BRANKO PAVLOVIĆ – Presokratska misao


NASTANAK I OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRESOKRATSKE MISLI

Hesiod

Grčku mitologiju u njenoj pesničkoj verziji, kakvu je srećemo kod Homera i Hesioda, moramo razlikovati od još primitivnijih shvatanja, a to su ona shvatanja koja su bila osnova raznih religioznih obreda i magijskih radnji. Vi i samo znate da u svakom narodu postoje mnogobrojne i raznovrsne magijske radnje, ili, kako se to kod nas naziva  – vračanje. Iste takve stvari postojale su i u grčkom narodnom životu i takvu vrstu radnji i obreda ovde karakterišemo još primitivnijom, jođ izvornijom, još starijom od one verzije mitologije koju su nam sačuvali pesnici Homer i Hesiod.

Pesnička mitologija i mitografija, doduše, nalazi svoj oslonac i svoje polazne tačke u tim primitivnim narodnim verovanjima i običajima, ali je ona, kao što sam već ranije konstatovao, sasvim jasna tvorevina autorskih ličnosti. To nije više anonimna narodna tvorevina nego su u pitanju pesničke autorske ličnosti kao što su Homer i Hesiod. Herodot je zapisao da su tek Homer i Hesiod imenovali božanstva i opisali njihovo poreklo i karakter. Taj Herodotov stav nalazi se u njegovoj Istoriji, u drugoj knjizi paragraph 53. Nastankom i širenjem uticaja poetske mitologije, stara verovanja i stari običaji nisu iščezavali iz svakodnevnog života grčkih državica i grčkog naroda. Naprotiv, ova verovanja i ovi obredi zadržali su se još dugo u životu starih Grka, a neki tragovi tih verovanja i kultnih radnji mogu da se nadju i u današnjim narodnim običajima.

Čak i u kulturno najrazvijenijim polisima, kakav je bio atinski, redovno su se obavljane kultne radnje koje se nazivaju “misterijama”. Jedno od mesta za obavljanje takvih kultnih radnji bila je Eleusina (nedaleko od Atine) u kojoj su se redovno obavljale svečanosti pod nazivom eleusinske misterije. Razume se, ove eleusinske misterije su primer magijskih obreda, koji su stariji od mitologije kakvu nalazimo kod Homera i Hesioda.

Homer

Prvi grčki mudraci i mislioci, u svom osnovnom nastojanju, trudili su se da razumeju fisis. To je reč koju su Latini preveli sa natura a koju mi prevodimo sa priroda. Njihovo postojanje nije se kretalo potpuno čistom stazom, nije bilo u svim detaljima i u svemu potpuno novo. Već je postojalo jedno shvatanje sveta, ali ne u eksplicitnom obliku nego u onome što su podrazumevali mitovi i kultne radnje. Prvi mislioci delovali su u jednom svetu verovanja koja dolaze pre sudjenja i koja u izvesnoj meri determinišu samo rasudjivanje. Reč “predrasuda” treba ovde razumevati u njenoj etimologiji: “predrasuda” – ono što je ispred rasudjivanja. Uostalom, u takvim okolnostima deluju ovi mislioci. I danas, kad ulažemo napor da sebi razjasnimo stvari, činimo to u jednoj srdedini u kojoj već postoje mnogobrojne predrasude. Priroda mišljenja je, medjutim, u tome da ne sledi postojeće predrasude, nego da ih istražuje, kritički preispituje i zamenjuje nečim novim što nije puka nesvesna ili polusvesna predrasuda, nego razložno poimanje i razjašnjavanje.   Razumljivo je da neka od ovih razjašnjavanja, ili neka od ovih mišljenja, mogu da postanu opšte predrasude, samo se to retko dogadja.

