da po tom načinu općenito bude kasnije. Stoga se u I knjizi O duši kaže da je “opće živo biće ili ništa ili je kasnije”. No prema Platonu, koji je ustvrdio da su opće stvari samostojne, pod tim bi vidom općenite stvari dolazile prije pojedinačnih, koje, po njegovu mišljenju, nastaju priopćavanjem općih samostojnih bića (per participationem universalium subsistentium), što se nazivaju ideje (usp. p. 84 čl.

1). Drugo, pojam “općenito” možemo promatrati u odnosu na samu prirodu, to jest u odnosu na životinjstvo i čovještvo kako ih susrećemo u pojedinačnim bićima. I u tom smislu valja reći da postoji dvostruki prirodni poredak. Prvi, po načinu rađanja i vremena; i po tom je načinu prvo ono što je nesavršeno i što se nalazi u mogućnosti. Po tom načinu ono općenitije po prirodi dolazi prije, kako očigledno proizlazi iz rađanja čovjeka i nižeg živog bića. Naime, ”prije se rada niže živo biće nego čovjek”, kako se kaže u knjizi O rađanju živih bića Drugi je poredak savršenstva ili zadahe prirodne namjere (perfectionis sive intentionis naturae), kao što jc stvarnost jednostavno i prije po prirodi nego mogućnost, i savršeno prije nego nesavršeno. I po tom je načinu manje općenito po prirodi prije općenitijega, kao što je čovjek prije nego živo biće. Zadana prirodna namjera ne sastoji se, naime, u rađanju živog bića, nego ona namjerava roditi čovjeka.

2. Općenitije se stvari odnose prema manje općenitima poput cjeline i dijela. Kao cjelina, u smislu što se u općenitijem kao mogućnost krije ne samo manje općenito, nego i druge stvari; primjerice, pod “nižim živim bićem” ne krije se samo čovjek, nego i konj. Kao dio, u smislu što manje općenito krije u svom pojmu ne samo općenitije, nego i druge stvari; primjerice, čovjek nije samo živo biće, nego i razumno živo biće. Stoga ako pojam ”živo biće” promatramo u njemu samome, onda se on prije nalazi u našoj spoznaji nego čovjek. No pojam se “čovjeka”  prije nalazi u našoj spoznaji, nego to što je ”živo biće” njegov dio.

3. Neki se dio može spoznati na dva načina. Prvo, bezuvjetno, na način kakav je u sebi: i u tom smislu ne postoji zapreka da prije spoznamo dijelove nego cjelinu, primjerice kamenje prije nego kuću. Drugo, ukoliko su dijelovi ove cjeline: i u tom je smislu neophodno da prije spoznamo cjelinu nego dijelove. Prije, naime, nekom nejasnom spoznajom spoznajemo kuću, nego što počnemo razlikovati njezine pojedine dijelove. Stoga valja reći da se dijelovi odredbe, ako ih promatramo bezuvjetno, prije nalaze u našoj spoznaji nego ono što je već određeno (definientia …definitum). Inače ne bi bilo razumljivo ono što je po njima već određeno. No ako su dijelovi odredbe, onda ih kasnije spoznajemo. Prije, naime, spoznajemo čovjeka nekom nejasnom spoznajom, nego li uzmognemo razlučiti što spade na pojam čovjeka.

4. Općenito, po tome što ga uzimamo sa zadanom namjerom općenitosti, zacijelo je na neki način počelo spoznavanja, budući da zadana namjera općenitosti slijedi način spoznavanja koji se zbiva izdvajanjem. A nije prijeko potrebno da sve što je počelo spoznavanja, bude i počelo postojanja, kako je smatrao Platon, budući da katkada spoznajemo uzrok po učinku, a supstanciju po akcidencijama. Stoga sveopće, na taj način shvaćeno, po Aristotelovu mišljenju,nije počelo postojanja, a niti supstancija, kako proizlazi iz VII knjige Metafizike? – Ako pak promatramo samu prirodu roda i vrste, onako kako se nalazi u pojedinačnim bićima, ona je tada na neki način razlog oblikovnog počela (ratio principii formalis) u odnosu na pojedinačna bića. Naime, pojedinačno biće postoji zbog materije, a razlog pak vrste proizlazi iz oblika. No priroda se roda uspoređuje s prirodom vrste više zbog načina materijalnog počela, budući da priroda roda proizlazi iz onoga što je u stvari materijalno, a razlog vrste iz onoga što je oblikovno, kao što razlog nižeg živog bića proizlazi iz onoga što je osjetilno, a razlog čovjeka iz onoga što je razumsko. I to je razlog što je posljednja prirodna zadana namjera usmjerena prema vrsti, a ne prema pojedinjenom biću niti prema rodu, budući da je svrha rađanja oblik, a materija postoji zbog oblika. Nije pak potrebno da, u odnosu na nas, spoznaja nekog uzroka ili počela bude kasnija, jer katkada spoznajemo po osjetilnim uzrocima, a katkada obratno.[…]

