PATRISTIKA I GNOSTICIZAM


U prvu grupu onih hrišćanskih pisaca čija dela sadrže filozofske elemente mogu se uvrstiti rani apologeti koji su bili posebno zainteresovani da odbrane hrišćansku veru od paganskog napada (odnosno, da pokažu carskim vlastima kako hrišćanstvo ima pravo da postoji): Aristid, Justin, Melit (Melitos), Tatijan (Tatianos), Atenagora (Athenagoras) i Teofil Antiohijski (Theophilos Antiochevs).[…]

Martijan Aristid, Melit, Tatijan, Atenagora, Teofil Antiohijski

Martijan Aristid (Martianos Aristeides), otmen „filozof iz Atine“, napisao je Apologiju a koja datira oko 140. godine a upućena je caru Antoninu Piju (Antoninus Pius).   Znatan deo ovog spisa posvećen je napadu na paganska božanstva Grčke i Egipta, uz nekoliko optužbi na račun morala Grka. Na početku Aristid izjavljuje da je „začuđen poretkom sveta“. Shvatajući da „je svet i sve što je u njemu pokrenuto impulsom drugoga“, i videći da „je ono što pokreće jače od onoga što je pokre­nuto“, on zaključuje da je pokretač sveta „Bog svega, koji je napra­vio sve čoveka radi“. Aristid tako veoma sažeto iznosi argument koji se izvodi iz finaliteta i reda u svetu i iz činjenice kretanja. On tvorca i po­kretača izjednačava sa hrišćanskim Bogom, kome onda pripisuje atri­bute: večnost, savršenstvo, nepojmljivost, mudrost, dobrotu. Prema to­me, ovde nalazimo veoma rudimentarnu prirodnu teologiju, koja je bila iznesena ne iz čisto filozofskih razloga, već u odbranu hrišćanske religije.[…]

Znatno eksplicitniji stav prema filozofiji može da se nađe u spi­sima Flavija Justina (Flavius Justinus; sv. Justin Mučenik), koji je rođen u Neapolisu (Nablus) oko 100. godine naše ere; roditelji su mu bili pa­gani, a on je postao hrišćanin koga su mučili u Rimu oko 164. godine. U svom delu Dijalog sa Trifonom on izjavljuje da je filozofija najdragoceniji dar Božiji. Namena joj je da vodi čoveka prema Bogu, iako njena istinska, priroda i jedinstvenost nisu bili priznati u svim narodima, o čemu „svedoči postojanje mnogobrojnih filozofskih škola. Flavije Justin je prvo učio kod nekog stoika; našavši da stoičko učenje o Bogu nije zadovoljavajuće, otišao je jednom peripatetičaru, koga je ubrzo na­pustio, jer se ispostavilo da je ovaj bio pohlepan. Od peripatetičara otišao je, sa neutaženom gorljivošću, jednom cenjenom pitagorovcu, ali ga je nepoznavanje muzike, geometrije i astronomije učinilo neprikladnim za filozofiju u očima njegovog budućeg učitelja. I pošto nije želeo da troši mnogo vremena u sticanju znanja iz tih nauka, on se okrenuo platonovcima. Justin je bio toliko ushićen nematerijalnim idejama da je počeo da očekuje jasnu viziju Boga, što je, kaže on, cilj Pla­tonove filozofije. Uskoro zatim namerio se na jednog hrišćanina, koji mu je ukazao na nedostatak paganske filozofije, čak i Platonove. Justin je tako primer kulturnog obraćenika iz paganstva, koji, osećajući svoje obraćenje kao postepeno razvijanje, nije mogao da prihvati isključivo   negativan   i   neprijateljski   stav  prema  grčkoj   filozofiji.