Mi, kao ljudi savremenog sveta, već imamo u sistemu vaspitanja neke vrlo raširene predrasude čije je poreklo iz onog širokog i neodredjenog dejstva modernih prirodnih nauka, ili onoga što se dosta adekvatno naziva modernim pogledom na svet. Na sličan način su i prvi grčki mislioci istupali u jednoj duhovnoj sredini u kojoj je već postojao nekakav pogled na svet. Taj pogled na svet je, u stvari, ona suma ili sistem verovanja i predrasuda. U tom smislu “pogled na svet” treba razlikovati od filozofije. Pre no što su jonski mislioci započeli svoje nastojanje za razumevanjem i razjašnjavanjem prirode (fisis), pojedina grčka plemena, Jonjani pre svega, izvršili su kolonizaciju, odnosno, naseljavanje maloazijske obale Egejskog mora.         Ovi grčki kolonisti doneli su sa sobom stare kultove i običaje, ali ovim prenošenjem u novu postojbinu, kultovi i običaji izgubili su dosta od svoje primitivne vitalnosti. Mnogo toga je zadržano, ali promenom životne sredine došlo je do slabljenja vitalnosti starih verovanja i običaja.

Uostalom, izgleda kao da postoji neko pravilo u ovakvoj vrsti dogadjanja. Kad se npr. jedno divlje pleme seli iz jedne primitivne sredine u drugu primitivnu sredinu, onda se gotovo ništa ne menja u njegovom načinu života. Medjutim, kada se jedno pleme seli iz primitivne sredine u neku sredinu koja ima neke oblike civilizovanosti, onda dolazi do izvesnih značajnih promena. Ovde se možemo poslužiti jednom analogijom. Sloveni su u staroj postojbini imali odgovarajuće obrede, kultove, ritual, magiju i sve što obično ide uz primitivan način života. Kad su ovi doseljenici došli u regije koje su bile na daleko većem stupnju civilizovanosti, oni su u novoj postojbini promenili i dopunili svoje običaje i verovanja. Sličan proces dogadjao se i Grcima koji su kolonizovali maloazijskle obale Egejskog mora. Te obale su bile pod uticajem izvesnih orijentalnih civilizacija, koje su starije od grčke.

Primitivna predanja su lokalnog karaktera. Tek su Homer i Hesiod u svojim mitografskim poduhvatima otklonili lokalni karakter grčkih verovanja. Ova dva pesnika su tvorci panhelenskog politeizma te zbog toga nije pogrešno reći da su ova dva pesnika doprineli stvaranju grčkog nacionalnog osećanja. Grčka plemena preko ovih pesnika stiču predstavu o tome naspram drugih naroda koje nazivaju varvarima. Varvari su oni koji ne znaju, ne razumeju grčki jezik. To je epoha u kojoj se uvode olimpijske svečanosti (Olimpijade). To su panhelenske svečanosti. Na njima učestvuju, na njima se takmiče sportisti iz svih grčkih krajeva i plemena. Olimpijski panteon – teren – na religioznoj osnovi ujedinjuje sve Xelene. On je iznad i pored heterogenih lokalnih kultova. Ipak, olimpijski panteon nije potpuno potisnuo lokalne kultove. Običan, neobrazovan Grk teško je prihvatao vrlo složeno mnoštvo božanstava, koje je opisano u Hesiodovoj Teogoniji. Prosečan neobrazovan Grk u svojoj svesti zadržao je jedno ili najviše dva lokalna božanstva. Samo veoma obrazovani ljudi znali su do detalja Homera i Hesioda. No, postojali su rapsodi, tj. ljudi koji su putovali po celoj Heladi i koji su recitovali fragmente iz Homera i Hesioda. Rapsodi su bili upućeni u celu genaologiju bogova i u ovu ogromnu složenost panhelenskog politeizma. U VI veku p.n.e., a to je vek kada se prema Aristotelovom daktiranju radja Grčka filozofija, stvara se mnoštvo kosmogonija. Veliki deo tih kosmogonija izgubljen je. Sačuvani fragmenti omogućuju nam da ponešto saznamo o Epimenidovoj i Ferekidovoj kosmogoniji. Sačuvani su fragmenti iz jedne treće kosmogonije, čiji je autor bio Akusilaj.

