MILETSKI FILOZOFI


ZAČETNICI – RANI JONSKI FILOZOFI

 

 

 

 

Tales

Tales iz Mileta predstavlja veoma jasno mešavinu filozofa i praktičnog naučnika. Za Talesa kažu da je predvideo ono pomračenje Sunca koje spominje i Herodot, a koje se dogodilo na završetku rata izmedju Lidijaca i Međana. Prema proračunima današnjih astronoma, jedno pomračenje, koje se, verovatno, moglo videti u Maloj Aziji, dogodilo se 28 maja 585 godine stare ere. Ako je ta priča o Talesu istinita i ako je pomračenje koje je on predskazao pomračenje iz 585 godine, onda je njegov acme morao da bude u ranim godinama VI veka stare ere. On je, kažu, umro malo pre pada Sarda 546/5. Druge naučne aktivnosti koje se pripisuju Talesu jesu ustanovljivanje kalendara i uvodjenje feničanske prakse da se upravlja brodovima prema sazvežđu Malog Medveda. Anegdote koje se o njemu pripovedaju, a koje beleži Diogen Leartije (Diogenes Laertios), predstavljaju samo priče koje su se lako stvarale o poznatim i mudrim ljudima. Među takve anegdote spade i ona da je Tales upao u bunar ili u jarak dok je zurio u zvezde, ili da je, predviđajući mali rod maslina, pokupovao sve ulje.

U Metafizici Aristotel kaže da je, prema Talesu, Zemlja smeštena na vodi (očigledno, Tales je zamišljao Zemlju kao ravnu ploču koja plovi). Međutim, najznačajnije jeste to što je Tales izjavio da je osnovna tvar svega voda. Time je on prvi put postavio pitanje o Jednom. Aristotel nagađa da je Talesa na ovaj zaključak moglo da navede posmatranje. ”On je do ove pretpostavke došao zapažajući da je hrana svih stvari vlaga, a da i sama toplota nastaje iz vlažnog i od nje živi (a ono iz čega one nastaju jeste prapočelo svih stvari). On je ovo shvatanje izveo iz tih činjenica, ali i zbog toga što semena imaju vlažnu prirodu, a voda je počelo prirode vlažnih stvari”. Aristotel takodje sugeriše, doduše veoma oprezno, da su na Talesa uticale starije teologije, u kojima je voda – kao Stiks kod pesnika – za bogove bila predmet zaklinjanja. Bilo šta da je posredi, jasno je da je fenomen isparavanja ukazivao raznim kosmolozima da voda može da postane para ili vazduh, a fenomen zamrzavanja bi mogao da nagovesti, ukoliko bi se taj proces dalje nastavio, da bi voda mogla da postane zemlja. U svakom slučaju Tales je značajan zbog toga čto je postavio pitanje o krajnjoj prirodi sveta. Dakle, ne zbog odgovora koji je dao na to pitanje niti zbog razloga, kakvi god das u bili, koji su ga naveli na takav odgovor.

