PLATON – izvod iz dela (beseda o ljubavi)


O LJUBAVI

 

…To je stid pred sramotom i nadmetanje za lepotom.[…]

…Štaviše, i umreti jedan za drugoga rešeni su samo oni koji ljube, i to ne samo ljudi, nego i žene. […]

…Tako je u svakom slučaju lepo: ugađati radi vrline. […]

…Lekarstvo je, naime, da ukratko kažem, nauka o erotskim odnosima tela s obzirom na punjenje i ispražnjivanje, i ko u tome ume da raspoznaje lepu i ružnu ljubav, taj se u lekarstvo najviše razumeva.[…]

…I kao onde lekarstvo, tako ovde muzika u sve te stvari unosi slogu na taj način što ih je zadahnula ljubavlju i saglasnošću; i tako je opet muzika nauka o erotskim odnosima s obzirom na harmoniju i ritam.[…]

…I mrazevi, i tuče, i medljike nastaju onda kad požudnost i bezredica zavladaju u ljubavnim odnosima jednih stvari prema drugima: poznavanje tih njihovih odnosa u kretanju zvezda i u godišnjim vremenima zove se astronomija.[…]

…Veština poricanja je neimarka prijateljstva između bogova i ljudi time što ona poznaje one ljubavne snage u ljudi koje teže na pravdu i bezboštvo.[…]

…Jer tome je uzrok to što je prvobitna naša priroda bila takva i što smo bili celi; dakle, žudnji za celinom i lovu na nju ime je ljubav.[…]

…Ljubav teži na to da joj uvek pripada ono što je dobro.[…]

…To je, upravo, rađanje u lepoti i telom i dušom.[…]

…Nužno je da ljubav teži i na besmrtnost.[…]

****

[…]Šta misliš, Sokrate, šta je uzrok ovoj ljubavi i žudnji? Ne opažaš li u kakvu se jakom uzbuđenju nahode sve životinje kada zažude da rađaju, i one koje hode po zemlji i one koje lete, i kako su sve bolesne i kako ih ljubavna žudnja osvaja, prvo: kad se pare među sobom, i zatim: kad hrane ono što su rodile, i kako su spremne i boriti se za to, čak one koje su najslabije sa onima koje su najjače, i umirati za to, i kako se same glađu muče samo da se othrane, i kako inače sve drugo čine? O ljudima, reče, mogao bi ko misliti da to čine po razmišljanju. Ali koji je uzrok što životinje ljubavna žudnja tako osvaja? Umeš li to reći?
I ja opet priznadoh da ne bih umeo.

A ona reče: Misliš li da ćeš ikada postati vičan ljubavnim stvarima ako te ne razumeš?

– Ali upravo zato sam, Diotimo, kao što već rekoh, i došao k tebi, jer sam uvideo da mi učitelj treba. Nego mi kazuj uzrok i ovome i svemu drugom u ljubavnim stvarima!

– Ako dakle veruješ, reče ona, da se ljubav od prirode odnosi na ono u čemu smo se već više puta složili, onda se nemoj čuditi. Kod životinja, naime sa istoga razloga kao i kod ljudi, smrtna priroda teži da bude, koliko je to mogućno, večna i besmrtna. A to ona može samo ovim rađanjem, ukoliko uvek ostavlja iza sebe drugo mlado mesto staroga, jer i u onom vremenu u kome se o svakom pojjedinom stvoru kaže da živi i da je isti kao što se, na primer, čovek od detinjstva naziva istim dok ostari, ovaj se ipak naziva istim, mada nigda u sebi nema istih osobina, nego se uvek podmlađuje i gubi ponešto, i od kose, i od mesa, i od kosti, i od krvi, i od celog tela. I ne samo od tela, nego i od duše: navike, ćudi, mišljenje, žudnje, radosti, žalosti, bojazni, sve to ni u koga nikada ne ostaje isto, nego jedno postaje, a drugo propada. A još je mnogo čudnije od ovoga to što i među saznanjima našim jedna ne samo postaju a druga propadaju, i da prema tome nikada nismo isti nip o saznanjima, nego da se, štaviše, i sa svakim pojedinim saznanjem isto dešava. Jer ono što se zove razmišljanje, dešava se zato što se pretpostavlja da saznanje odlazi, jer zaboravljanje je odlazak saznanja, a razmišljanje obrazuje opet novo mesto onoga što odlazi, i tako čuva saznanje, te se čini da jeisto. Na ovaj način održava se sve što je smrtno, ne time što uvek ostaje sasvim isto kao ono što je božanski, nego time što ono čega nestaje i što stari ostavlja drugo novo kakvo je i samo bilo. Na ovaj način, Sokrate, reče, ima smrtno učešće u besmrtnosti, i telo i sve drugo; a besmrtno na drugi način. Zato se nemoj čuditi ako svako stvorenje od prirode ceni svoj podmladak, jer se radi besmrtnosti u svakom stvorenju nahodi ova težnja i ova ljubav.[…]