Aristotel je u prvoj knjizi Metafizike razlikovao dva vrste filozofa. Jedne je nazvao “fizičarima”, a druge je zvao “teolozima”. Ovi poslednji bavili su se rodoslovljem bogova. Aristotel je, pre svega, imao u vidu Hesioda i Homera; to se u tekstu direktno vidi. Ali u takve ”teologe” spadali su: Ferikid, Akusilaj i Epimenid. Problem je u tome kao povući liniju razlikovanja izmedju “teologa” i “fizičara”. Celer je pretpostavljao da su “fizičari” na mesto personalnog kauzaliteta, kakav se nalazio u poetskoj mitografiji, prosto stavili impersonalni kauzalitet. Jednostavno rečeno, Celer je pretpostavio da su miletski mislioci bili prvi ljudi (u Grčkoj i svetu), koji su prestali da personifikuju prirodne sile. Celer, dakle, pretpostavlja da su miletski “fizičari” izveli onaj presudni korak od personalnog i voluntarističkog kauzaliteta prema mehaničkom kauzalitetu. Lako je uočiti da je Celerova pretpostavka, u stvari, inspirisana iskustvom modernih vremena.

U vremenu kada su nastajale evropske matematičke prirodne nauke načinjen je sličan korak. Hrišćansko poimanje dogadjanja bilo je zasnovano na personalnom voluntarističkom kauzalitetu. Sva objašnjavanja i sva doktrinirana stanovišta izgradjivana su, u krajnjoj liniji, na verovanju da je Bog prvi i poslednji uzrok svega božija volja te,  prema tome, ništa ne mora biti sutra tako kako je danas bilo; Bog može zapovedati Suncu da stane, da ne izadje jednoga jutra, ili Zemlji da se raspadne. Nastankom modernih prirodnih nauka, zaveden je princip mehaničkog kauzaliteta. Principom mehaničkog kauzaliteta pretpostavlja se nešto što je bilo blisko grčkom pogledu na svet. Bogovi, ma koliko bili moćni, ipak su podvrgnuti nečemu što su Grci zvali Ananke, nekoj nužnosti, sudbini. Verovalo se da bogovi tu nužnost i sudbinu ne mogu izmeniti. To je bila podloga na osnovu koje je Celer napravio pretpostavku da se razlika filozofa i mitografa sastoji u tome što su pesnici rasudjivali na osnovu personalnog kauzaliteta, a “fizičari” su uveli impersonalni kauzalitet.

Ipak, takvog oštrog razlikovanja nema u VI veku pre naše ere. U grčkoj mitologiji podrazumeva se i mehanički kauzalitet, što se ogleda baš u viziji nužnosti, ili viziji izvesnih, pravila koja i sami bogovi moraju da poštuju. U Talesovo vreme razlikovanje personalnog i nepersonalnog je nešto što još nikom ne pada na pamet. Uostalom, mi to vidimo iz primera jednog Empedokla, koji je živeo posle Talesa, revnosnu upotrebu mitskog jezika u izlaganju “fizike”. Mi, doduše, možemo da kažemo da je to Empedokle radio zato što se na pesnički način izražavao. Ali to ne znači da Empedokle nije mešao personifikovane i imperonifikovane vizije.

Tragovi antropomorfnog načina predstavljanja stvari nalaze se i u modernoj fizici, u pojmu sile npr. da ne govorimo o pojmu afiniteta. Stari istraživači prirode (fisis) nisu fizičari u našem današnjem smislu te reči. Današnji fizičari faktički ne ispituju fisis. Oni u strogom smislu reči nisu prirodnjaci.

