HRIŠĆANSTVO


HRIŠĆANSKA RELIGIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U četvrtom veku nove ere, kanonizacija hrišćanstva je završena. Ona je sadržana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju „Novi zavet“, različitih od hebrejske Biblije (Tanakh), ili „Starog zaveta“, koji su hrišćani takođe kanonizovali. Novi zavet se sastoji od četiri jevanđelja (Mateje, Marka, Luke i Jovana), Dela svetih apostola (nastavak pisca Jevandjelja koje se prepisuje Luki, za koga se pretpostavlja da je bio učenik apostola Pavla), Poslanica apostola ( četrnaest se propisuje Pavlu, jedna Jakovu, dve Petru, tri Jovanu i jedna Judi) i najzad Apokalipse (Otkrivenja) koje se prepisuje Jovanu. U svoj toj literature, Stari zavet obično je interpretiran tipološki, jer sadrži proročanstva o dolasku Mesije Isusa Hrista. U stvari, uključenje Staroga zaveta u hrišćanski kanon rano je naišlo na otpor teologa Markiona iz Ponta (oko 80-155, posle Hrista). Pitanja se iznova postavili Martin Luter (1527 i 1537. Posle Hrista) i nemački evangelizam u dvadesetom veku (Adolf fon Harnak).

Autentičnost rukopisa Novoga zaveta tema je rasprava koje traju više stotina godina. Čas po čas, neki teolog se pojavi sa novom šokantnom teorijom; ipak, uprkos porastu hipoteza, došlo se do nekih neopozivosti: autentičnost Pavlovih poslanica (generalno je prihvaćeno das u to poslanice Rimljanima, prva i druga Korinćanima, Galatima, Filibljanima, prva Solunjanima i Filimonu; često sastavljenih iz više delova, često sa post-Pavlovskim umetanjima) čini najstariji deo hrišćanskog kanona (oko 50 -60 godine posle Hrista). Više drugih kanonizovanih poslanica sastavljeno je tokom prve polovine drugog veka, kada su njihovi navodni autori već bili davno mrtvi. Datiranje jevanđelja pada u drugu polovinu prvog veka, i zasniva se na više ranijih tradicija i pretrpljenih dopisivanja i precrtavanja. Prva tri (Meteje, Marka i Luke) nazivaju se sinoptičkim zbog svojih sličnosti koje mogu da se vide na prvi pogled kada ih stavimo u tri paralena reda. Jevandjelje koje se prepisuje Marku, datira se oko 70. godine nove ere, i najstarije je, sa stihovima 16:9-20 koji su kasnije dodati. Matejevo i Lukino (oko 80. godine posle Hrista) prate Markovo, i izvor nazvan Q (Quelle, izvor kazivanja). Verovatno napisano nešto pre 100. godina posle Hrista, Jevanđelje koje se pripisuje Jovanu više je ezoterično i sadrži upadljive platonske crte, posebno u identifikaciji Hrista sa Božjim Logosom koji je božanska reč i plan imanentan materijalnom svetu. Jovanovo jevanđelje sadrži vrlo negativno mišljenje o socijalnom svetu (naziva se ‘’ovaj svet’’), kojim dominira đavo koji se pojavljuje kao protivnik, a ne sluga Božiji. Ova je koncepcija previše često bila uporođivana kako sa gnosticizmom tako i sa esenskom literaturom iz Kumrana, što nije pokazalo išta više do das u neki rukopisi Novog zaveta dovoljno neodređeni, pa zato i istovremeno podložni mnogim kontradiktornim hipotezama. Nema nikakve sumnje da su eseni, pa čak i gnostici, pripadali religijskom spektru tog perioda.

ISUS HRISTOS

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Isus Hristos, jevrejski prorok iz Nazareta u Galileji, rođen nešto pre početka nove ere i razapet na krstu, prema tradiciji, tokom proleća 33. Godine n.e., centar je hrišćanske religije. Njegov život i kratka karijera učitelja i isceljitelja i njegova smrt samožrtvovanjem su opisani u jevanđeljima. Istorijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže ikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra činjenicom, iako neuhvatljivom.

