FILOZOFIJA U DOBA HELENIZMA – izvod iz dela (Seneka, M. Aurelije, Epikur)


OSNOVNE MISLI

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano I ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše. A ko tvrdi da ili još nije vreme za filozofiranje ili da je vreme već prošlo liči na onoga koji tvrdi da za blaženstvo vreme ili nije došlo ili dag a više nema.[…]

Pre svega: smatraj boga kao neprolazno ili bllaženo biće, onako kako i opšte mišljenje o bogu kazuje, i ne dodavaj ništa što bi njegovoj neprolaznosti bilo strano ili njegovoj blaženosti neprilično. Misli o njemu da je istina sve što može obezbediti njegovo blaženstvo i njegovu neprolaznost. Jer bogovi postoje, i jasno je saznanje o njima. Ali nisu onakvi kako ih ljudi sebi prestavljaju,jer kako ih ljudi zamišljaju, oni takvi ne mogu postojati. Nije bezbožan onaj ko poriče bogove svetine, nego onaj ko bogovima pripisuje ono što svetina o njima misli. Jer ono što svetina o bogovima iskazuje to nisu jasni pojmovi, nego kriva naslućivanja. Prema tome iskazivanju bogovi zlim ljudima nanose najveću štetu a dobrim daje korist. Jer kako su ljudi sasvim obavešteni samo o svojim vrlinama, oni prihvataju samo bića koja na njih liče, a sve što nije takvo oni smatraju za tuđe.

Dakle, najstrašnije zlo, smrt, ništa nas se ne tiče, jer dokle god mi postojimo, nema smrti, a kad smrt dođe, ns neće više biti. Ona se, dakle, ne tiče ni živih ni mrtvih, jer živ ne dodiruje a mrtvi ne postoje više. Velika svetina, doduše, čas izbegava smrt kao najveće zlo, a čas je traži kao prestanak nevolja u životu. Mudrac, naprotiv, niti život odbacuje niti se boji neživljenja. Jer niti mu je život na dosadi niti smatra da je neživljenje neko zlo. Kao što pri izboru jela ne uzima prosto veču količinu, nego ono koje mu je najprijatnije, tako on i vreme ne uživa ono koje je najduže, nego ono koje je najprijatnije.[…]

Zato i kažemo da je zadovoljstvo početak i kraj blaženog života. Jer smo saznali da je ono prvo i urođeno dobro, ono je polazište za svako odabiranje i svako izbegavanje, i njemu se vraćamo kad osećanjem kao merilom ocenjujemo svako dobro. I kad je ono prvo i urođeno dobro, zato I ne biramo svako zadovoljstvo, nego se dešava da ponekad preko mnogih zadovoljstava prelazimo kad nam od njih nastaje suviše velika neprijatnost. I za mnoge bogove smatramo da su bolji nego zadovoljstvo kad posle dugotrajnog podnošenja bolova nastaje veće zadovoljstvo. Samo za sebe, dakle, svako je zadovoljstvo po svojoj vlastitoj prirodi dobro, ali nije svako predmet našeg izbora, kao što je sam po sebi svaki bol zlo, ali ipak ne treba u svakoj prilici kloniti se svakog bola. Samo tačnim odmeravanjem i korisnog i štetnog teba sve to ocenjivati. Jer u izvesnim prilikama i dobro uzimamo za zlo i obrnuto, zlo za dobro.[…]

A i samodovoljnost (autarkiju) smatramo za veliko dobro, ne da u svakom slučajumalim budemo zadovoljni, nego da se, ako nemamo mnogo, zadovoljimo malim, tvrdo uvereni da izobilje najslaše uživaju oni koji ga najmanje potrebuju, i da se sve ono što je prirodno lako može pribaviti, a što je tašto teško se pribavi, i da skromne čorbe daju jednako zadovoljstvo kao i raskošna sofra, kad se samo ukloni bolo d osećanja gladi, i da hleb i voda izazivaju najveće zadovoljstvo kad ih uzima neko ko ih zaista potrebuje. Kad, dakle, kažemo da je zadovoljstvo svrha života, ne mislimo time na uživanje oblapšornika i na ona koja se sastoje u samom uživanju, kao što mnogi misle koji to ne znaju i koji se s nama ne slažu ili koji naopako shvataju, nego mislimo na, stanje koje je telo bez bolova, a duša bez uznemirenja.