Da li naš um može spoznati beskonačne stvari

Čini se da naš um može spoznavati beskonačne stvari. Naime:

1. Bog nadilazi sve beskonačne stvari. A naš um može doći do spoznaje o Bogu, kako je prije rečeno (p. 12 čl. 1). Dakle, naš um tim prije može spoznavati sve ostale beskonačne stvari.

2. Osim toga: naš je um kadar spoznavati rodove i vrste A neki su rodovi istodobno beskonačne vrste, poput brojeva, razmjera i izgleda. Dakle, naš um može spoznavati beskonačne stvari.

3. K tome: ako jedno tijelo nije zapreka postojanju drugoga na jednom te istom mjestu, nema niti zapreke da beskonačna tijela budu na jednom mjestu. A jedan misaoni izraz (species intelligibilis) nije zapreka da i drugi misaoni izraz istodobno bude u istome umu; on, naime, po običajnoj navici ima znanje o mnogim stvarima. Dakle, nema zapreke da naš um ima u običajnoj navici znanje o beskonačnim stvarima

4. Još nešto: budući da naš um nije moć tjelesne materije, čini se da je on beskonačna mogućnost, kako je gore rečeno (p. 76 čl. 1). A beskonačna je mogućnost kadra djelovati na beskonačne stvari. Dakle, naš je um kadar spoznavati beskonačne stvari. Ali protiv navedenih razloga Filozof u I knjizi Fizike kaže da su nam ”beskonačne stvari nepoznate”.

Odgovaram: Budući da je mogućnost sumjerna (proportionetur) sa svojim predmetom, neophodno je da se um odnosi prema beskonačnim stvarima, kao što se prema njemu odnosi i njegov predmet, koji je štastvo materijalne stvari.          U materijalnim pak stvarima ne nalazimo beskrajno u zbilji, već samo u mogućnosti, u smislu što jedno dolazi poslije drugoga, kako se kaže u III knjizi Fizike stoga se u našem umu beskonačno nalazi u mogućnosti, to jest u spoznavanju jednoga poslije drugoga, budući da naš um katkada toliko spoznaje, da može spoznavati mnoga b i ć a /

No naš um ne može u zbilji ili običajnoj navici spoznavati beskonačne stvari. U zbilji zacijelo ne, budući da naš um istodobno može u zbilji spoznavati samo ono što spoznaje po jednom misaonom izrazu. Beskonačne pak stvari nemaju jedan misaoni izraz, inače bi sadržavale pojam cjeline i savršenstva., Stoga um može spoznavati beskonačne stvari shvaćajući samo dio po dio, kako je očito iz njihove odredbe u III knjizi Fizike3: beskonačne su, naime, stvari one čija je ”kolikoća za one koji je spoznavaju, uvijek nešto izvan spoznaje”. I stoga se beskonačne stvari ne mogu spoznavati u zbilji, ako se svi dijelovi te zbilje ne prebroje, a to je nemoguće.

Isti je razlog što ne možemo spoznati beskonačne stvari u običajnoj navici. U nama, naime, spoznavanje iz običajne navike (habitualis cognitio) proizlazi iz stvarnog promatranja; spoznavanjem, naime, postajemo posjednici znanja (scientes), kako se kaže u II knjizi Etike. Stoga ne možemo imati običajnu naviku (habitus) beskonačnih stvari po jasnoj spoznaji, osim kad bismo imali pred očima sve beskonačne stvari, brojeći ih po susljednosti spoznaje (secundum cognitionis successionem), a to je nemoguće. Stoga naš um ne može ni stvarno a ni običajnom navikom spoznavati beskonačne stvari, nego samo u mogućnosti, kako je rečeno.