Justinove reči o platonizmu u Dijalogu pokazuju sasvim jasno po­štovanje   koje je  gajio   prema  platonskoj   filozofiji.     On je  veoma   cenio njeno učenje o imaterijalnom svetu i o biću iza suštine koje je izjednačio sa Bogom. Pa ipak, on je postao ubeđen u to da sigurno i pouzdano znanje o Bogu – istinska „filozofija“ – može da se postigne samo prihvatanjem otkrovenja. U njegovim dvema Apologijama? on često upo­trebljava platonske termine, na primer kada govori o Bogu kao „Demijurgu“. Kada Justin koristi platonske ili novoplatonske termine i fraze, ne mislim da ih on upotrebljava u platonskom smislu: njihova upotreba je pre posledica njegovog filozofskog obrazovanja i neke sim­patije koju je sačuvao za platonizam. Tako se on ne ustručava da po­nekad čini analogije između hrišćanskog i platonskog učenja, na primer kada govori o nagradi i kazni posle smrti. Osim toga, njegovo divljenje Sokratu (Sokrates) je očigledno. Kada je Sokrat, služeći logosu, poku­šao da prevede ljude iz laži u istinu, zli ljudi su ga osudili na smrt kao opakog ateistu: tako su ateistima bili nazvani i hrišćani koji su sledili sam inkarnirani Logos i njemu se pokoravali poričući lažne bogove. Drugim recima, kao što je Sokratovo delo, koje je bilo u službi istine, bilo prethodnica Hristovog potpunog dela, tako je i Sokratova osuda bila proba ili anticipacija osude Hrista i njegovih sledbenika. Nadalje, ljudske radnje nisu determinisane, kao što su učili stoici, nego ljudi delaju ispravno ili neispravno prema slobodnom izboru. Pri tom, aktiv­nost zlih demona jeste ta zahvaljujući kojoj ljudi poput Sokrata bivaju proganjani, dok Epikur (Epikuros) i njemu slični bivaju poštovani.

     Justin, dakle, ne razlikuje teologiju od filozofije u strogom smislu: postoji jedna mudrost, jedna „filozofija“, koja je otkrivena potpuno u Hristu i Hristom. Pa ipak, prethodnicu i pripremu za tu mudrost pred­stavljaju najbolji delovi paganske filozofije, posebno platonizam. Uto­liko ukoliko su paganski filozofi obožavali istinu, oni su delali preko logosa: Hrist, međutim, jeste sam otelovljeni Logos. Takvo shvatanje grčke filozofije i njenog odnosa prema hrišćanstvu je znatno uticalo na kasnije   pisce.[…]

Prema Irineju (Eirenaios), Tatijans, bio Justinov učenik. On je bio Sirijac, obrazovan na grčkoj literaturi i filozofiji, a zatim je postao hrišćanin. Nema stvarnog razloga za sumnju u istinitost tvrdnje da je Tatijan u određenom smislu učenik Justina Mučenika, ali je sasvim jasno   iz   njegove  Poslanice   Grcima da  on  nije  delio  Justinovu   simpatiju prema višim duhovnim aspektima grčke filozofije. Tatijan tvrdi da mi Boga spoznajemo iz njegovih dela; kod njega nalazimo učenje o Logosu, razlikovanje duše od duha, učenje o stvaranju u vre­menu i insistiranje na slobodnoj volji; ali sve te karakteristike on je mogao da preuzme iz Biblije i hrišćanskog učenja: on veoma malo ko­risti grčko znanje i grčku filozofiju, iako, naravno, nije mogao sasvim da izbegne njihov uticaj. Tatijan je, u stvari, bio sklon preteranom rigorizmu i mi znamo, preko sv. Irineja i sv. Jeronima (Hieronvmos)da je posle Justinove mučeničke smrti napustio crkvu i prešao u valentinsku gnosu. Kasnije je osnovao sektu enkratista, koja je osuđivala ne samo pijenje vina i žensko kićenje nakitom nego i brak, za koji je rekao da je   oskvrnuće  i  blud.