Druga tvrdnja koju Aristotel pripisuje Talesu, naime das u sve stvari pune bogova i da magnet ima dušu jer pokreće gvožđe, ne može se nterpretirati sa sigurnošću. Izjaviti da se tim tvrdi postojanje duše sveta, a posle toga tu dušu sveta identifikovati sa bogom ili platonskim demijurgom – kao da je ovaj sve stvari stvorio iz vode – znači sebi dozvoliti suviše veliku slobodu u tumačenju. Jedino što je tačno i značajno, kada je reč o Talesovom učenju, jeste to da je on stvari shvatao kao promenljive oblike jednog prvobitnog i krajnjeg elementa. To što on vodu odredjuje kao taj element jeste istorijska karakteristika, koja, da tako kažemo, odlikuje Talesa; ali mesto prvog grčkog filozofa on zauzima zato što je prvi shvatio pojam o jedinstvu u razlici (bez obzira na to što pojam o jedinstvu ne izdvaja na logičkom planu), i što je, čvrsto se držeći ideje o jedinstvu, pokušao da objasni očevidnu raznovrsnost mnoštva. Filozofija, prirodno, nastoji da razume mnoštvenost koju iskušavamo, njeno postojanje i prirodu, a u ovom slučaju za filozofa razumeti znači otkriti jedinstvo koje leži ispod mnoštvenosti, odnosno prvo načelo. Složenost problema ne može da se shvati ukoliko nije jasno shvaćena radikalna razlika između materije i duha. Sve dok se ta razlika ne shvati (a i čak kad se shvati , ako je jednom “shvaćena” ona se potom negira), pojednostavljena rešenja problema nameću se sama od sebe; stvarnost će biti pojmljena kao jedinstvo materija (kao u Talesa), ili kao ideja kao u nekim modernism filozofijama). Prema složenosti problema jednog i mnoštva ne možemo da budemo pravedni samo ako jasno razumemo i nedvosmisleno odredimo bitne stepene stvarnosti i učenje o analogiji bivstvujućeg (analogija entis). Inače, bogastvo i raznovrsnost biće žrtvovani lažno, manje više proizvoljno shvaćenom jedinstvu.

Doista, moguće da izjava da je magnet živ, izjava koju Aristotel pripisuje Talesu, prestavlja ostatak prvobitnog animizma, u kome se pojam o utvari duše  (tamnog dvojnika čoveka koji se opaža u snovima) proširuje i na ostali organski život, pa čak i na sile neorganskog sveta. Ali čak i ako je tako, reč je samo o zaostatku, jer u Talesa se jasno vidi prelaz od mita ka nauci i filozofiji: on zadržava svoju temeljnu odliku začetnika grčke filozofije.

 

 

 

 

 

Anaksimandar

Anaksimandar (Anaximandros) je bio drugi filozof iz Mileta. On je očigledno, bio mlađi od Talesa, jer ga je Teofrast (Theophrastos) naziva učenikom Talesa. Slično Talesu, i Anaksimandar se bavio praktičnim naučnim istraživanjima; smatra se da je izradio prvu mapu Crnog mora, verovatno za mornare iz Mileta. Učestvovao je, kao i mnogi drugi, grčki filozofi u političkom životu; recimo, vodio je one koji su osnovali koloniju u Apoloniji.

Anaksimandar je svoje filozofske teorije izložio u proznom delu. U doba Teofrasta to delo je još postojalo, pa nam je Teofrast, na osnovu njega, ostavio dragocena obaveštenja o Anaksimandrovoj misli. Poput Talesa, i Anaksimandar je tragao za prvobitnim i krajnjim elementom svih stvari. Ali on je smatrao da to ne može biti nijedna posebna vrsta tvari, kao što je voda, jer je voda ili vlaga i sama bila jedna od “suprotnosti” čije sučeljavanje i prelaženje mere treba tek objasniti. Ako promena, rođenje i smrt, rašćenje i propadanje, nastaju zbog sukoba, i zbog prekoračivanja granica jednog elementa na račun drugog, onda je – ako je u stvarnosti sve voda – teško videti zašto voda već odavno nije upila druge elemente. Stoga je Anaksimandar došao na pomisao da je osnovni element, Urstoff, neodređen. On je znatno prvobitniji od suprotnosti, budući da je ono iz čega one nastaju i u šta se vraćaju.

Taj prvobitan element Anaksimandar je nazvao – Teofrast kaže da ga je on ujedno prvi tako nazvao – materijalnim uzrokom. “On nije ni voda ni bilo koji drugi od tkz elemenata, već priroda od njih različita i beskonačna, iz koje nastaju sva neba i svetovi u njima” (Frag. 1) To  apejron, supstancija bez granica. “Večita i bezvremenska”, na “obuhvata svetove”.

