DIOGEN LEARTIJE – izvod iz dela (Život i mišljenja istaknutih filozofa)


Neki tvrde da je proučavanje filozofije počelo kod varvara. Kažu naime, da su u Persijanaca živeli magi, a u Babilonjana ili Asiraca Haldejci, u Indusa gimnosofisti; medju Keltima i Galima ljudi koji su se zvali druidi i sveti; tako tvrde Aristotel u knjizi Magikus i Sokrat u dvadesettrećoj knjizi dela Diadochai (Redosled filozofa). Dalje tvrde da je Mohos bio Feničanin, Zamolskid – Tracanin, a Atlant – Libijac.

Egipćani tvrde da je Hefest bio sin Nila i da je s njim počela filozofija, a da su njeni predstavnici bili sveštenici i proroci. Od toga vremena do Aleksandra Makedonskog prošle su 8.863 godine; za to vreme dogodila su se 373 Sunčeva i 832 Mesečeva pomračenja.

Doba maga, od kojih je prvi bio Persijanac Zoroaster, trajalo je pet hiljada godina pre pada Troje, kako tvrdi Platonov učenik Hermodor u svom delu O matematici;  Ksantos Lidjanin računa šest hiljada godina od Zoroastra do Kserksovog pohoda, i kaže da je posle toga bilo mnogo magova jedan za drugim, po imenu Otanas, Astrampsihos, Gobrias i Pazatas, sve do osvajanja Persije od strane Aleksandra.

Ali ovim piscima nije poznato da ovi uspesi koje oni pripisuju varvarima zapravo pripadaju Helenima, s kojima nije počela samo filozofija, nego i sam ljudski rod. Kod Atinjana je, na primer,  živeo Musajos, a kod Tebanaca Linos. Tvrdi se da je Musajos bio sin Eumolpov, da je napisao Teogoniju i prvi konstruisao loptu; dalje, da je on učio da sve vodi poreklo od jednoga i da se u jedno rastvara. Umro je u Faleronu, i priča se da mu je napisan ovaj epitaf (Anthol.Pal.,VII,615):

Faleron krije dragog Eumolpovog sina,

Musaja, telo pokojnikovo, ispod svog groba.

Atinjani se nazivaju Eumolpidima po Musajevom ocu. Linos je, po predaji, bio sin boga Hermesa i muze Uranije. On je napisao Kozmogoniju, opisao kretanje sunca oko meseca, i govori o postanku životinja i plodova. Početak ove pesme glasi ovako:  Beše jednom vreme u kome ponikoše sve stvari. Ovu misao prihvatio je Anaksagora i izjavio da su sve stvari bile zajedno, da je došao Um (Nus) i da ih je lepo rasporedio.

Linos je umro u Eubeji, pogođen Apolonovom strelom, a ovo je njegov epitaf (Anthol.Pal.,VII,616):

Ova zemlja prihvatila je mrtvoga Tebanca Lina

Lepo ovenčanog sina muze Uranije.

I tako je filosofija počela kod Helena; i samo njeno ime ne dozvoljava da se prevede na strani jezik.

Ali oni ljudi koji njen pronalazak pripisuju varvarima navode Orfeja Tračanina, tvrdeći da je bio filozof i da je najstariji od njih. Ja zaista ne znam da li ga treba nazvati filozofom ako se ima na umu šta je on rekao o bogovima. Jer šta treba da kažemo za onoga koji ne preza od toga Istorija filozofije da bogovima pripiše sve ljudske patnje, pa čak i što i sami ljudi retko izgovaraju i čine ružno svojim jezikom. Priča se da je poginuo od ruku žena; ali prema epigramu u Diosu, u Makedoniji, govori se da je bio pogodjen munjom; epigram glasi (Anthol.Pal.VII, 6):