Izvesno je da je Tatijan priznavao ljudskom umu sposobnost da iz stvorenih bića dokaže Božiju egzistenciju, te da je upotrebljavao fi­lozofske pojmove i kategorije u razvijanju teologije. Tako on tvrdi da Reč, proizlazeći iz proste Božije suštine, ne “pada u prazno“, što je slu­čaj sa ljudskim recima, nego istrajava u postojanju i sredstvo je božan­skog stvaranja. On koristi analogiju sa formiranjem ljudske misli i jezika da bi ilustrovao kako se javlja Reč. A držeći se učenja o stvaranju, upotrebljava terminologiju koja podseća na onu iz Timaja gde se go­vori o Demijurgu. Ali, ako se i služi terminima i idejama iz paganske filozofije, on to nipošto ne čini sa simpatijom nego sa mišlju da su grčki filozofi sve što je istinito u njihovom učenju uzeli iz Biblije, a da ono što su sami dodali nije ništa drugo do laž i izopačavanje. Stoici su, na primer, svojom đavolskom teorijom o fatalističkom determinizmu iskrivili učenje o proviđenju. Ima neke istorijske ironije u tome da je pisac, koji je pokazao tako nedvosmisleno neprijateljstvo prema grčkoj misli i koji je povukao tako oštru distinkciju između paganske „sofisterije“ i hrišćanske mudrosti,  sam završio u jeresi.[…]

Znatno obzirniji pristup Grcima, i u skladu s onim Justina Mučenika, bio je Atenagorin pristup. Oko 177. godine naše ere on je care­vima Marku Aureliju (Marcus Aurelius) i Komodu (Commodus) „osva­jačima Jermenije i Sarmatije, ali filozofima iznad svega“, uputio Molbu za hriščane. U toj knjizi autor brani hrišćane od tri optužbe: ateizma, kanibalističkih uživanja i incesta. Odgo­varajući na prvu optužbu, on daje argumentovanu odbranu hrišćanskog učenja o jednom Bogu, večnom i duhovnom. Pre svega, on citira razne grčke filozofe, na primer Filolaja (Philolaos), Platona, Aristotela i stoike. On navodi Platonovog Timaja da bi pokazao kako je teško pro­naći Tvorca i Oca kosmosa i da nije moguće, čak i kada se tvorac ot­krije, objaviti ga svima; Atenagora se pita zašto bi hrišćane, koji veruju u jednog Boga, trebalo nazivati ateistima, kada Platona tako ne nazi­vaju i pored njegovog učenja o demijurgu. Pesnici i filozofi, potaknuti božanskim impulsom, težili su ka tome da nađu Boga, a ljudi su vodili računa o onome o čemu su oni govorili: kako bi tek bilo glupo odbiti da se sluša sam Duh Božiji, koji govori kroz usta proroka.

Atenagora u nastavku izlaže kako mnoštvo materijalnih božanstava nije moguće, i kako Bog, koji stvara materiju, mora da je transcendira (iako mu jedva uspeva Boga da zamisli nezavisno od relacije prema pro­storu), odnosno da Uzrok propadljivih stvari mora biti nepropadljiv i duhovan. Govoreći ovo, Atenagora se poziva posebno na Platonovo sveđočenje. On, dakle, prema grčkoj filozofiji ima isti stav koji je imao i Justin Mučenik. Postoji samo jedna istinska „filozofija“ ili mudrost, do koje se, uprkos tome što su grčki filozofi naslutili nešto od istine, primerno stiže jedino preko hrišćanskog otkrovenja. Drugim rečima, već samo poštovanje grčkih mislilaca i pesnika trebalo bi da promišljene ljude, poput Marka Aurelija, upućuje da uvažavaju i cene hrišćanstvo, čak i ako ga ne prihvataju. Atenagorina glavna namera bila je teološka i apologetska, i da bi to postigao on koristi filozofske argu­mente i postupke. Na primer, pokušavajući da dokaže opravdanost učenja o uskrsnuću tela, on izlaže svoje uverenje, nasuprot Platonovom, da telo pripada integralnom čoveku, i da čovek nije samo duša koja se prosto  služi  telom.[…]