Odgovaram na razloge:

1. Bog je beskonačno biće kao oblik koji nije omeđen nikakvom materijom, kako je gore rečeno (p. 7 čl. 1). U materijalnim je pak stvarima nešto beskonačno po lišenosti oblikovnog omeđenja (per privationem formalis terminationis). A budući da je oblik po sebi prepoznatljiv, a materija bez oblika nije, slijedi da je materijalna beskonačnost po sebi nepoznata Oblikovna pak beskonačnost, kakva je Bog, po sebi je prepoznatljiva, a neprepoznatljiva u odnosu na nas zbog nedostatnosti našega uma, koji u sadašnjem životu ima prirodnu prikladnost spoznaje materijalnih stvari. Stoga u sadašnjem životu Boga možemo spoznati samo preko materijalnih učinaka: U budućem pak životu bit će po slavi otklonjena nedostatnost našega uma, pa ćemo tada biti kadri vidjeti Boga u njegovoj biti, no ipak ne cjelokupnom sveobuhvatnošću.

2. Naš je um kadar spoznati misaone izraze izdvajanjem iz maštovnih predodžbi. Stoga misaone izraze brojeva i likova ne može ni stvarno ni običajnom navikom spoznati onaj, koji nije kadar izraziti ih u sebi maštovnom predodžbom, osim slučajno u rodu i u općim počelima, a to znači spoznavati ih u mogućnosti i nejasno.

3. Kad bi se dva ili više tijela nalazila na istome mjestu, ne bi bilo potrebno da susljedno zauzimaju mjesto (subintrare locum), da bi se po toj susljednosti zauzimanja mjesta razmještena tijela mogla izbrojiti. A misaoni izrazi ulaze u naš um susljedno, budući da u zbilji nismo kadri istodobno spoznati mnoge stvari. Stoga je nužno da se u našem umu nalaze izbrojeni, a ne beskonačni misaoni izrazi.

4. Kao što je naš um beskonačan u mogućnosti, tako dolazi i do spoznaje beskonačnih stvari. Njegova je, naime, mogućnost beskonačna stoga što nije omeđena tjelesnom materijom. A um je kadar spoznati opće stvari što ih izdvaja iz pojedinjene materije, pa dosljedno tomu nije omeđen nekim pojedinjenim bićem, nego se, barem što se njega tiče, širi na beskonačna pojedinjena bića.

(T. Akvinski, Izbor, 172)

[…]O postojanju Boga

…Vidimo da doista ima nekih spoznaja o Bogu koje su dostupne ljudskom razumu i nekih koje potpuno nadilaze njegovu moć. Do ovog zaklučka možemo doći bez teškoća razmislimo li malo o različitim umnim sposobnostima (među ljudima). Uzmimo dva čoveka od kojih jedan dublje prodire u stvari svojim umom nego drugi: ovaj će dubokoumnik zacelo shvatiti mnogo toga što drugi ne može razumeti. Tako na primer, seljak uopšte ne može razumeti stručna filozofska razmišljanja. A um anđela mnogo više nadilazi ljudski um, nego um najdubljeg filozofa im najneotesanijeg neznalice jer ova razlika ostaje unutar granica ljudskog roda dok anđšeoski um nadilazi te granice. Drugim rečima, anđeo spoznaje Boga po odličnijem učinku nego čovek, ukoliko je sama njegova bit – osnovica njegove prirodne spoznaje Boga – odličnija od čulnog sveta i od ljudske duše koja je osnovica ljudskog uma u spoznaji Boga. A Božji um znatno više nadilazi um anđela nego što ovaj nadilazi ljudski um. Može li se dokazati da Bog postoji? Čini se da je nemoguće dokazati da Bog postoji:

1. Naime, Božje je postojanje članak vere. A verske istine se ne mogu dokazati, jer dokazivanje dovodi do jasne spoznaje, a vera se odnosi na nejasne stvari, kako kaže Apostol u Hebrejima. Prema tome, postojanje Boga je nedokazivo.

2. Nadalje, poznavanje biti (quod quid est) pretpostavka je za dokazivanje postojanja. A Damašćanin veli da ne možemo znati šta je Bog, nego samo šta nije. Dakle, ne možemo dokazati da Bog postoji.

3. Još nešto: kad bi se moglo dokazati da Bog postoji, to bi bilo moguće jedino po njegovim učincima u svetu. Međutim, između Boga i njegovih učinaka nema srazmera, jer on je beskonačan, a učinci su ograničeni. A između beskonačnosti i ograničenosti nema srazmera. Budući da se, dakle, po nesrazmernom učinku ne može ništa dokazati o njegovom uzroku, izgleda da je nemoguće dokazati da Bog postoji.

(Toma Akvinski, Izabrano delo, 195)

 

Blog na WordPress.com.

Gore ↑