A Ovde sahraniše muze Tračanina Orfeja sa zlatnom lirom,

Koga je ubio mudri Zevs zadimljenom munjom

Pobornici mišljenja da je filozofija počela kod varvara izlažu oblik koji je ona u pojedinim narodima primila.Tako tvrde da su gimnosofisti i druidi izražavali filozofiju kroz zagonetke, zahtevajući od ljudi da poštuju bogove, da ne čine nikakvi zlo i da se vežbaju u hrabrosti. Klitarh u dvanaestoj knjizi svoga dela govori da gimnosofisti preziru smrt, da se Haldejci bave astronomijom i predskazivanjem budućnosti, da magi provode vreme u obožavanju bogova, prinošenju žrtava i molitvama, govoreći da bogovi jedino njih čuju. Oni iznose svoja mišljenja o prirodi bogova i njihovom poreklu, i smatraju da su bogovi vatra, zemlja i voda. Osudjuju upotrebu kipova, a najviše one koji govore da postoje i mučka i ženska božanstva. Raspravljaju o pravičnosti i smatrajuu da nije bezbožno imati odnose sa majkom ili kćerkom, kao što tvrdi Sotion u dvadeset trećoj knjizi svoga dela. Oni, dalje, upražnjavaju mantiku i proricanja budućnosti i tvrde da im se i sami bogovi prikazuju.Dalje, oni govore da je vazduh pun likova (prividjenja) koji se kreću kao para, a vide ih ljudi s oštrim okom. Zabranjuju upotrebu svakog nakita i svako nošenje zlata. Njihovo odelo je belo, krevet im je na zemlji, od slame, hrana njihova je zeleniš, sir i prost hleb. Trska im služi kao štap; njime, kažu, nabadaju sir, podižu i tako jedu.

Čarobnjačka magija nije im poznata  tvrdi Aristotel u svom spisu Magikus, kao i Deinon u petoj knjizi svojih Istorija. Deinon tvrdi takodje da je Zoroaster (što i samo ime u tačnom prevodu znači) bio obožavalac zvezda. To potvrdjuje i Hermodor. Aristotel u prvoj knjizi dela O filozofiji tvrdi da su magi stariji od Egipćana. Oni, kaže, veruju u dva principa: u dobrog duha (demona) i zlog duha; prvog zovu Zevsom, ili Oromazdom (Ormuzdom), a drugoga Hadom ili Arimanom. Ovo potvrdjuju i Hermip u svojoj prvoj knjizi O magima, Eudoks u svom putu oko sveta i Teopomp u osmoj knjizi svoga dela Filipika. Teopomp takodje tvrdi da će na osnovu učenja maga ljudi živeti u budućem životu i da će biti besmrtni, i da će svet ostati dalje po njihovim molitvama. To potvrdjuje i Eudem sa Rodosa. A Hekataj tvrdi da, po njihovom učenju, i bogovi podležu radjanju. Klearh iz grada Soloi, u svojoj raspravi O vaspitanju tvrdi da gimnosofisti vode poreklo od maga. Neki tvrde da i Hebrejci vode poreklo od njih. Autori koji su pisali o magima optužuju Herodota, tvrdeći da Kserks nikad nije bacao koplja u Sunce, niti da je spuštao lance u more, zbog toga što su, po verovanju maga, Sunce i more bogovi. Ali da je on s punim pravom razarao kipove.

Egipatska filozofija, ukoliko se odnosi na bogove i pravičnost, uči da je princip sveta materija, da su se zatim četiri elementa odvojila od materije, te su najzad stvorena raznovrsna živa bića.Sunce i Mesec su bogovi, a nazivaju se Oziris i Izida. Kao što pričaju Maneto u svom delu Epitome o prirodi i Hekataj u prvoj knjizi svoga dela O egipatskoj filozofiji, Egipćani kao božanske simbole uzimaju bubu, zmiju i sokola, kao i druge životinje. Oni ovim svetim životinjama podižu kipove i hramove zbog toga što ne znaju kakav je pravi božji lik. Po njihovom učenju, svet je stvoren, prolazan je i ima oblik lopte; zvezde se sastoje od vatre, i sve što se na Zemlji dogadja, zbiva se prema tome kako je ta vatra pomešana. Mesec se pomračuje zato što zapadne u Zemljinu senku. Duša čovekova nadživljava smrt i prelazi u druga tela. Kiše nastaju zbog promena u vazduhu. I za sve druge pojave oni daju prirodna objašnjenja, kako pričaju Hekataj i Aristragora. Egipćani su takođe doneli zakone o privlačnosti, a pripisuju ih Hermesu. I sve životinje koje su korisne ljudima oni su progasili bogovima. Oni takodje tvrde da su pronalazači geometrije, astronomije i aritmetike.

