IKONOBORCI: SV. JOVAN DAMASKIN.
Apologetska slova protiv opadača svetih ikona
(II, 4) Neprijatelj istine i protivnik spasenja ljudi koji je u svoje vreme prevario ne samo mnogobošce nego čak i same sinove Izrailjeve da prave slike demona i bezbožnih ljudi i ptica i životinja i gmizavaca, i da im se klanjaju kao bogovima, pokušava sada da unese nemir u spokojnu Crkvu Božju, ustima nepravednika i jezikom lukavim rečima Božjim zlo podmećući i trudeći se da njegovu ružnoću i mračni vid prikrije i da srca vernih pomeri iz istinskog i Ocima predanog običaja (Š, 2). Jer ustadoše neki govoreći da ne treba slikati i predlagati za gledanje i proslavljanje i divljenje i revnovanje Hristova spasonosna čudesa i stradanja, kao ni junačke podvige Svetih protiv đavola. A ko ne uviđa od onih koji imaju božansko znanje i duhovnu mudrost da se tu radi o đavoljem podmetanju? Jer on ne želi da bude objavljen njegov poraz i posramljenje niti slava Božja i njegovih Svetih da bude opisana.
(II, 5) I zaista, ako bismo mi pravili sliku (ikonu) nevidljivog Boga, grešili bismo, jer je nemoguće izobraziti ono što je bestelesno i bez oblika, nevidljivo i neopisivo. Ako opet pravimo slike (ikone) ljudi i smatramo ih za bogove i kao bogovima im služimo, stvarno bezbožno radimo. Međutim, mi ništa od svega toga ne činimo. Jer to nije greh ako slikamo ikonu Boga koji se ovaplotio i javio telesno na zemlji n po neizrecivoj dobroti poživeo sa ljudima, i primio na sebe prirodu i težinu i oblik i boju tela. To je samo izraz naše čežnje da vidimo Njegov lik. Jer kao što kaže božanski Apostol: „Sada vidimo u ogledalu i u zagonetci” (1. Kor. 13,12). A ikona i jeste ogledalo i zagonetka prikladna teži našega tela. Jer po rečima božanskog Grigorija, ma koliko se um trudio nije u stanju da izađe iz telesnosti.
(II, 6; III, 3) O nepomeniče, zavidljivi đavole, krivo ti je da vidimo Vladičin prilik, podobije (omioma) i da se preko njega osvetimo i vidimo Njegova spasonosna stradanja i da se divimo Njegovom snishođenju, da sozercavamo Njegova čudesa i poznamo i proslavimo silu Njegovog božanstva. Ti zavidiš Svetima na časti koju im je Bog podario. Ne želiš da gledamo opisanu njihovu slavu i da postanemo revnitelji njihove hrabrosti i vere. Ne podnosiš telesnu i duševnu korist koju od vere u njih zadobijamo. No, nećemo ti se pokoriti, zavidljivče, demone i čovekomršče! Počujte narodi, plemena, jezici, ljudi, žene, deco, starci, mladići, odojčadi, narode hrišćanski sveti: Ako vam neko propoveda drugačije od onoga što je primila Katoličanska crkva od svetih Apostola, Otaca i Sabora i do sada sačuvala, ne slušajte ga i nemojte primiti zmijin savet, kao što ga je Eva primila i požela smrt. Bilo anđeo ili car da vam propoveda drugačije od onoga što ste primili, zatvorite uši vaše. Nadajući se u popravku ustručavam se da zasad kažem ono što reče božanski Pavle: „(takav) proklet da bude!” (Gal. 1,8).
(II, 7; III, 4) Nego oni koji ne istražuju smisao Pisma kažu da je Bog rekao preko Mojsija zakonodavca: „Ne pravi sebi slike od onoga što je na nebu i što je na zemlji” (Izl. 20,4; Pon. zak. 5,8): i preko proroka Davida: „Neka se posrame svi koji se klanjaj) izvajanim (predmetima) i koji se hvale svojim idolima” (Ps. 96,7) i mnogo šta drugo ovome slično. Jer sve ono što su naveli iz Svetog pisma i iz Svetih Otaca, ima isti smisao.