Slično Atenagori, umnom paganinu obratio se i Teofil Antiohijski u svom delu Ad Autolycum, koje je napisao oko 180. godine naše ere. Nakon što je istakao činjenicu da je moralna čistota nužna za svakog ko hoće da spozna Boga, on govori o božanskim atributima, Božijoj besmrtnosti, moći, mudrosti, večnosti i nepromenljivosti. Kao što ljudska duša, sama nevidljiva, biva opažena u pokretima tela, tako i Bog, sam nevidljiv, biva prepoznat preko njegove Promisli i njegovih dela. Teofil ne iznosi uvek tačno shvatanja grčkih filozofa. On, dakako, ceni do određene mere Platona, koga smatra za „najuglednijeg filozofa među njima“, ali, isto tako, drži da je Platon grešio u tome što nije učio o stvaranju iz ničega (koje Teofil očito zastupa) i u učenju o braku (koje Teofil ne iznosi korektno).[…]

O gnosticizmu je dovoljno ako se kaže da je, uopšte uzevši, to bila čudovišna smeša biblijskih i hrišćanskih, grčkih i orijentalnih elemenata. Gnosticizam je, ispovedajući zamenu znanja (gnosis) za veru, nudio učenje o Bogu, stvaranju, poreklu zla j spasenju onima koji su voleli da se smatraju za superiorne ličnosti kada se porede s običnim hrišćanima. Pre “hrišćanskog” oblika postojao je jevrejski gnosticizam, pa ovaj kasniji može da se smatra za hrišćansku jeres samo utoliko ukoliko su gnostici prihvatili neke specifično hrišćanske teme: orijentalni i helenski elementi suviše su upadljivi da bi bilo moguće gnosticizam nazvati hrišćanskom jeresi u doslovnom smislu. Uprkos tome, on je predstavljao stvarnu opasnost u II veku kada je zaveo one hrišćane koji su bili primamljeni bizarnim teozofskim spekulacijama što su ih gnostici nudili kao “znanje”. U stvari, bilo je više gnostičkih sistema, pored ostalih Cerintov (Cerinthus), Marcionov (Marcion), ofitski, Vasilidov (Basilides), Valentinov (Valentinos). Znamo da je Marcion bio hrišćanin koji je pretrpeo ekskomunikaciju; ali ofiti su, verovatno, bili jevrejsko aleksandrijskog porekla, dok za čuvene gnostike – Vasilida i Valentina – ne znamo čak ni to da li su uopšte bili hrišćani. Karakteristika gnosticizma uopšte jeste dualizam između Boga i materije. Tako ovaj dualizam nije apsolutan, on je sličan onom kasnijem u manihejskom učenju. Ponor između Boga i materije, koji je proizlazio iz tog dualizma, bio je kod gnostika ispunjen mnoštvom emanacija ili posrednih bića među kojima je i Hrist našao mesto. Dopuna procesu emanacije bio je povratak Bogu preko spasenja.