(Epikur, Osnovne misli, 25-30, Dereta, Beograd, 2005)

*****

IZ DNEVNIKA MARKA AURELIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Ne uznemiruj se, jer se sve odvija u skladu s Prirodom. (8,5)
• Sve se na sličan način događa od pamtivijeka i sve se ciklički ponavlja. (2,14)
• Čovjeku se ne može dogoditi ništa što ne bi bilo dio ljudskog usuda. (8,46)
• Stvari ovoga svijeta sakriva tajna. (5,10)
• Događanja su u stalnim mijenama, a uzroci u tisućama mogućnosti; gotovo ništa nije stalno. (5,23)
• Ništa ne proizlazi iz posvemašnje ništavnosti, kao što nijedna stvar ne prelazi u nepostojanje. (4,4)
• Svatko se rodio zbog nečega. (8,19)
• Sve teži onome zbog čega je stvoreno. (5,16)
• Sve što postoji sjeme je onoga što će od njega postati. (4,36)
• Kratak je život svakoga čovjeka. (2,6)
• Ne propusti uočiti koliko su ljudske stvari kratkotrajne, koliko neznatne. (4,48)
• Ono što je jučer bila kap sluzi, danas je mumija ili prah. (4,48)
• Sve što vidiš uskoro će propasti, a propast će i oni koji to propadanje vide. (9,33)
• Imaj na umu da se sve što se sada događa događalo i prije, a događat će se i nakon nas. (10,27)
• Sve je kratkotrajno, i predmet sjećanja i onaj koji se sjeća. (4,35)
• Ne smatraj bitnim da li ćeš umrijeti za nekoliko godina ili sutra. (4,47)
• Kakva je razlika između života koji traje tri dana ili tri stotine godina? (4,50)
• Ne živi tako kao da bi imao živjeti još deset tisuća godina. (4,17)
• Dok živiš, koliko ti je dano, budi čovjekom dobra. (4,17)
• Uvijek imaš mogućnost sretnog življenja ako kreneš putem dobra, ako htjedneš misliti i činiti dobro. (5,34)
• Osjeti kako u sebi imaš nešto plemenitije i božanskije od onoga što budi strast i vlada tobom kao lutkom. (12,9)
• Što ne pristoji, ne čini; što nije istina, ne govori. (12,17)
• Životna sreća ovisi o nevelikom broju uvjeta. (7,67)
• Nije stvar u tome da se raspravlja kakav treba biti dobar čovjek; treba takvim biti. (10,16)
• Nikome ne daj povoda da o tebi kaže kako si dvoličan ili nisi dobar. (10,32)
• Nitko nije tako sretan da pored njegove samrtne postelje ne stane nekoliko ljudi što se raduju njegovoj sudbini. (10,36)
• Što nije štetno za zajednicu nije ni za pojedinca. (5,22)
• Jednog raduje jedno, drugog drugo. (8,43)
• Ni u što se ne upuštaj bez razbora. (4,2)
• Većina je onoga što govorimo i činimo nepotrebna; bez svega toga imali bismo više vremena i manje nemira. (4,24)
• Ako nam je zajednička sposobnost mišljenja, zajednički nam je i razum kojim smo razboriti kao stvorenja. (4,4)
• Štetu sebi nanosi onaj tko ustraje u greškama i neznanju. (6,21)
• Ako me netko može uvjeriti da ne mislim ispravno i postupam krivo, rado ću promijeniti što je pogrešno i biti mu zahvalan. (6,21)
• Ima li onoga koji nikada ne mijenja svoje mišljenje? (5,10)
• Zajednički nam je razum koji kazuje što nam valja činiti, a što ne. (4,4)
• Nijednu izvanjsku stvar, kao što je pohvala mnoštva, bogatstvo, vlast, uživanje naslade, nije ispravno suprotstavljati razumskom i zajedničkom dobru. (3,6)
• Najbolji je način obrane od onih koji ti žele zlo da njima ne nalikuješ. (6,6)
• Grijeh drugoga valja ostaviti s njim. (9,20)
• Malo je i neznatno ono što čovjek proživljava. (3,10)
• Mali je kutak zemlje na kojemu čovjek živi. (3,10)
• Cijela zemlja nije ništa drugo doli obična točka u prostranstvu. (8,21)
• Govoriti u senatu ili obraćati se bilo kojem čovjeku treba jednostavno i ne suviše kićeno. (8,30)
• „Krastavac je gorak“ – odbaci ga. „Trnje je na putu“ – skloni se. To je dovoljno. (8,50)
• Valja tako sve činiti i govoriti i misliti kao da se već valja povući iz života. (2,11)
• Koliko je ljudi, koji su se borili i uzajamno sumnjičili, mrzili, umrlo i raspalo se u prah? (4,3)
• Koliko je beskrajno vrijeme prije i poslije našeg života! (4,3)
• Ne budi čovjek velikih riječi i ne radi mnogo stvari odjednom. (3,5)
• Budi neovisan o miru kojeg bi ti mogli pružiti drugi. (3,5)
• Nigdje ne može čovjek pronaći takvoga skloništa kao u vlastitoj duši. (4,3)
• Tko teži nasladama neće se suspregnuti od činjenja nepravdi. (9,1)
• Greška počinjena iz naslade zaslužuje kaznu više negoli greška počinjena iz bola. (2,10)
• Zlo često čini, ne samo onaj tko nešto čini, već i onaj tko ne čini ništa. (9,5)
• Zlo i dobro nisu u nedjelovanju, već u djelovanju čovjeka kao razumnog i civiliziranog bića. (9,16)
• Ako možeš, poučavajući mijenjaj što je pogrešno u drugih. (9,11)
• Život je borba i nalik privremenoj postaji na putovanju. (2,17)
• Hipokrat, koji je izliječio mnogo bolesnih ljudi, na kraju je i sam obolio i umro. (3,3)
• Uspeo si se na brod, zaplovio, završio put. Izađi. (3,3)
• Smrt nije ništa drugo doli svrsishodno djelo prirode. (2,12)
• Smrt je, kao i rođenje, misterij prirode. (4,5)
• Kao što je rođenje povezivanje elemenata, tako je i smrt njihovo rastavljanje u ono što je bilo prethodno. (4,5)
• Što može poslužiti kao oslonac? Samo jedno – filozofija. (2,17)