Eto tako stoje stvari sa pronalaženjem (filozofije).

Ali reč filozofija prvi je upotrebio Pitagora, i samoga sebe je nazvao filozofom, u razgovoru sa sikionskim ili flijuntskim tiraninom Leonom: tako priča Heraklid Pontski u svom delu       O snu; rekao je da niko nije mudar, osim boga. Ono što se sad naziva filozofijom sada se naziva mudrost, a mudrac je značio onoga koji se mudrošću bavi po pozivu, dakle čoveka koji je bio istaknut po svojoj duhovnoj snazi i oštrini, dok filozof označava samo ljubitelja mudrosti. Ljudi su se tako zvali i sofistima, i to ne samo filozofi, nego i pesnici. Kratin ovako zove Homera i Hezioda, hvaleći ih u svom delu Arhilohi.

Mudracima su smatrani: Tales, Solon, Periandar, Kleobul, Hilon, Bijan, Pitak. Ovima dodaju Skita, Anaharsisa, Misona iz Hena, Ferekida iz Sirosa, Krićanina Epimenida. Neki medju njima njih ubrajaju i tiranina Pisistrata.To su, dakle, mudraci.

Filozofija ima dvostruko poreklo; ona je počela od Anaksimandra, a s druge strane od Pitagore. Prvi je bio učenik Talesov, a Pitagoru je učio Ferikid. Jedna škola se zvala jonskom školom, jer je Tales bio Jonjanin iz Mileta. On je bio Anaksimandrov učitelj. Druga škola je italska od Pitagore, jer je on najviše vremena kao filozof živeo u Italiji. Jonska škola se završavala Klitomahom i Hrisipom i Teofrastom, a italska škola Epikurom. Jer Talesov učenik beše Anaksimandar, njegov Anaksimen, a Anaksimenov opet Anaksagora; Anaksagorin učenik je bio Arhelaj, a Arhilejev učenik beše Sokrat, koji je uveo etiku. Njegovi učenici su bili ostali sokratici i Platon, osnivač stare akademije. Njegovi učenici behu Speusip i Ksenokrat; njih nasledjuju Polemon, Krantor i Krates; Arkesilaj je osnivač Srednje akademije; zatim Lakkid, osnivač Nove akademije. Njegov učenik beše Karnead, a učenik Karneadov bio je Klitomah. Eto, tako je bilo do Klitomaha.

Ova škola vodi do Hrisipa ovako: Sokrata nasledio Antisten, njega Diogen zvani cinik, zatim dolazi Tebanac Krates, pa Zenon iz Kitona, pa njegov učenik Kleant, pa Hrisip. Do Teofrasta ona vodi ovako: Platonov učenik je bio Aristotel, a Aristotelov Teofrast. Tako se završava jonska škola.

Evo kako se završava italska škola. Ferekidov učenik beše Pitagora, posle toga dolazi njegov sin Telang, njegov naslednik Ksenofan, pa Parmenid, zatim Zenon Eleaćanin, pa Leukip i Demokrit. Demokritovih učenika je bilo mnogo, a ističu se Nausifan i Naukid, čiji je učenik bio Epikur.