Dakle, šta na ovo da odgovorimo? Šta drugo ako ne ono što je rekao Gospod Judejima: „Istražujte Pisma” (Jn. 5, 39); jer je dobro istraživanje Pisama. Međutim, ovde dobro obratite pažnju! Nemoguće je, voljeni, da Bog laže. Jer jedan je Bog, jedan Zakonodavac Starog i Novog zaveta, koji je u drevna vremena govorio mnogostrano i na razne načine Ocima preko proroka a đ poslednja vremena preko Jedinorodnog Sina svoga. Zato dobro pazite, reč nije moja. Duh Sveti je objavio preko svetog Pavla „Mnogostrano i na razne načine govorio je nekada Bog ocima preko proroka” (Jevr. 1.1) Vidiš li da je mnogostrano i na mnogo načina Bog govorio. Jer kao što vešti lekar ne daje uvek svima istu vrstu leka, nego svakome daje prikladan i odgovarajući lek, razlikujući i mesto i bolest i momenat, tj. vreme i stanje i uzrast; drugi daje detetu a odraslome drugi; jedan bolesnome a drugi zdravome, uz to, ne daje isti svakome bolesniku, nego prema stanju i bolesti. Drugi lek daje leti a drugi zimi, u jesen i u proleće i na svakom mestu saglasno mesnim prilikama.
Tako i odlični Lekar duša zabranio je pravljenje slika onima koji su još uvek (duhovna) odojčad i koji boluju od bolesti idolosluženja, koji idole smatraju za bogove i klanjaju im se kao bogovima i koji slavu Božju prinose tvari. Jer je nemoguće napraviti sliku (ikonu) Boga bestelesnog i nevidljivog i neveštastvenog, koji niti ima oblika ni opisa ni pojmljivosti. Kako je moguće izobraziti ono što je neviđeno? „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi” (Jn. 1,18); i „Niko neće videti Lice moje i živ ostati” (Izl. 33,20) rekao je Bog.
(II, 8; III, 5) A da su se klanjali idolima kao bogovima, čuj šta o tome kaže Sveto pismo. U vreme izlaska sinova Izrailjevih kada se Mojsije popeo na Sinajsku goru pa odocni, čekajući da primi Zakon od Boga, pobuni se neblagodarni narod govoreći Aronu sluzi Božjem: „Načini nam bogove koji će ići pred nama;jer čovek ovaj Mojsije, ne znamo šta bi sa njim” (Izl. 32,14,6). Onda pošto skidoše ukrase sa svojih žena i istopiše, jedoše i piše i opiše se vinom i zabludom i počeše igrati, govoreći u bezumlju: „Ovi su bogovi tvoji, Izrailju” (Izl. 32,4). Vidiš li da su imali idole za bogove, čak nisu načinili idol Zevsa ili ovog ili onog (božanstva), nego dadoše zlato da se kako bilo napravi idol bilo koga, i izađe glava teleta. Tako su imali za bogove te odlivke i njima se kao bogovima klanjahu, onome što je bilo obitalište demona. A da su služili tvari a ne Tvorcu to potvrđuje i božanski Apostol: „Oni zameniše slavu netruležnog Boga podobijem truležnoga čoveka i ptica i četvoronožaca i gmizavaca i poslužiše tvari namesto Tvorcu” (Rim. 1,25). Eto radi toga zabrani Bog pravljenje svakog podobija (prilika) kao što kaže Mojsije u Ponovljenim zakonima: „I govori Gospod vama iz ognja: glas reče čuste a podobije ne videste, nego bi glas”, i malo posle: „Čuvajte krepko duše vaše, jer podobije ne videste, u dan u koji vam govori Gospod na Gori Horivu iz ognja, da ne bi pali u bezakonje i napravili sebi izvajano podobije, svakakvu sliku, prilik muškog ili ženskog, podobije svake životinje od onih što su na zemlji, podobije svake ptice krilate”, itd.; a malo posle: „Da ne bi pogledavši na nebo i ugledavši sunce i mesec i zvezde i sav ukras neba, pao u zabludu i poklonio im se i služio im” (Ponz 4,1517; 4,19).