(Marko Aurelije Samomu sebi)

OBRASCI VOLJE I SREĆE

Većina ožalošćenih i zamišljenih ljudi traže samoću u polju, na obalama i po brdima. No, to je prostački ukus i običaj. Samo od tebe jedinog zavisi da se povučeš u svako doba u svoju unutrašnjost. Nema nikakvog pribežišta gde bi čovek bio mirniji i slobodniji, nego što je to dubina njegove duše. Naročito ako je tamo sklonio one dragocenosti, koje se ne mogu uživati bez potpunog spokojstva koje je, po mom mišljenju, uobičajeno stanje duše kod kojih je sve u redu i na svome mestu. Uživaj, dakle, često tu samoću i u njoj se okrepljuj. Ali, isto tako, potraži tamo i poređaj tamo ona kratka i suštastvena pravila, čija je opomena samo u stanju da rastera sav nemir i da ti tu ulije jačinu kojom bi izdržao bez roptanja i uzbuđenja, sve što te snađe u životu.[…]

Trajnost čovekovog života? – Jedan trenutak. Suština njegovog života? – Promena. Njegovi osećaji? – Nejasni. Ceo njegov sklop? – Trulež. Njegova duša? – Vihor. Njegova sudbina? – Nerazumljiva. Njegov ugled? – Sumnjiv. Jednom reči, sve što je njegovo, i telesno i duhovno? – Kao voda koja teče. Njegove misli? Snovi i dim. Njegov celokupni život? Neprestana borba i odmor na tuđoj zemlji. Njegova slava i glas posle smrti? – Jedan čisti zaborav. Šta je, dakle, to što mu može stvoriti bar tok pravilan i lep? – Jedino i samo filozofija![…]

Ah, ne treba gubiti nikada iz vida da su sve stvari ovoga sveta prolazne i netrajne! Juče je čovek bio prosta i sveža klica, a sutra će već biti mumija ili pepeo. Treba, dakle, preći taj krajnji trenutak našeg života shodno našoj prirodi i treba se pustiti, treba se potčiniti našem raspadanju, tiho i blago kao što zrela maslina, padajući s drveta, izgleda da blagosilja zemlju koja je dotle nosila i blagodari drvetu koje je rodilo!