Kada jedan element korači grani drugog elementa, to se poetskipredstavla kao primer nepravde; topao element čini nepravdu leti, a hladan zimi. Određeni elementi plaćaju kaznu zbog svoje nepravde ako što ponovo bivaju asimilovaniu neodredjeno bezgranično. To predstavlja primer prenošenja shvata zakona iz života ljudi na kosmos uopšte.

Prema Anaksimandru, postoji mnoštvo koegzistentnih svetova koji su brojem neograničeni. Svaki je prolazan, ali čini se da, istovremeno, postoji broj svetova, jer oni nastaju zahvaljujući večitom kretanju. “A uz to, postojalo je i večito kretanje kojim su nastali svetovi”. Izgleda da je to večito kretanje kojim su shvaćeno kao neko “razdvajanje” ili neka vrsta prosejavanja kroz sito, koje srećemo u pitagorizmu prikazanom u Platonovom Timaju. Pošto su stvari jednom razdvojene, svet kakav poznajemo stvoren je vrtložnim kretanjem ili onim što Grci nazivaju – teži elementi, zemlja i voda, ostali su u središtu vrtloga, vatra je otišla na periferiju, a vazduh je ostao između njih. Najzad, Zemlja, prema Anaksimandrovom mišljenju nije ploča, nego kratak valjak, “čija visina iznosi trećinu širine”.

Život potiče iz mora, a postojeći oblici života su se razvili prilagodjavanjem uslovima sredine. Anaksimandar pronicljivo nagađa o poreklu čoveka”…on, dalje, kaže da se čovek u početku rađao od životinja drugačije vrste,  jer dok druge životinje brzo pronalaze hranu za sebe, jedino je čoveku potrebno duže vreme dojenja, tako da čovek nikada ne bi opstao da je prvobitno onakav kakav je sada”. Anaksimandar ne objašnjava – a to je večita teškoća evolucionističkih teorija – kako je čovek preživeo u prelaznoj fazi. Anaksimandrovo učenje pokazuje napredak u odnosu na Talesovo. Učenjem o neodređenom bezgraničnom on prevazilazi određenje bilo kojeg elementa kao prvobitnog, iz kojeg nastaju sve stvari. Štaviše, on pokušava da, na neki način, odgovori i na pitanje kako se svet razvio iz tog prvobitnog elementa.

 

 

 

 

 

Anaksimen

Treći filozof miletske škole bio je Anaksimen. On mora da je bio mlađi od Anaksimandra, jer Teofrast za njega kaže da je bio Talesov “družbenik”. Napisao je knjigu od koje je ostao samo jedan mali fragment. Prema Diogenu Laertiju, “pisao je u neiskvarenom jonskom dijalektu”.

Anaksimenovo učenje izgleda, bar na prvi pogled, kao nazadovanje prema onome što je dostigao Anaksimandar. Naime, napuštajući teoriju o apeironu, Anaksimen sledi, u stvari, Talesa kada određen element utvrđuje kao pratvar (Urstoff). Taj element nije voda, nego vazduh. Možda je Anaksimen na ovu zamisao došao na osnovu činjenice disanja, jer čovek živi onoliko koliko je kadar da diše, i Anaksimenu se stoga vazduh lako mogao da učini načelom života. Doista, on povlači paralelu između čoveka i prirode uopšte. “Baš kao što nas naša duša, budući da je vazduh, drži zajedno, tako i dah i vazduh obuhvataju čitav kosmos”. Stoga je vazduh pratvar (Urstoff) sveta, iz kojeg “se rađaju stvari koje nastaju, koje su nastale i koje će biti, bogovi i božanske stvari, dok ostale stvari proizilaze iz njegovih posledica”.