(1,4) (A ja) znam onoga koji je nelažno rekao: „Gospod Bog tvoj Gospod je jedan”, i „Gospodu Bogu tvome se pokloni i njemu jedinome bogosluži”, i „nemoj imati drugih bogova” (Ponz. 6,4.14; Mat. 4,10; Ponz. 5,7); i „ne pravi bilo kakvo vajano podobije (prilik), od onoga što je na nebu gore i što je na zemlji dole” (Ponz 5,8), i „neka se postide svi koji se klanjaju vajanim likovima” (Ps. 96,7), i „bogovi koji nisu stvorili nebo i zemlju propašće” (Jer. 10,11); i sve što je na taj način „iz davnine Bog govorio ocima preko proroka, u ove poslednje dane govorio je nama u Jedinorodnom svome Sinu, kroz koga je i vekove stvorio” (Jevr. 1,12). Znam onoga koji je rekao: „A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista” (Jn. 17,3). Verujem u jednoga Boga, jedino načelo svega, bespočetnog, nestvorenog, nepropadljivog i besmrtnog, večnog i vekovitog, neshvatljivog, bestelesnog, nevidljivog, neopisivog, neoblikog, jednu nadsuštastvenu suštinu, nadbožanstveno Božanstvo, u tri Lica (ipostasi), Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i njemu jedinome bogoslužim i njemu jedinome prinosim bogoslužno poklonjenje. Jednome Bogu se klanjam, jednome Božanstvu, ali i Trojici bogoslužim Lica, Bogu Ocu i Bogu Sinu otelovljenom i Bogu Duhu Svetom, jednome Bogu… Ne klanjam se tvari namesto Tvorcu nego se klanjam Tvorcu stvorivšem ono što je moje i sišavšem u tvar neponižajno i nepromenljivo, da bi proslavio moju prirodu i učinio je zajedničarem božanske prirode. Zajedno s Carem i Bogom klanjam se i „porfiri” tela (Njegovog), ne kao odelu niti kao četvrtom licu (da ne bude!) nego kao onome što je, postalo i ostalo skupnobožno, kao (bogo)pomazano, na nepromenljiv način. Jer priroda tela (Hristovog) nije postala Božanstvo, nego kao što je Logos postao telo i nepromenljivo ostao ono što je bio, tako i telo postade Logos ne izgubivši ono što jeste, poistovećeno uz to sa Logosom po ipostasi. Otuda meni i smelost da izobražavam Boga nevidljivog, no ne kao nevidljivog nego kao onoga koji je za nas postao vidljiv, zajednicom tela i krvi. Ne izobražavam, dakle, nevidljivo Božanstvo nego izobražavam viđeno Božje telo. Jer ako je nemoguće naslikati dušu, to tim pre važi za samoga Boga koji je dao nematerijalnu dušu.
(1,6) Sada vidiš da ima jedno za cilj (ono što govori Mojsije): ne služiti tvari namesto Tvorcu i ne prinositi poklonjenje bogoslužja sem jedino Stvoritelju. Zato Mojsije svugda dodaje poklonjenju bogoslužje, pa opet kaže: „Da ti ne budu drugi bogovi osim mene”. (Pon. zak. 5,79).
(I, 7) Kao što se vidi, zbog idolosluženja zabranjuje se slikanje likova, kao i zbog toga što je nemoguće izobražavati bezkakvotnog i neopisivog i nevidljivog Boga… „Niste, rečeno je, lice njegovo videli” (Jn. 5,37). To kaže i Apostol Pavle stavši posred Areopaga: „Kada smo dakle, rod Božiji, ne treba da mislimo da je Božanstvo podobno zlatu ili srebru, ili kamenu izrezanom po vještini i zamisli čovečijoj” (Dap 17,29).