(Marko Aurelije, Obrasci volje i sreće, 115–116)

*****

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU

Sasvim je ista stvar da li kažem: „Najviše dobro je duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“ ili: „Nesavladljiva snaga duše, puna uviđavnosti, spokojna u delanju, a pri tome bogata čovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraća“. Ono se može odrediti i ovako: „Blaženim možemo nazvati čoveka za koga ništa nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla duša, koji voli poštenje, kome je njegova vrlina sve, koga slučaj ne može ni uzdići ni slomiti; koji ne poznaje nikakvo veće dobro nego ono što ga sam sebi može dati i za koga se pravo uživanje sastoji u preziranju čulnih zadovoljstava“.
Zato se čovek mora probiti do slobode; a ova se ne postiže ničim drugim, nego ravnodušnošću prema sudbini.

(Seneka, Rasprava o blaženom životu: 34, 35)

BESEDE – O PROVIĐENJU

Priroda, naime, ne dopušta da dobro šteti dobrome. Između dobrih ljudi i bogova postoji prijateljstvo jer ih povezuje vrlina. Prijateljstvo, kažem? Više od toga, naklonost i srodstvo, jer se dobar čovek razlikuje od boga samo po svom ograničenom veku. On je božji učenik i saradnik, i pravi potomak njegov, i pravi roditelj, nepopustljivo tražeći vrlinu, vaspitava poput strogog oca. Zato kada budeš video dobre i bogovima drage ljude kako naporno rade, kako se muče i uspinju uz strmine, a loše kako se raskalašno provode i plivaju u nasladama, pomisli kako i sami uživamo u poslušnosti svoje, a raspuštenosti dece robova, kako jedne držimo u strogoj disciplini, a druge podstičemo na drskost. Veruj, isto tako postupa i bog: dobrog čoveka ne kvari uživanjima, već ga iskušava, jača, čini ga sebi podobnim.[…]

Zašto dobre ljude pogađaju mnoge nesreće? Ništa loše ne može da snađe dobrog čoveka – suprotnosti se ne mešaju. Kao što tolike reke, tolike provable oblaka i toliki lekoviti izvori ne menjaju ukus mora – čak ga i ne ublažavaju – tako ni sva sila nesreća ne preokrene pravednu dušu: ona odoleva svemu što je snaše i daje mu svoju boju jer je moćnija od svih spoljnih stvari. Ne kažem da ih ne oseća, već ih pobeđuje i, inače krotka i blaga, ona uzvraća udarce. Sve nesreće smatra za vežbu. Uostalom, koji pravi čovek, častan čovek , nije željan podviga u njeno ime i spreman da se zbog dužnosti izloži opasnosti? Zar preduzetnom duhu dokolica nije kazna? Vidimo atlete, koji neguju telesnu snagu, kako se bore sa najsnažnijim ljudima i zahtevaju od trenera da im se suprostave svom snagom; trpe udarce i batine i, ako ne nađu pojedince ravne sebi, bore se protiv više njih istovremeno. Ako nema protivnika, vrlina slabi, a kad pokaže šta može da izdrži, vidi se koliko je snažna i moćna. Shvati da i dobri ljudi treba tako da postupaju, da se ne plaše muka i teškoća, niti da se žale na sudbinu, nego da private sve što ih snađe i to okrenu na dobro, Nije važno šta podnosiš, već kako to činiš. Zar ne vidiš da očevi i majke različito pokazuju svoju ljubav? Očevi sabajle dižu decu na posao, ne dozvoljavaju im da budu dokoni ni za vreme praznika, i teraju ih da liju znoj, a katkad i suze. Majke žele da ih maze u krilu, da ih drže u senci – one bi da ih nikad niko ne rastuži, da nikad ne plaču, nikad se ne umore. Bog je prema dobrim ljudima poput oca, voli ih i silno kaže: „Nek ih pritisnu teškoće, patnja, gubici: tako će steći istinsku snagu“. Tovljenje životinje bivaju trome od Nerada i preslabe su ne samo za napor, već i da se kreću, pa i da nose sopstvenu težinu. Netaknuta sreća ne podnosi nijedan udarac, a ko se neprestano hvata u košđtac sa neprilikama, očvrsne i ne uzmiče nip red kakvim zlom: ako i padne, on se bori na kolenima.