U učenju Marciona, što se i moglo očekivati, ističe se hrišćanski element. Bog iz Starog zaveta – Demijurg, inferioran je prema Bogu iz Novoga zaveta, koji je ostao nepoznat dok se nije objavio u liku Isusa Hrista. U učenju Vasilida i Valentina, međutim, hrišćanski element je manje značajan: Hrist je prikazan kao inferiorno biće (jedan Eon) u fantastičnoj hijerarhiji božanskih i polubožanskih emanacija, a njegova misija je naprosto ta da čoveku prenese spasonosno znanje ili gnosu. Pošto je materija zla, to ne može biti delo vrhovnog božanstva, već je delo “velikog Arhona”, koga su obožavali Jevreji i koji se izdavao za vrhovno božanstvo. Gnostički sistemi, dakle, nisu bili dualistički u punom manihejskom smislu, pošto Demijurg, identifikovan sa Bogom iz Starog zaveta, nije bio učinjen nezavisnim i izvornim načelom zla (novoplatonski element je bio suviše upadljiv da bi dopustio apsolutni dualizam), pa njihova glavna zajednička karakteristika i nije bila toliko tendencija ka dualizmu koliko insistiranje na gnosi kao sredstvu za spasenje. Usvajanje hrišćanskih elemenata nastalo je pretežno iz želje za apsorbovanjem hrišćanstva, iz želje da se vera zameni gnosom. Dalje ulaženje u različite odredbe raznih gnostičkih sistema, i u detalje mnoštva emanacija, bio bi za morani beskoristan zadatak. Dovoljno je ukazati na to da je gnosticizam bio smeša orijentalnih i grčkih (na primer, novopitagorskih i novoplatonskih) momenata, sa većim ili manjim prisustvom hrišćanskih elemenata, uzetim kako iz pravog hrišćanstva tako i iz apokrifnih i sumnjivih dokumenata. Nama je danas teško da shvatimo kako je gnosticizam i kada mogao biti opasnost za crkvu, ili pak privlačan zdravom duhu; ali treba da se setimo da je on nastao u vreme kada je čitav jedan talas filozofskih škola i tajnih vera nastojao da zadovolji ljudske duhovne potrebe. Konačno, ezoterični i teozofski sistemi, okruženi lažnim sjajem “istočne mudrosti”, ni do danas za neke nisu sasvim izgubili svoju privlačnost.[…]

Minucije Feliks, Tertulijan, Tit Flavije Kliment,Origen

Prethodni autori su pisali na grčkom; ali postojala je, takođe, i grupa latinskih apologeta: Minucije Feliks(Minucius Felix), Tertulijan, Arnobije (Arnobios) i Laktantije (Lactantius), od kojih je naj­značajniji Tertulijan.

Nije utvrđeno da li je Minucije Feliks pisao pre ili posle Tertulijana; u svakom slučaju, njegovo mišljenje o grčkoj filozofiji, što se vidi iz njegovog dela Octavius (Oktavije),bilo je znatno blagonaklo­ni je od Tertulijanovog. Dokazujući da se Božija egzistencija može si­gurno saznati iz reda u prirodi i iz poretka u živom organizmu, posebno u ljudskom telu, i da se iz jedinstva kosmičkog reda može zaključiti o jedinstvu Boga, Minucije tvrdi da su i grčki filozofi prihvatali te istine. Tako je Aristotel priznavao jedno božanstvo a stoici učili o božanskom proviđenju, dok je Platon upotrebljavao gotovo hrišćanske termine kada je govorio u  Timajuo Tvorcu i  Ocu vaseljene.

     Tertulijan, međutim, govori o grčkoj filozofiji na jedan sasvim drugačiji način. Rođen je oko 160. godine naše ere; roditelji su mu bili pagani; po obrazovanju je bio pravnik (advokat u Rimu), a nakon što je postao hrišćanin, pao je u montanističku jeres -oblik rigoroznog i neumerenog puritanizma. On je bio prvi istaknuti hrišćanski pisac koji je pisao na latinskom, i u njegovim delima jasno i eksplicitno dolazi do izražaja prezir prema paganima i paganskim učenjima. Sta bi zajedničko mogli da imaju filozof i hrišćanin, privrženik Grčke ili prijatelj zablude sa štićenikom neba – neprijateljem zablude i prijateljem istine? Čak ni Sokrata njegova mudrost nije mogla odvesti daleko, budući da niko ne može stvarno znati Boga odvojeno od Hrista, niti Hrista odvojeno od Svetog Duha. Povrh toga, Sokrata je, prema sopstvenom priznanju, vodio demon! Prema Platonu, on je rekao da je teško pronaći Tvorca i Oca univerzuma, i ako Ga je pronašao i najprostiji hrišćanin. Štaviše, grčki filozofi su bili patrijarsi jeretika, budući da je Valentin pozajmljivao od platonovaca, Marcion od stoika, dok su sami filozofi vlastite ideje pozajmili iz Starog zaveta i onda ih izopačili i predstavili kao svoje sopstvene.