Očigledno, objašnjenje da su sve stvari nastale iz vazduha suočava se s ozbiljnim teškoćama. Anaksimenovo rešenje tih teškoća odlikuje se genijalnošću. Da bi objasnio kako se formiraju konkretni objekti iz tog početnog elementa, on uvodi pojmove zgušnjavanja i razređivanja. Sam po sebi vazduh je nevidljiv, ali postaje vidljiv prilikom procesa kondezacije i razređivanja; širenjem i razređivanjem on postaje vatra, zgušnjavanjem vetar, oblak, voda, zemlja, i najzad kamen. i zaista, ova zamisao o zgušnjavanju i razređivanju ukazuje na još jedan razlog zbog kojeg je Anaksimen tvrdio da je vazduh prvobitan element. On je, naime, uočio da vazduh razređivanjem postaje topliji i stoga teži ka vatri; zgušnjavanjem, naprotiv, postaje hladniji i teži ka čvrstom stanju. Vazduh se, dakle, nalazi na sredokraći između okružujućeg plamenog prstena i hladne, vlažne mase unutar njega. Anaksimen određuje tako shvaćen vazduh kao neku vrstu usputne postaje u procesu nastajanja. Može se reći da je značajan moment u njegovom učenju povezivanje svakog kvaliteta sa kvantitetom – jer na to izlazi njegova teorija o zgušnjavanju i razređivanju, ako je izrazimo modernom terminologijom. (Navodi se, takođe, da je Anaksimen isticao da je vazduh topao kada ga izdišemo otvorenim ustima, a hladan kada ga izdišemo zatvorenim ustima. To predstavlja eksperimentalan dokaz njegovog stanovišta).

Slično Talesu, Zemlju je zamišljao kao ravnu ploču. Ona lebdi u vazduhu kao list. Kao što profesor Barnet, “Jonija nikada nije mogla da prihvati naučnu sliku Zemlje, pa je čak i Demokrit (Demokritos) nastavio da veruje da je ona ravna”. Anaksimen je dao i jedno neobično objašnjenje duge. Prema njemu, duga nastaje zbog toga što Sunčevi zraci padaju na gust oblak koji ne mogu da probiju. Celer primećuje da ogroman korak razdvaja ovo “naučno objašnjenje” od Homerove Iride (Iris), žive glasnice bogova.

Pad Mileta pod persijsku vlast 494. godine stare ere predstavljao je ujedno i kraj miletske škole. Učenja Milećana su postepeno postajala poznata kao filozofija Anaksimena, kao da je u očima starih bio najznačajniji predstavnik škole. Da bi se to objasnilo, bez sumnje je dovoljno imati u vidu da je Anaksimen bio poslednji predstavnik ove škole, pa ipak, njegovoj slavi je najverovatnije doprineo i njegov pokušaj da svojstva konkretnih stvari u svetu objasni svodjenjem kvaliteta na kvantitet.

Još jednom možemo da ponovimo da značaj Jonjana više leži u činjenici što su oni postavili pitanje o krajnjoj prirodi stvari, nego u bilo kome pojedinačnom odogovoru koji su dali na to pitanje. Takođe, možemo da ukažemo i na to da su svi oni smatrali da je materija večita; oni još nisu bili došli do ideje o apsolutnom početku ovog materijalnog sveta. Uistinu, za njih je ovaj svet bio jedini svet. Međutim, teško da bi bilo ispravno jonske kosmologe shvatiti kao neke dogmatske materijaliste. Filozofi još nisu bili učinili distinkciju između materije i duha, a sve dok se ne izvede ta distinkcija, teško da može biti materijalista u našem smislu. Milećani su bili materijalisti u smislu što su pokušavali da objasne poreklo svih stvari iz nekog materijalnog elementa, ali oni nisu bili materijalisti u smislu svesnog poricanja razlike između materije i duha, naprosto zato što takva razlika nije bila toliko jasno shvaćena da bi bilo moguće njeno formalno negiranje.

Jedva da je potrebno ukazivati das u Jonjani bili ”dogmatičari” u smislu da nisu postavljali “kritički problem”. Oni su pretpostavljali da stvari možemo da saznamo onakvima kakve jesu, i njihovo razmišljanje je, stoga, ispunjeno jednom naivnošću (naivite) čuđenja i radošću otkrivanja.

(Frederik Koplston, Istorija filozofije /Grčka i Rim/, 1988, 59–65)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s