Ti se čudiš što bog, koji dobre ljude veoma voli i želi da budu što bolji i časniji, njima dodeljuje takvu sudbinu da ih iskuša. Ja se uopšte ne čudim što ga ponekad obuzme želja da posmatra hrabre ljude kako se bore sa nekom nevoljom. I mi se veselimo kad neki mladić kopljem dočeka nasrtaj divlje zveri, kad neustrašivo podnese napad lava: što je borac plemenitiji, prizor je prijatniji. Ali ovi prizori ne bi mogli da privuku pažnju bogova, jer se radi o zabavama za decu i ljudsku sujetu. Evo prizora dostojnog da boga odvrati od njegovog posla, evo protivnika dostojnog boga: to je junak suprostavljen nenaklonoj sudbini, pogotovu ako je tu sudbinu sam izazvao. Ne vidim šta bi za Jupitera bilo lepše na zemlji – ako bi hteo da obrati pažnju – nego da posmatra Katona kako, posle ponovnog poraza svoje stranke, stoji među ruševinama republike ništa manje uspravan i kaže: „Makar je sva vlast u rukama jednog čoveka, maker njegove legije čuvale kopno a flota more, maker cezarovci nadgledali gradske kapije, Katon zna izlaz – jednom će rukom prokrčiti širok put slobodi. Ovo oružje, čisto I nevino uprkos građanskom ratu, izvršiće dobra I plemenita dela: slobodu, koju nije moglo da da otadzbini, podariće Katonu. Preduzmi, dušo, taj dugo promišljeni čin – oslobodi se ovozemaljskih stvari! Petrej i Juba su se već sukobili i leže posečni: hrabar je i uzvišen taj sudbinski sporazum, ali neprimeren snazi mog karaktera. Jer Katonu je jednako sramno da drugog moli za smrt, kao i da moli za život“. Ne sumnjam da su bogovi sa velikom radošću posmatrali kako se ovaj čovek, tako željan sopstvenog izbavljenja, brine za spas drugih i sprema njihov beg. Kako se čak i poslednje svoje noći bavi naukom, kako zabada mač u svete grudi i razdire utrobu: onu presvetu dušu, koju bi oružje oskvrnulo, oslobađa rukom. Verujem da je ovo razlog što udarac nije bio dovoljno precizajn i efikasan: besmrtnim bogovima nije bilo dovoljno da jednom posmatraju Katona. Zadržali su ga i ponovo pozvali vrlinu da se pokaže u težoj ulozi: manje je hrabrosti potrebno da se pođe u smrt, nego da se smrt ponovo potraži. Zar ne bi rado gledali svog štićenika kako umire slavno i nezaboravno? Smrt obesmrti ljude čije umiranje hvale i oni koji se plaše.[…]

Kažem, za sada, da stvari koje ti smatraš mučnim, neprijatnim i strašnim, koriste prvenstveno onima koje stižu, pa onda i svima ostalima, za koje se bogovi više brinu nego za pojedince. One, zatim, snallaze ljude koji ih dragovoljno prihvataju, a da ih ne prihvataju, s pravom bi ih stizalo zlo. Dodaću da ova sudbini podložna iskušenja sleduju dobrim ljudima po istom onom zakonu, po kome su oni obdareni vrlinom. Zatim ću te uveriti da dobrog čoveka nikad ne treba sažaljevati: za njega se može reći da je vredan žaljenja, ali on to ne može biti. Od svega što sam izneo, čini se da je najteže dokazati ono prvo, tj. da strašni i jezoviti događaji koriste onima koji pogađaju. „Zar ljudima koristi“, pitaš me, ‘’ to što ih šalju u progonstvo, što osiromašuju, što sahranjuju svoju decu I ženu, gube čast, onemoćaju?’’Ako ti je čudno što ovo nekom koristi, začudiće te činjenica da se neki ljudi leče sečivom I vatrom, pa čak I glađu I žeđu. Ali, ako se prisetiš da se, radi izlečenja, nekim bolesnicima seku I uklanjaju kosti, pušta krv, pa čak I amputiraju udovi koji ne mogu da se sačuvaju a da se ne ugrozi cello telo, onda ćeš priznati da ima nesreća korisnih za one koje pogađaju. Isto tako, Herkula mi, ima uživanja, hvaljenih i priželjkivanih, a štetnih za one kojim im se prepuštaju: prežderavanje, pijančenje i ostala – ubice u slasti. Među mnogimmudrim rečima mog Demetrija, ja jasno pamtim ove (koje i sada odjekuju i odzvanjaju u mojim ušima): „Niko mi se ne čini nesrećnijim od čoveka koga nikad nije snašlo neko zlo“. Takvom čoveku, naime , nije bilo dopušteno da iskuša sebe. Makar mu sve želje ispunile i pre nego ih poželi, bogovi o njemu ipak imaju loše mišljenje. Smatraju ga nedostojnim da jednog dana savlada sudbinu, koja pred kukavicama uzmiče kao da kaže : „Šta će meni takav protivnik? Odmah će položiti oružje. Protiv njega mi ne treba sva moja snaga. U beg će ga naterati najmanja pretnja. On ne može da izdrži moj pogled. Ma, da potražim ja nekog drugog s kim ću moći da ukrstim oružje. Sramota je boriti se sa čovekom spremnim na predaju“. Gladijator smatra uvredom borbu sa slabijim protivnikom i zna da je pobeda bez rizika – neslavna pobeda. Isto misli i sudbina: ona za sebe traži najjače protivnike, a mnoge prezrivo odbacuje. Okreće se najodlučnijima i najprkosnijima da na njima oproba svoju snagu: vatrom iskušava Mucija, siromaštvom Fabricija, progonstvom Rutilija, mučenjem Regula, otrovom Sokrata, smrću Katona. Bez zle sudbine nema sjajnih primera.[…]