(1,8) Ovo je Judejima postavljeno kao zakon zbog njihove sklonosti idolosluženju. A mi, bogoslovski rečeno, koji smo pobegli od sujeverne zablude, kojima je dato da u čistoti budemo sa Bogom, koji smo poznali istinu i da jedinom Bogu služimo i bogatimo se savršenstvom bogopoznanja, kako bi dostigli u muža savršena, prešavši detinjstvo nismo više pod vaspitačem, stoga što smo primili dar rasuđivanja od Boga i poznali šta je ono što je slikom izobrazivo a šta ono što je neopisivo. Jer je rečeno: „Njegovo lice niste videli” (Jn. 5,37). Divne li mudrosti Zakonodavca! Kako izobraziti ono što je nevidljivo? Kako opisati kakvotno i neveličavo i neodredivo! Kako uobličiti bezoblično! Kako opisati kakvotno i neveličavo i neodredivo! Kako uobličiti bezoblično! Kako bojom izraziti bestelesno?! Šta je onda ono što se nama tajanstveno objavljuje? Jasno je da nevidljivog Boga nećeš izobraziti. No, kada vidiš Bestelesnog koji je radi tebe postao čovek, onda ćeš izraditi obraz ljudskog lika. Kada Nevidljivi postane vidljiv telom, onda ćeš izobraziti lik Viđenoga: kada Bestelesni i neuobličivi, nekakvotni i nekoličivi i neveličavi po preimućstvu svoje prirode kada On koji postoji u obličju Boga, primi obličje sluge, njime se sažme (skupi) do kakvoće i količine i obvije se oblikom tela, tada se Onaj koji je tako primio da bude vidljiv ucrtava na pločama, i postavlja za gledanje. Slikaj, dakle, njegovo neizrecivo snishođenje, od Djeve rođenje, krštenje u Jordanu, preobraženje na Tavoru, stradanja koja su prouzrokovala bestrašće, čudesa simvole njegove božanske prirode, koja se tvore kroz dejstvo tela božanskim delovanjem, onda spasonosni krst, pogrebanje, vaskrsenje, vaznesenje na nebo. Sve to opisuj i rečju i bojom… Ne boj se i ne plaši: i te kako mije poznata razlika vrsta poklonjenja. Nekada se Avram poklonio sinovima Emorovim, kada je dvostruku pećinu kupio za grobnicu, i to neznabožnim ljudima, bolujućim od nepoznavanja (pravog) Boga. Poklonio se Jakov Isavu bratu svojem i faraonu čoveku Egipćaninu, i to se poklonio na vrhu štapa. Poklonili su se ali mu nisu kao Bogu služili. Poklonio se Isus Navin i Danilo anđelu Božjem ali mu nisu bogoslužili. Jer drugo je bogoslužno poklonjenje a drugo prinošeno iz počasti onima koji su po nekom dostojanstvu uzdignuti.
(1,9) No, pošto je reč o ikoni i poklonjenju, daj da objasnimo tu reč o njima. Ikona je slika (podobije) koja karakteriše prvolik tako što poseduje i određenu razliku u odnosu na njega. Jer ikona nije po svemu slična sa pralikom (arhetipom). Živa pak ikona nevidljivoga Boga, prirodna i nepromenljiva, Sin, koji nosi u sebi celoga Oca, poseduje po svemu istovetnost sa njim, razlikujući se jedino uzročnošću. Jer Otac je prirodni uzrok a Sin prouzročeni. Otac nije iz Sina nego Sin iz Oca. Od njega doduše jeste, ali nema biće posle njega, tj. posle rodivšeg ga Oca.
(1,10) I u Bogu postoje ikone i paradigme (prauzori) onoga što je od njega nastalo, tj. njegov predvečni savet, večno istovetni. Jer ono što je Božansko po svemu je nepromenljivo i nema u njemu promene ili senke izmene. Sveti Dionisije, duboki znalac božanskih stvari, koji je razmišljao o Bogu bogonadahnut, naziva ove ikone i paradigme (prauzore) predodređenjima. Jer u njegovom savetuje pre svoga nastanka ucrtano i naslikano sve ono što je on predodredio i što će neizostavno biti, slično čoveku koji namerava da sagradi kuću te najpre ocrtava i odslikava njen plan u svome umu.
(1.11) Pored ovoga postoje ikone (slike) nevidljivih i neizobrazivih stvari koje se čulno izobražavaju radi boljeg razumevanja. Tako i božanstveno Pismo pripisuje obraze Bogu i anđelima. Tražeći tome objašnjenje isti božanski muž kaže da bi se moglo reći da to što se upotrebljavaju obrazi neizobrazivih stvari i oblici onoga što je bezoblikovno za to nije jedini razlog nama primerena analogija, koja nije u stanju da se neposredno uzdigne do umnih sazercanja, pa se stoga ostvaruje u sebi svojstvenim i urođenim analogijama (uzvođenjima). Zato ako se božanska reč stara o nama i od svuda pronalazi ono što nas uzvodi, pridajući i stvarima koje su proste i neizbrazive neke obraze, kako onda da ne oslika izobraženjima stvari po samoj prirodi oblikovane, one za kojima čovek čezne a nije u stanju da ih vidi zato što nisu prisutne? Jer se čulnim putem stvara u prednjem delu mozga neka vrsta mašte koja se onde dostavlja moći rasuđivanja i biva pohranjena u pamćenju. To potvrđuje i bogorečiti Grigorije (Bogoslov): „Ma koliko se um trudio, nemoćan je da izađe iz telesnosti”, ali “i ono što je kod Boga nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi” (Rim. 1,20; Grigorije Bogoslov, Beseda 28,44). Otuda vidimo ikone (slike) u stvorenjima koje nam diskretno objavljuju božanska ukazanja. Kao, na primer, kad kažemo „sveta nadnačalna Trojica” da se izobražava suncem, svetlošću i zrakom, ili izvorom izvirućim, vodom koja izvire i ušćem; ili: našim umom, rečju i duhom, ili: korenom biljke, cvetom i mirisom.