Povezanost koju je postavio između hrišćanske mudrosti i grčke filozofije, sam Tertulijan se bavio filozofskim temama i bio je pod uticajem stoika. On je tvrdio da se egzistencija Boga sa sigurnošću zna iz njegovih dela, a da se iz Božije nestvorenosti može izvesti njegova savršenost (Imperfectum non potest esse, nisi quod factum esta. Tertulijan, međutim, iznosi i jednu zapanjujuću tvrdnju, naime, da je sve, uključujući i Boga, materijalno ili telesno. “Sve što postoji jeste telesna egzistencija sui generis. Nema toga čemu nedostaje telesna egzistencija osim onome što je nepostojeće”: “jer ko će poricati da je Bog telo, iako, Bog jeste Duh? Jer Duh ima telesnu supstanciju vlastite vrste, u svom sopstvenom obliku.” Mnogi pisci su iz ovoga zaključili da je Tertulijan zastupao materijalističko učenje i smatrao da je Bog zaista materijalno biće, jednako kao što su to mislili stoici; neki su, međutim, sugerisali da je pod “telom” Tertulijan često razumevao prosto supstanciju, i kada Bogu pripisuje materijalnost, on mu, u stvari, jednostavno pripisuje supstancijalnost. Prema ovom objašnjenju, kada Tertulijan kaže da je Bog corpus sui generis, da je corpus a ipak spiritus, on verovatno misli da je Bog spiritualna supstancija: u tom slučaju njegov jezik bi bio pogrešan, dok bi njegovo mišljenje bilo prihvatljivo. Niko, naravno, nema pravo da isključi ovo objašnjenje kao nemoguće, ali je i pak tačno da je Tertulijan, govoreći o ljudskoj duši, rekao dao na mora da bude telesna supstancija jer može da pati. Međutim, on govori dvosmisleno čak i o prirodi duše, pa u Apologiji kao razlog za uskrsnuće tela grešnika navodi da “duša nije kadra da pati bez čvrste supstancije, tj. mesa”. Zato je možda najbolje reći da Tertulijanov jezik često podrazumeva materijalizam prilično grube vrste, ali da Tertulijanovo mišljenje ne mora biti ono što njegov jezik najčešće implicira. Kada uči da je dečija duša izvedena iz očeva semena poput neke vrste mladice (surculus, tradux), po svemu izgleda da on izlaže čisto materijalističko učenje; ali ovaj “tradukcionizam” je bio prihvaćen delimično i zbog jednog sasvim teološkog razloga, naime da bi se objasnio prenos prvobitnog greha. I neki kasniji pisci, koji su bili skloni istom shvatanju, činili su to iz istog teološkog razloga, a da nisu uviđali materijalističke implikacije tog učenja. Ovo ne pokazuje, naravno, da Tertulijan nije bio materijalista, ali bi barem trebalo da budemo sumnjičavi pre nego što se uverimo u to da je opšti smisao podudaran s onim što on govori. Tertulijanov o tvrđenje o slobodi volje i o prirodnoj besmrtnosti duše jedva da će se, sa logičkog stanovišta, slagati sa čistim materijalizmom; ali to, opet, neće opravdati onoga ko bi glatko porekao da je Tertulijan bio materijalista, jer on može da zastupa materijalističku teoriju bez uviđanja da su neke odredbe koje pripisuje duši nespojive sa apsolutno materijalističkim stavom.

Jedna od značajnih Tertulijanovih zasluga za hrišćansku misao jeste ta da je razvio teološku i donekle filozofsku terminologiju u latinskom jeziku. Tako, u njegovim ranim spisima nailazimo na tehničku upotrebu reči persona: božanske Ličnosti su određene kao Personae, ali one nisu različite, odeljene, substantiae. U svom učenju o Reči on se eksplicitno poziva na stoike: Zenona (Zenon) i Kleanta (Kleanthes). Ali Tertulijanov teološki razvitak i njegova pravovernost ili nepravovernost nisu predmet našeg izlaganja.[…]