Sišao si u olimpijsku arenu, ali tamo nema nikog osim tebe: stekao si venac, ne i pobedu. Ne čestitam ti na hrabrosti već na konzulatu ili na preturi: ukazana ti je čast. Isto mogu reći i dobrom čoveku, ako mu slučaj nije dodelio nijednu nevolju da pokaže snagu svog duha: „Smatram te nesrećnim, jer nikad nisi bio nesrećan. Prošao si kroz život bez protivnika. Niko neće saznati šta si sve mogao, čak ni ti sam to nećeš znati“. Da bi čovek upoznao samog sebe, on mora da se oproba: niko ne može da sazna šta je u njegovoj moći, ako je ne iskuša. Tako neki ljudi sami presreću nevolju u nastanku i vrebaju priliku da zablista vrlina koja je počela da tamni. Hoću da kažem da se veliki ljudi ponekad raduju nevoljama kao hrabri vojnici ratu[…]

Nikada nije lako dokazati vrlinu. Sudbina nas šiba i razdire? Pretrpimo: to nije okrutnost već borba, i što je češće prihvatimo, to ćemo biti snažniji. Najsnažniji deo tvog tela je onaj koji se često koristi. Treba da se prepustimo sudbini da nas ona ojača za svoje udarce: malo po maloučiniće nas sebi ravnima, a neprestana izloženost opasnostima stvoriće prezir spram njih. Tako tela mornara očvrsnu od mora, a ruke seljaka ogrube. Podnoseći nesreće, duh će prezreti patnju. Šta se sve može postići trpljenjem, saznaćeš ako pogledaš kakve napore čine narodi bez otadzbine, narodi okruženi oskudicom. Promotri sve one koje je omeđio rimski mir. Govorim o Germanima i nomadskim narodima na koje nailazimo oko reke Istra satire ih neprekidna zima i tmurno nebo, jalova ima zemlja daje oskudnu prehranu.[…]

Zašto se čudiš što su dobri ljudi izloženi opasnostima da bi očvrsnuli? Čvrsto i jako je samo ono drvo koje vetar često šiba: pod naletom se krošnja skuplja a korenje čvršće vezuje za zemlju. Slabašno je drveće koje je izraslo u pitomoj dolini. Zato je za dobre ljude, ako hoće da budu neustrašivi, korisno da budu izloženi svirepim pretnjama I da spokojno trpe zlo koje i nije zlo ako ga dobro podneseš.[…]

Ali zašto bog ipak dopušta da dobre ljude pogađa zlo? On, u stvari, ne dopušta: od njih je uklonio sva zla, zločin i sramotu,nečiste misli i pohlepu, slepu požudu i lakomost na tuđe. Pazi ih i štiti. Pa zar bi neko tražio od boga da dobrim ljudima čuva i prtljag? Oni su boga sami razrešili ove brige, jer preziru spoljni svet. Demokrit se odrekao bogatstva smatrajući ga teretom za mudraca. Zašto se onda čudiš što bog dopušta da dobrog čoveka snađu nesreće, jer kad ih on sam ponekad priželjkuje? Dobri ljudi ostaju bez sinova: pa šta, ponekad ih i sami ubijaju. Šalju ih u progonstvo: pa šta, ponekad i sami ostavljaju otadybinu, a ne nameravaju da se vrate. Ubijaju ih: pa šta, ponekad i sami podižu ruku na sebe. Zašto podnose ove muke? Da nauče druge da ih podnose: rođeni su da služe drugima za primer.

(Lucije Anej Seneka, Dijalozi, 19 – 41)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s