“Fizičari” iz grada Mileta (Tales, Anaksimen, Anaksimandar) počeli su da razvijaju izvestan oblik mišljenja koji u svojoj suštini nije priča, nego nešto sasvim novo i do tada potpuno nepoznato. Oni su istovremeno odustali od toga da postavljaju do tada uobičajeno pitanje: šta bi bilo onda kad ničega nije bilo? To pitanje nameće se u primitivnim stanjima svesti. Miletski “fizičari” su prestali da sebi postavljaju takvo jedno pitanje i to je izgleda, bio najodsudniji korak, koji ih je doveo do stvaranja nečeg sasvim novog u odnosu na mitologiju. Kad kažemo nečeg sasvim novog, to ne znači da mitologija nije imala nikakvog uticaja, da mitologija nije inspirisala mislioce. Hoću samo da kažem da je to do čega su došli miletski “fizičari” kao prvi         “u ovoj vrsti filozofije”, kao što bi rekao Aristotel, bilo  u strukturalnom pogledu nešto sasvim novo, nešto sasvim drukčije od dotadašnjeg načina shvatanja zbivanja. Njihovo osnovno  pitanje nije ono o vremenskom početku formiranja kosmosa. U sažetoj formi, njihovo pitanje je glasilo: “Šta jeste”?. Šta je ono osnovno, ono temeljno, fundamentalno u svim promenama, u svim dogadjanjima? Doduše, to što su miletski “fizičari” napravili još nije filozofija, to je tek misao o prirodi, ali njihova pitanja su doista filozofska.

Kod pisaca teogonija i kosmogonija možemo uočiti sličnost njihovih vizija o nastanku kosmosa sa religioznim predstavama drugih naroda. Izmedju pojedinih mitologija postoji izvesna izomorfija, tako da je moguće odredjenu teogoniju jednoga naroda prevesti na teogoniju drugoga naroda. Rimljani su, na primer, vrlo lako uspostavili ovu “biunivoku korespodenciju” sa grčkom mitologijom. Panteon rimskih božanstava je isti kao i panteon olimpijskih, samo su imena drukčija. Isto, tako, možemo uočiti izvesne sličnosti izmedju egipatske i grčke mitologije, izmedju jevrejske i grčke, sumerske i grčke itd. Razume se, isto je tako moguće uočiti mnogobrojne razlike koje postoje izmedju ovih mitologija. Prevashodno, najvažnija od tih razlika je u tome što je grčka mitologija neobično maštovita, bar u onom vidu u kome nam je ona prenesena preko pesnika mitografa.

Ove sličnosti, odnosno ovog prevodjenja, ne može u takvom vidu biti kad je reč o poredjenjima mitskih predstava, s jedne strane, i vizija prirode, odnosno teorija o prirodi koje su razvili miletski mislioci, s druge strane. U prvom slučaju, kada je reč o mitskim predstavama, tvorci teogonija i kosmogonija zamišljaju sva zbivanja kao vremenski tok, kao tok koji ima svoj početak, svoje dovršenje i svoje trajanje. U jednoj takvoj kosmogoniji, na primer, dosta se jasno razlikuje rodjenje kosmosa, ili klice kosmosa; zatim, postepeno dovršavanje kosmosa koje se obično prikazuje kao rodoslovlje božanske porodice: i, na kraju, trajanje takvog univerzalnog poretka u vremenu. U drugom, slučaju, kad je reč o teorijama ili posmatranjima miletskih filozofa, nema jasnog hronološkog toka. Namesto toga vremenskog toka sa početkom, završetkom i trajanjem uvedena je ideja kružnog zbivanja.

Barnet pretpostavlja da je u jonskom karakteru postojala jedna melanholična crta i da je ova melanholija navodila na umovanje o nestabilnosti stvari. Pre Talesa, napominje Barnet, Mimnerm iz Kolofona izražava tugu zbog promene. Kasnije, pesnik Simonid lamentira nad činjenicom da generacije ljudi padaju kao što pada lišće s drveća u jesenje dane.Slično mesto nalazi se u VI pevanju Ilijade  počinje stihom 146-im: “Zašto Tidejev sine, o junače za rod me pitaš; Kakvo je lišće u šumi i ljudsko pleme je takvo; jedno lišće po zemlji vetar rastura, drugo radja brsnata šuma kad proletne osvane doba; tako i ljudi, jedni uzrastaju, nestaju drugi”. Opadanje lišća za Jonjane, kao i za Semite u Maloj Aziji, bilo je znak umiranja Adonisa. Adonis je semitsko ime i znači “gospod”, a grčko ime za Adonisa je Tamoj.