Filozofi se mogu podeliti u dogmatike i efektike (skeptike). Dogmatici su svi oni koji tvrde da se stvari mogu shvatiti, a skeptici su svi oni koji o stvarima ne donose sud, jer se one ne mogu saznati. Neki od ovih mudraca su ostavili spise, a neki uopšte nisu ništa napisali, kao što je po mišljenju nekih bio slučaj s Sokratom, Stilponom, Filipom, Menedemom, Pironom, Teodorom, Karneadom, Brisonom; neki dodaju  Pitagoru i Aristona sa Hilosa, koji su napisali samo nekoliko pisama. Drugi su, pak, napisali samo jedan spis, kao što su: Melisos, Parmenid i Anaksagora. Mnoga dela napisao je Zenon, još više Ksenofan, još više Demokrit, još više Aristotel, još više Epikur i još više Hrisip.

Neke filozofske škole nazvane su po njihovim zavičajnim gradovima, kao što su: eleaćani, megarici, eretrici i kirenaici; druge, opet, po prostorijama u kojima su učile, kao što su: akademici i stoici. Neke filozofske škole su nazvane po slučajnim okolnostima: kinici; jedni po temperamentima: eudemonisti (ili škola o sreći), drugi po shvatanjima: istinoljubivi, ili elenktici (refutacionisti), ili analogetici (koji prosudjuju na osnovu analogije); neki, opet, nose ime po svojim učiteljima kao što su: sokratici i epikurovci – i slično. Neki su dobili naziv po prirodi: fizičari (prirodnjaci) po svom istraživanju prirode, drugi su prozvani etičarima (moralistima) jer su se bavili etikom (moralom). Dijalektičari su svi oni koji se bave žongliranjem rečima.

Filozofija ima tri dela: fiziku, etiku i dijalektiku (ili logiku). Fizika je deo koji se bavi kosmosom i svime što je u njemu; etika se bavi životom i svim stvarima što se odnose na nas; dijalektika se bavi procesima rezonovanja (mišljenja) i kod jedne i druge. Fizika je preovladavala sve do vremena Arhelaja; sa Sokratom je počela etika, kao što smo ranije rekli, a dijalektika počinje od eleaćanina Zenona. U etici je postojalo deset škola: akademička, kirenaička, elijskla, kinička, eretrijska, dijalektika, peripatetika, stoicizam i epikureizam.

Staroj školi akademika stajao je na čelu Platon Srednjoj akademiji – Arkezilaj, a Novoj – Lakid. Aristip iz Kirene bio je osnivač kirenske škole; elijske škole – Faidon iz Elije, megarske – Euklid iz Megare, kiničke – Antisten iz Atine, eretrijske – Menedem iz Eretrije, dijalektičke – Klitomah iz Kartagine, peripatetičke – Aristotel iz Stragire, stoičke – Zenon iz Kitiona. Epikurejska škola nazvana je po Epikuru.

Hipobot u svom delu O filosofskim jeresima kaže da postojji devet sekta ili školi: prva je megarska, druga – eretrijska, treća – kirenska, četvrta- epikurejska, peta – anikerejska, šesta-teodorejska, sedma – Zenonova i stoička, osma – staroakademska, a deveta – peripatetička. On ne pominje ni kiničku, ni elijsku ni dijalektičku školu.

Što se tiče sekte pironičara, nju zbog nejasnoće u zaključcima većina ne ubraja u sekte; neki, medjutim, tvrde da ona predstavlja sektu u nekom pogledu, a u drugom ne. Izgleda da je to ipak sekta, jer mi sektom nazivamo sve one koji u svom stavu prema pojavama slede, ili izgleda da slede, neke principe. Na osnovu toga mogli bismo s pravom da tu sektu nazovemo skepticima. Ali ako sektu smatramo nekom sklonošću u korist dogma, oni se više ne mogu nazivati sektom skeptika, jer nemaju dogma, odnosno pozitivnih učenja.

Ovo su bili počeci filozofije, i njen razvojni put; toliko je bilo delova i toliko sekti u filozofiji.

(Diogen Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa, 1981, 23 – 28)
(Diogen Laertije, Život i mišljenja istaknutih filozofa, 1981, 23 – 28)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s