     Tit Flavije Kliment (Titus Flavius Clemens) ili Kliment Aleksandrijski rođen je oko 150. godine naše ere, možda u Atini; došao je u Aleksandriju 202. ili 203, i umro tamo oko 219. godine. Nadahnut shvatanjem koje je kasnije sumirano u izreći Credo, ut intelligam, on je težio da razvije sistematski prikaz hrišćanske mudrosti u istinskoj, nasuprot lažnoj gnosis. U tom postupku sledio je način na koji je Justin Mučenik tretirao grčke filozofe, smatrajući njihova dela pripremom za hrišćanstvo, odgojem grčkog sveta za objavljenu religiju, a ne ludošću i zabludom. Božanski Logos  je uvek obasjavao duše; ali dok su Jevreje prosvetlili Mojsije i proroci, Grci su imali njihove mudre glave – njihove filozofe, tako da je filozofija bila za Grke ono što je za Jevreje bio Zakon. Doduše, istina je i to da je Kliment, opet sledeći Justina, mislio da su Grci pozajmljivali iz Starog zaveta, i da su iz oholosti to iskrivljavali; ali on je, isto tako, bio čvrsto ubeđen u to da je svetio Logosa omogućilo grčkim filozofima da dosegnu mnoge istine, i da je filozofija, u stvari, skup istina koji ne pripada nijednoj grčkoj filozofskoj školi, nego se nalazi, u različitoj meri i stepenu, u raznim školama. Pa ipak, Platon je uistinu bio najveći od svih filozofa.

Filozofija nije bila samo priprema za hrišćanstvo već i pomoćno sredstvo za njegovo razumevanje. Zaista, ličnost koja samo veruje a ne čini nikakav napor da razume je slična detetu u poređenju sa čovekom; šlepa vera ili pasivno prihvatanje nije ideal, i ako nauka, spekulacija, umovanje, ne može biti istinito ako se ne slaže s otkrovenjem. Drugim rečima, Kliment Aleksandrijski, prvi učeni hrišćanin, želeo je HaTvidi” hrišćanstvo povezano sa filozofijom i da koristi spekulativni um prilikom sistematizacije i razvoja teologije. Uzgred, interesantno je primetiti da je on poricao bilo kakvo pozitivno znanje o Bogu: mi uistinu znamo samo ono što Bog nije,  na primer, da on nije rod ili vrsta, da je iza bilo čega o čemu imamo iskustvo ili što možemo zamisliti. Mi možemo opravdano Bogu da pripišemo savršenstvo, ali u isto vreme ne smemo zaboraviti da su sva imena koja primenjujemo na Boga neadekvatna – i tako, u jednom određenom smislu, neprimenljiva. Dakle, oslanjajući se na Filona i na nekoliko Platonovih primedbi o dobru iz Države, Kliment je zastupa o via negativa – tako omiljenu misticima koji su svoj uzoran izraz dostigli u spisima Pseudo-Dionisija.[…]

      Origen, najistaknutiji član katehetske škole u Aleksandriji, rođen je 185. ili 186. godine naše ere. Studirao je dela grčkih filozofa i, kako je tvrdio, pohađao je predavanja Amonija Saka (Ammonios Sakas), Plotinovog (Plotinos) učitelja. Morao je da napusti vodstvo aleksandrijske škole jer je Sinod poveo (231. ili 232. godine) postupak protiv nekih stavova njegovog učenja, kao i protiv njegovog zaređenja (govori se da se on u Palestini zaredio za sveštenika uprkos činu samoosakaćenja); kasnije je osnovao školu u Cezareji u Palestini, gde je sv. Grigorije Čudotvorac (Gregorios Thaumargos) bio je dan od njegovih učenika. Umro je godine 254. ili 255, a njegova smrt je bila uzrokovana mučenjima koja je trpeo prilikom Decijevih (Decius)  proganjanja.