Grčki mitografi su, kad bi govorili o bogovima, obično upotrebljavali dva atributa božanstva, jedan je besmrtan, a drugi je večno mlad, onaj koji nema starosti. Epska tradicija je ove atriute pripisivala bogovima, pa su oni postal kriterijum pomoću koga se razlikovalo božansko od ljudskog. Sve što je božansko, bilo je besmrtno i večno mlado. Sve što je ljudsko bilo je, analogno tome, i smrtno i podložno starenju. Jonski fizičari iznašli su još nešto što je zaslušivalo atribute; to je sama priroda (fisis). Sve što je prirodno (fizičko), radja se i umire, ali priroda se ne radja, niti umire. Ona je besmrtna i večno mlada. Šta je, u stvari priroda? Aristotel odredjuje taj pojam kao princip kretanja, a kretanje je, za Aristotela, nešto raznovrsno, nešto čega ima više vrsta. Prvo, kretanje je isto što i rašćenje. Zatim, kretanje je umanjivanje, neko opadanje, smanjivanje. Nadalje, kretanje je “drugopostajanje”, ili transformacija, preobražaj. Naposletku, kretanje je promena mesta, pomeranje. Pomeranje, kao što naša reč kaže, jest nešto što se zbiva po meri. Promena mesta, je od početka XVII veka pa do danas glavna i jedina vrsta kretanja.

Za Aristotela, pak, i za Grke uopšte, promena mesta nikako nije glavna vrsta kretanja. Može se reći da je to jedna vrsta kretanja, koja nipošto nije na prvom mestu. Naslov O prirodi, koji je pridavan gotovo svim delima presokratskih mislilaca, izgleda da nije označavao ništa drugo do činjenicu da je u tim delima bilo reči o onome što je stalno u svim promenama. O prirodi značilo bi “O stalnosti”, ili, ako bismo se poslužili aristotelovskom terminologijom, “O supstanciji”. To što je stalno u svim promenama možemo, u duhu kasnije ustanovljene aristotelovske terminologije, nazvati supstancija, što je latinski termin, koji se na naš jezik doslovno prevodi kao podmet, kao ”ono što je podmetnuto” ili “ono što je ispod” čulnog izgleda svih zbivanja, ispod fenomena.

Fisis presokratovskih mislilaca jeste, dakle, isto što i besmrtna, večno mlada osnova svih zbivanja, iskon ili istok i utoka svega što se dogadja, svega što se radja i umire, nastaje i propada. Platon, kad govori o starim misliocima, upotrebljava reč fisis upravo u tom značenju. On kaže: “Kad govore o prirodi oni (jonski mislioci) misle na ono što je prvo”, prvo u smislu osnovnog, fundamentalnog (Zakoni,892c). Platon, sa svoje strane, ne prihvata takvo značenje fisisa. On fisis shvata kao dovršeni razvoj svake stvari i kao cilj razvoja koja predhodi samome razvoju. Platon, dakle, ima u vidu dve stvari kad govori o prirodi. Prvo, on tu reč upotrebljava u onom smislu u kojem i mi danas u običnom govoru upotrebljavamo. Kažemo da je priroda čoveka isto što i suština zrelog čoveka. No, Platon ima još jedno značenje, koje se ne nalazi ni u našem rasudjivanju, niti ga ima kod jonskih fizičara: priroda jest istovremeno finalni uzrok, nešto što unapred determiniše razvoj. Iz toga sledi, recimo, da priroda jednog majmuna ne može biti ništa drugo nego majmunska priroda: jedno majmunče ne može da se razvije u nekakvog pesnika, muzičara i sl. Majmun ostaje majmun, jer ga njegova priroda determiniše da bude to što jeste i ništa više. Takvo shvatanje fisisa bilo je potpuno nepoznato presokratskim fizičarima. Fisis je za milećane nešto što je u osnovi, nešto što može biti iskvareno ljudskim proizvodima. Ljudski proizvodi nisu prirodni nego veštački (umetnički): oni su rezultat umenja. Isto tako, sve što je izuzetak od pravila, čudo, nešto što se vrlo retko dogadja, jeste za milećane prirodno.