Koji hoće, dakle, da rađaju telom, oni više naginju ženama i predaju se tome obliku ljubavi, da rađanjem dece besmrtnost i uspomenu i sreću, kako misle, “ teku za sva potonja vremena “. Akoji su trudni u dušama – jer ima ih, reče, i takvih koji su u dušama trudni, i to u još većoj meri nego u telima – oni naginju onome što duši dolikuje i da začne i rodi. Pa šta joj dolikuje? Saznanje i svaku ostalu vrlinu da rađa, a tome su roditelji i svi pesnici i od rukotvoraca oni za koje se kaže da mogu pronalaziti. A ponajveće, reče, i ponajlepše saznanje jeste ono koje se odnosi na uređenje gradova i stanovanja, a ime mu je pravednost i razboritost.[…]

Ko je, dakle, dovde upućen u tajne ljubavi, posmatrajući lepote tim redom i pravilom, taj će, približavajući se kraju ljubavnih tajni, najedared ugledati nešto po svojoj prirodi čudesno lepo. To je baš ono, Sokrate, radi čega su se i vršili svi pređašnji napori; nešto što je, prvo, večno i što niti propada, niti se množi niti ga nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovome lepo, a prema onome ružno; ni ovde lepo, a onde ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge ružno. Još nešto: neće mu se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u čemu drugom, bilo to u živu biću, ili i zemlji, ili na nebu, ili u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno. Međutim, sve ostalo što je lepo učestvuje u tome na ovakav nekakav način što to ostalo nastaje i nestaje, a ono niti se išta povećava, niti se smanjuje, niti mu se išta inače dešava. Prema tome, kad se ko, preko prave ljubavi prema dečacima, uspinje od ovih stvari na zemlji i kad počne da sagleda onu pralepotu, mogao bi gotovo dospeti do cilja. Pravi put, naime, kojim čovek ide k tajnama ljubavi ili kojim ga drugi vode jeste ovo: treba početi od mnogih pojedinih lepota i uvek se uspinjali radi one pralepote, kao da se hodi po stepenicama, od jednog tela dvama telima, i od ova dva svima lepim telima, i od lepih tela lepim poslovima, i od lepih poslova lepim saznanjima, i od saznanja dospeti najzad do onoga saznanja koje nije saznanje ni o čemu drugom do o samoj onoj pralepoti, da se naposletku tako upozna suština lepote.

Ako je ko dospeo do ovoga stepena života, dragi Sokrate, reče gošća iz Mantineje, onda mu, ako igde drugde vredi živeti kad posmatra lepotu po sebi. Ako nju jedared ugledaš, nećeš je upoređivati sa zlatom i lepom haljinom, ili sa lepim dečacima i mladićima, koji ti, kad ih gledaš, pamet zanesu, pa si spreman i ti i mnogi drugi, kad gledate ljubimce i vazda s njima boravite, da i ne pijete i da ne jedete, ako se to ikako može, nego samo da ih gledate i zajedno s njima budete. Šta bismo tek onda imali misliti kad bi ko mogao postići to da vidi lepotu po sebi, jasnu kao sunce,čistu, nepomešanu, neispunjenu ljudskom ploti i bojama i mnogim drugim smrtnim tricama i kučinama, nego kad bi mogao da sagleda samu božansku lepotu u jednoj njenoj prilici? Zar misliš, reče, da bi neznatan život bio onome čoveku koji onamo gleda i ono posmatra onim čime treba i s njime saobraća? Ili zar nemaš na umu da će on, gledajući lepotu okom kojim se ona može gledati, samo tu uspeti da ne rađa senke vrline, jer se senke ne dodeva, nego pravu vrlinu, jer se prave vrline dodeva? A ko je rodio pravu vrlinu i othranio je, tome pada u deo da bogu postane mio, i ako ikome drugome čoveku pada u deo da bude besmrtan, to pada njemu.

To mi je, Fedre i vi ostali, kazala Diotima, i ja sam uveren u to; a sam uveren, pokušavam i ostale da uverim da za ovakvu tkovinu niko ne bi mogao lako naći boljega pomoćnika ljudskoj prirodi nego što je Erot. Zato baš, izjavljujem, svaki čovek treba da poštuje Erota, i sam ga poštujem i ljubavnu umetnost negujem i drugima to preporučujem, i sada i vazda slavim moć i junaštvo Erotovo koliko god mogu.
Ovu besedu, Fedre, ako hoćeš, uzmi da je rečena kao pohvala Erotu; ak0o li ne, nazivaj je čime hoćeš I kako ti je milo da je nazivaš!

(Platon, Gozba, 60, 62 – 64, Dereta, Beograd, 2003)

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s