Isus iz jevanđelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je počeo da propoveda i da čudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova orginalna poruka potvrđuju da je on podučavao kroz priče sa moralnim porukama – što je bio rabinski običaj – i da je najavljivao predstojeće ustanovljenje Božijeg carstva na zemlji, koje će odbraniti dobre i potlačene. Iako je hrišćanstvo, koje nosi datum kasniji od Isusovog života, najavljivano kao religija mira, van svake sumnje je da je Isus lično imao veze sa zilotima, jevrejskim fundamentalističkim teroristima čiji je cilj bio da se stavi tačka na Rimsku okupaciju Palestine. S. G. F. Brandon daje dokaze da je Isusova veza sa tom organizacijom bila ekstremno bliska. Bilo kako bilo, Isusovo ponašanje nije bilo takvo da bi izazivalo simpatije jevrejskih religioznih (ili civilnih) vlasti, koje su ga uhapsile i predale rimskoj pravdi. Optužbe protiv Isusa daleko su od toga da budu jasne; čini se, međutim, da su ga neki smatrali basfemičnim, a drugi buntovnim.

Posle prekog suda tokom kojeg se rimski predstavnik Pilat (bar prema opreznim autorima jevanđelja koji su se trudili koliko god su mogli da se ulaguju rimskoj vlasti) pobrinuo da presudu dostavi lokalnoj masi. Isusa su razapeli na krst rimski vojnici pod verovatnom optužbom da je bio lažni Mesija a što je, da bi u očima rimske pravde postal relevantno, moralo biti propraćeno i dokazom o buntovničkoj aktivnosti. Uprkos Isusovim vezama sa zilotima, nema eksplicitnih dokaza o tome u jevanđeljima, niti u bilo kojem drugom savremenom izvoru. Na krstu, Isus je brzo izdahnuo i bio je sahranjen istog petka.

Jedan od problema o kome savremeni biblijski kriticizam raspravlja već godinama, bio je priroda Isusovih sopstvenih uverenja koja su se ticala njegovog identiteta i funkcije. Da li je uistinu verovao da je Božiji sin? Mesija (i kakav Mesija)? Porok? Čini se da se Isus iz jevanđelja deluje kao glasnik jedne vlasti više nego što je Tora, čiji je cilj bio da vrati grešnike natrag Bogu i da najavi dolazak Božijeg carstva. Očigledno je da se Isus obraća Bogu intimnim pozivom Abba, što je familijrnije po tonu od „Oče“; ali, svakako je legitimno pravo i da se sumnja da je to sinovstvo više nego metaforičko, kako je naredna generacija stupila pod uticajem tekućeg platonizma spremnog da prihvati kako arhetipski svet podrazumeva da božanski um može biti inkarniran u ljudskom telu. Sinoptička jevanđelja više su puta davala Isusu titulu Sina Čovečjeg (upotrebljavao ju je Danilo), čije je kontekstualno značenje nejasno (na armejskom, idiom jednostavno znači „čovek“).

Njegovi sledbenici zvali su ga mashiah, Mesija (pomazani), što je bio posvećeni – na grčkom, Christos. Ako je uistinu bio razapet na krstu pod natpisom „Isus Nazarećanin, Kralj Jevreja“, moguće da mu je priznata tvrdnja da je iz roda Davidova. Ipak, čini se da on sam nikada nije javno obnarodovao svoj mesijanski identitet. Pošto je njegov enigmatičan lik umro, njegovi su učenici svedočili da je oživeo u roku od naredna tri dana i da je među njima ostao četrdeset dana (Dela 1,3; gnostičke apokrifne tradicije daju alternativnije cifre). Međutim, u vreme kada je hrišćanstvo bilo samo jedna jevrejska sekta, frakcija kao što je ona ebionita smatrala je Isusa samo prorokom i nije verovala u njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Pavle je bio taj koji je Vaskrsenje utvrdio kao centralnu epizodu hrišćanske poruke.

(Mirča Elijade, Svetske religije, 75 – 78, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1996)

****

ISUSOVA BESEDA NA GORI

 

 

 

 

 

 

 

 

A kad on vidje narod, pope se na goru, i sjede, i pristupiše mu učenici njegovi;

I otovorivši usta svoja učaše ih govoreći:

Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko;

Blago onima koji plaču, jer će se utešiti;

Blago krotkima, jer će naslediti zemlju;

Blago gladnima i živi žedni pravde, jer će se nasititi;

Blago milostivima, jer će biti pomilovani;

Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti;

Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati;

Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko;

Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave riječi lažući, mene radi;

Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke prije vas; […]

Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta vam treba prije molitve vaše;

Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji sin a nebesima, da se sveti ime tvoje;

Da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu;

Hljeb naš nasušni daj nam danas;

I oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojijem;

I ne navedi nas u propast; no izbavi nas od zla. Jer je tvoje carstvo I sila, I slava vavijek. Amin.

( Matej, 5, 1 – 13; 6, 8 – 13 ) […]

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s