Reč ARHN upotrebljava se u kasnijim izlaganjima učenja presokratskih fizičara kao reč koja se najčešće asocira sa reči fisis. Tako, kad je već izgradjena predstava o stanovištu presokratskih fizičara, ona je obuhvatala činjenicu da su ovi mislioci ispitivali prirodu, ali da su istovremeno tražili odgovor na pitanje šta je arhn. Ta reč, inače, označava ono što je prvo. Ovo značenje nalazimo u izvednici arhont. “Arhont” ne mora biti najstariji po godinama; on je obično najstariji po vlasti, po moći. I kod jonskih fizičara arhn je ono što je najvažnije, ono što je osnovno, ono što je gospodar.

Medjutim, samo pojam arhn je, po svemu sudeći, aristotelovskog porekla. Aristotel je ovu reč upotrebio u prvoj knjizi Metafizike, gde je govorio o doktrinama koje su mu predhodile. Upotrebljavajući u tom kontekstu reč arhn, Aristotel je gledišta starih “fizičara” procenjivao i prosudjivao, pa ih je izlagao kroz okvire vlastitog stanovišta. Platon inače ne pominje tu reč kad govori o presokratovskim “fizičarima”. Veliki deo našeg znanja o tome šta su mislili i govorili prvi “fizičari” dolazi nam preko peripatetičkih i stoičarskih doksografskih spisa. Ovi peripatetički i stoički doksografski spisi stoje u manje ili više direktnoj zavisnosti od Arisatotela, odnosno od spisa jednog njegovog neposrednog učenika i prijatelja (Teofrasta). Može se, ipak, pretpostaviti da je neki od prvih “fizičara” ponegde upotrebio reč arhn. To ne bi bilo ništa čudno, jer reč arhn pripada običnom govoru. Ali sigurno je da arhn, u rasudjivanju prvih fizičara, nije moglo imati ono složeno značenje koje nalazimo kod Aristotela.

Iz Platonovog dijaloga Fedon (96a) saznajemo da su spisi prvih jonskih mislilaca mogli nositi naslov: peri fisis istoria. Kažem “mogli su nositi naslov”, jer faktički nisu imali nikakav naslov. Stari spisi nisu imali naslova. Čak i Herodotova Istorija nema naslova nego se autor i naslov dela saopštavaju u prvoj rečenici: “Ovo je istorija Herodota Halikarnašanina koji je preduzeo ova zapisivanja da bi …”. Platon je verovao da bi adekvatan naslov tih starih spisa mogao da bude Peri fisis istoria. U prevodu M.N.Djurića taj izraz je preveden kao ”Istorija prirode”. Ali to nije odgovarajući prevod. Nije reč o Istoriji, nego o istraživanju prirode. Istoria znači istraživanje ili ispitivanje. Ovo morate imati u vidu da biste razumeli slične naslove koji se u XVII i XVIII veku javljaju kao naslovi nekoliko velikih poduhvata kao što je npr. Bifonov poduhvat u nekoliko ogromnih obimnih tomova pod naslovom “Istorija prirode” (Istraživanje prirode).

Presokratske mislioce nazivaju u filozofskoj istoriografiji još i kosmolozima. U mnogobrojnim istorijama filozofije uvodi se posebna periodizacija u kojoj na prvo mesto dolazi tzv. Kosmološki period. Posle ovog nastupa “antropološki period”, da bi se helenska filozofija završila “sistematskim periodom” (kao kod Vindelblanda). Medjutim, nema kosmološkog perioda, koji bi bio strogo odvojen od antropološkog, a ovaj opet strogo odvojen od sistematskog. Nešto je adekvatnija, iako ne i pogodnija, ona periodizacija koja celokupnu helensku misao deli na presokratski i sokratski period. Ovaj poslednji obuhvata Sokrata, Platona i Aristotela. Postaristotelovski period naziva se “helenistički”. Ovamo spadaju epikurejci i stoičari, onda razne orijentacije Likeja i Akademije u tim novim vremenima.