Origen je, bio najplodniji najučeniji hrišćanski pisac pre Nikejskog sabora, i bez sumnje da je želeo da bude i ostane pravoveran hrišćanin; a i njegova želja da pomiri platonsku filozofiju i hrišćanstvo, i njegovo oduševljenje za alegorijsku interpretaciju Pisma, dovelo ga je do nekih nepravovernih shvatanja. Tako, pod uticajem platonizma ili još pre novoplatonizma, on je smatrao da je Bog, koji je čisto duhovan, jedinica ili jedno; i koji transcendira istinu i um, suštinu i bivstvovanje u knjizi protiv paganskog filozofa Kelsa (Celsus) kaže se, natrag u Platonove misli, da je Bog, stvorio svet, s one strane uma i bivstva, u večnosti i po nužnosti Njegove prirode. Bog, koji je dobrota, ne može da bude “nedelatan”, jer ga njegova dobrota uvek upućuje na samokomunikaciju, samoširenje. Štaviše, da je Bog stvorio svet u vremenu, da je uopšte postojalo “vreme” pre nego što je postojao svet, Božija nepromenljivost bi bila oslabljena, što je nemoguće. Ta dva argumenta su nastala pod uticajem novoplatonizma.  Bog je zaista tvorac materije i, prema tome, Stvoritelj u pravom i hrišćanskom smislu, ali postoji beskonačno mnogo svetova, koji slede jedan za drugim, i koji su svi različiti jedan od drugog. Kako je zlo nedostatnost, a ne nešto pozitivno, Bog ne može biti optužen za to da je stvaralac zla. Logos ili Reč jeste primer stvaranja, i sve stvari su stvorene prema Logosu, koji je delatan kao posrednik između Boga i stvorenih bića. Poslednje Božije proizlaženje jeste Sveti Duh, a neposredno ispod Svetog Duha nalaze se stvoreni duhovi, koji su, uz pomoć Svetog Duha, uzdignuti do toga da postanu sinovi Božiji, u zajednici sa Sinom, i konačno učesnici u božanskom životu Oca.

Bog je stvorio duše sasvim nalik jednu na drugu po kvalitetu, ali ih je greh u stanju preegzistencije doveo do toga da su se zaodenule u tela, pa je otuda kvalitativna razlika između duša rezultat njihovog ponašanja pre ulaska u ovaj svet one na zemlji uživaju slobodu volje, ali njihovi postupci ne zavise samo od njihovog slobodnog izbora nego i od milosti Božije, koja se raspodeljuje prema njihovom vladanju pre utelovljenja. Ipak, sve duše, čak i zle, a takođe i demoni, dospeće na kraju, preko patnji očišćenja, do jedinstva sa Bogom. Ovo je učenje o obnovi svih stvari prema kome će sve stvari da se vrate u svoje prvotno načelo, i Bog će biti sve u svemu. To, naravno, predstavlja odstupanje od pravovernog učenja o paklu.

Već na osnovu ovoga što je rečeno o Origenovim shvatanjima trebalo bi da je jasno da je on pokušao da sintetizuje hrišćansko učenje i platonsku i novoplatonsku filozofiju. O mestu Sina i Svetog Duha u Svetom Trojstvu govori se na način koji ih smešta u domen Božanstva, ali i pak ukazuje na uticaj emanatizma filonske i novoplatonske orijentacije. Teorija o Logosu kao »Ideji ideja« i o večnom i nužnom stvaranju dolazi iz istog izvora, dok je teorija o preegzistenciji platonska. Naravno, filozofske ideje koje je prihvatio Origen bile su inkorporirane u hrišćanski okvir, tako da on s pravom može da se smatra prvim velikim sintetičnim misliocem hrišćanstva. Ali, iako je te filozofske ideje pripisivao slobodno interpretiranim odeljcima iz Pisma, njegov entuzijazam za grčku misao ga je ponekad vodio u heterodoksiju.

(Frederik Kolpston, Istorija filozofije II, 22-34, Bigz, Beograd, 1988)

4 thoughts on “PATRISTIKA I GNOSTICIZAM

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s