Iako je istina da se presokratski mislioci bave objašnjavanjem nebeskih i meteoroloških fenomena, ipak ni jedan njihov spis ne bi mogao biti naslovljen recimo ovako O nebu ili O meteorima. To su naslovi nekih Aristotelovih spisa. S tim u vezi, treba imati u vidu da Kosmos i Fisis nisu ista stvar. Kosmos izvorno znači nakit, a kad su filozofi počeli upotrebljavati tu reč (upotreba potiče od pitagorejaca i Heraklita) ona dobija značenje univerzalnog poretka. Kosmos, je dakle, univerzalni (svetski) poredak.        Fisis nije univerzalni poredak, nego osnova svih zbivanja, ono iz čega sve nastaje i u šta se sve vraća. A kod Aristotela fisis znači istovremeno rašćenje i smanjivanje, preobražaj i kretanje, odnosno princip svega toga. Presokratski mislioci se, u prvom redu, bave istraživanjem prirode kao fisis. Istražujući prirodu (fisis) presokratski mislioci u stvari istražuju život.[…]

Dakle, fisis je isto što i život, životna snaga, i presokratski mislioci (naročito jonjani) veruju da sve što postoji na neki način i živi. Jonjani su daleko od toga da razlikuju organsko od neorganskog, fizičko od psihičkog, i sve što je psihičko istovremeno je i fizičko. Aristotel stoga kaže da su ovi fizičari verovali u večno kretanje. Ovo što kaže Aristotel ima puno značenje tek pod uslovom da se kretanje ne shvati samo kao promena mesta nego i kao rašćenje, smanjivanje, radjanje, umiranje, nastajanje – propadanje, formiranje-rasformiranje.   Dok je fisis nešto večno…kosmos je poredak koji može da se uspostavi, ali isto tako kao što može da se uspostavi, može i da propadne. Kosmos se može organizovati, ali se može i dezorganizovati, može se raspasti. Prvo fisičari, medjutim, nigde u svojim spisima ne pominju eksplicitno izraz “večno kretanje”. Ni Heraklit nigde ne kaže ono popularno Panta rei (sve teče). Jonski fizičari ne pominju ovaj izraz zato što ga podrazumevaju. To je za njih nešto što je samo po sebi evidentno.

Ovo podrazumevanje večnog kretanja, kao osnovnog obeležja samoga bivstvovanja, navelo je neke filozofske istoriografe da govore o tome kako su Jonski mislioci stihijni dijalektičari. To nije toliko pogrešno koliko može da izazove različite nesporazume. Šta znači takva kvalifikacija da su u stvari fizičari stihijni dijalektičari? Tu se, u stvari, hoće reći da su oni implicitno pretpostavljali večni tok, večno kretanje. Medjutim, kad kažemo da je to stihijna dijalektika, mi u stvari tvrdimo da ovi mislioci kao deca dolaze do izvesnih ideja, ne znajući za te ideje. To ne bi odgovaralo onome što su jonski fizičari bili.         S druge strane, uvodjenje hegelovskog pojma dijalektike u sferu jonskog mišljenja može, sa svoje strane, da izazove izvesne zabune. Zabune dolaze otuda što onda prvenstveno možemo pretpostaviti da su jonski ”fizičari” već oformili ono što se u filozofiji zove dijalektika. Takvo tvrdjenje ne bi odgovaralo činjenicama. Jonski fizičari nisu ništa znali o dijalektici, uključujući tu i Heraklita. Uopšte, ni od jednog od presokratovaca nema ni pomena o dijalektici. Dijalektika se, kao način filozofiranja i kao način duhovnog preobražaja, oformljuje tek kod Sokrata, odnosno Platona. Hegelovski pojam dijalektike stoji na liniji koja ima svoj početak u Platonu.

Sam Hegel je dosta doprineo ovoj, unekoliko prizvoljnoj upotrebi reči dijalektika i to time što je nagovestio da nema ničeg u Heraklitovim aforizmima, što on (Hegel) ne bi prihvatio i uneo u svoj filozofski sistem. Popularna verzija hegelovske dijalektike navodi na to da se, kad se pomene reč dijalektika, odmah asocira neko večno kretanje i večna promena, a uz to večno kretanje još i stalna borba suprotnosti. Heraklit je doista govorio o reci u koju se ne može dva puta ući i time dozvoljavao mogućnost da se ova “reka” alegorijski tumači kao znamenje zbivanja uopšte. Heraklit isto tako govori da je borba, odnosno rat otac svega i da je taj rat jedne učinio slobodnima, a druge robovima. Ovo je stvorilo mogućnost da se Heraklitovi aforizmi  dovedu u vezu sa hegelovskom dijalektikom, jer se hegelovska dijalektika dobrim delom zasniva na univerzalnim antinomičnim zbivanjima.[…]

Takve trijadične šeme nema kod Heraklita, te se ne može govoriti da je Heraklit “otac dijalektike”, bilo u strogom hegelovskom smislu, bilo u Platonovom smislu te reči. Isto se  tako ne može bezrezervno govoriti o tome da su drugi jonski mislioci, kao npr. Milećani, bili dijalektičari. Doduše, mi to u nekom popularnom govoru možemo da kažemo, ali takav popularni govor onda izaziva raznovrsne nesporazume, izmedju ostalih i nesporazum da je filozofija, pošto se nužnim načinom služi običnim svakodnevnim govorom, jednaka nekom popularnom govoru, a to nije slučaj. Filozofija nije isto što i popularni govor. Takvo uverenje bi nas dovelo do toga da pretpostavljamo kako je svaki čovek filozof, jer svaki čovek nešto misli.

Cilj jonskih “fizičara” nije bio u tome da istražuju ono što je izgledalo samo po sebi očigledno, a to je “večno kretanje”. Njihova istraživanja bila su usmerena prema onome što stoji iza ove očiglednosti, prema onome što je skriveno, što je “s one strane” čulnog izgleda stvari. Da su oni samo konstatovali kako se sve menja i sve teče, to ne bi bila osobito visoka i uzvišena mudrost, već bi pre mogla biti jedna trivijalna konstatacija onoga što se opaža u svakodnevnom životu.

Za jonske mislioce nije bila nikakva zagonetka večno kretanje, nego upravo ono što perzistira, ono što je stalno u svim tekućim i lako opažljivim promenama. Kretanje, kao poseban fenomen, postalo je predmet posebnog istraživačkog interesa tek onda kada se Parmenid usudio da porekne pravu stvarnost toj empirijskoj očiglednosti. Tek tada je kretanje bilo uvedeno u središte filozofskih istraživanja, razume se, na taj način što je stavljeno u pitanje, u sumnju.

U novijoj istoriografiji stvorena je posebna kovanica kojom se želelo označiti stanovište jonskih mislilaca. Ta kovanica je hilozoizam i sastavljena je od dve grčke reči: materija (materija u smislu materijala štofa) i (život). Ovom kovanicom trebalo je da se sažeto pokaže kako su jonski mislioci pretpostavljali da je celokupni material oživljen, da život nije nešto što bi postojalo samo u individualnim ljudskim ili životinjskim primercima, nego da je život nešto što je u svemu svojstveno.

Izraz “hilozoizam”, medjutim, nije sasvim adekvatan onome što se hoće da označi. Njime se sugeriše da su jonski fizičari razlikovali duh i materiju, te da su na temelju ove razlike došli do uvidjanja da je materija oduhovljena, oživljena. Mora se imati u vidu činjenica da u Talesovom vremenu, pa i mnogo kasnije, nije bio izgradjen nikakav pojam materije. U tekstovima presokratika termin “materija” se uopšte i ne pojavljuje.       Nema ga ni kod Demokrita. Analogno tome, jonskim fizičarima je isto tako bio stran, kasnije izgradjen, filozofski pojam duha. Jonskim fizičarima je isto tako u velikoj meri bio stran i nepoznat pojam nusa, u onom smislu u kojem je taj pojam kasnije dobio svoju filozofsku obradu kod Platona i Aristotela.[…]

(B.Pavlović, Presokratska misao, 1997, 9–17)

One thought on “BRANKO PAVLOVIĆ – Presokratska misao

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s