(1.12) Ikona se takođe zove i ono što tajanstveno ocrtava ono što će se dogoditi u budućnosti, kao na primer: kivot i štap i sasud, Svetu Bogorodicu; kao što je zmija ukazanja na Onoga koji je preko Krsta uništio svezlu Zmiju, ili more, voda i oblak na Duha krštenja.
(1.13) Ikona se naziva i sećanje na događaje ili neko čudo ili počast, posramljenje, vrlinu ili zlo, radi koristi onih koji će docnije ići putem oboženja, da bi od zla bežali a u dobru revnovali. Takva slika (ikona) je dvostruka: ona ili se zapisuje u knjige kao reč, kao što je Bog na pločama urezao Zakon i zapovedio da se zapisuju životi bogoljubivih ljudi, ili čulnim (opipljivim, estetskim) viđenjem, kao što zapovedi (Bog) da sasud i štap budu položeni u kivot (zaveta) na spomen. Tako isto i mi danas slikamo ikone (slike) događaja i vrlina. Zato ili treba odbaciti svaku sliku i okrenuti se protiv onoga koji nam je naredio da ovo činimo, ili svaku prihvatiti po smislu i na način koji svakoj od njih priliči. Dotaknuvši se pak načina izobražavanja (slikanja) ikone, da kažemo nešto i o samom poklonjenju (njoj).
(1.14) Poklonjenje je simvol pripadanja i poštovanja. Poznati su nam njegovi različiti načini. Prvo (poklonjenje) je bogoslužnog tipa: njega prinosimo jedino Bogu, po prirodi poklonjenja dostojnom. Onda poklonjenje prinošeno radi po prirodi poklonjenja dostojnog Boga njegovim prijateljima i slugama, kao što su se Isus Navin i Danilo poklonili anđelu, ili božanskim mestima, po Davidovim rečima: „Poklonimo se mestu na kome stajahu noge njegove”; ili onome što je njemu posvećeno: tako se sav Izrail poklonio šatoru i hramu u Jerusalimu, okolo stojeći i neprestano se odsvuda prema njemu klanjajući; ili knezovima koje je on izabrao: kao Jakov Isavu, kao starijem bratu po Bogu i faraonu Bogom postavljenom knezu, i Josifu njegova braća. Znam i za počasno uzajamno prinošenje poklonjenja, kao Avram sinovima Emorovim. Zato, dakle, ili ukini svako poklonjenje ili svako prihvati sa odgovarajućim smislom i načinom.
(1.15) Odgovori mi na pitanje: Je li Bog jedan Bog? Da, reći ćeš, tako mislim, jedan je Zakonodavac. Pa zar on daje protivurečne zakone? Jer heruvimi spadaju u tvorevinu. Kako onda on zapoveda da vajani heruvimi i izrađeni ljudskom rukom zaklanjaju Kovčeg izmirenja (Izl. 25,1820). Zar nije jasno da je nemoguće praviti ikonu Boga, kao neopisivog i neizrecivog, ili nekoga kao Boga, da ne bi došlo do poklonjenja tvorevine na način samo Bogu doličan. Za heruvime pak kao opisive i kao one koji kao sluge stoje oko prestola Božjeg zapoveda da bude načinjena njihova ikona (slika) i da u stavu služenja zaklanja Kovčeg izmirenja. To stoga što je trebalo da se ikonom (slikom) nebeskih služitelja zakloni ikona (slika) božanskih tajni.
A šta kažeš za kivot, sasud (stamnu), Kovčeg izmirenja? Zar i oni nisu rukom rađeni? Nisu li dela ruku čovečijih? Zar nisu napravljeni od, kako ti kažeš, „nečasne” materije? Šta je cela Skinija? Zar i ona nije ikona (slika)? Zar nije senka i predukazanje? Zato božanstveni Apostol, govoreći o zakonskim sveštenicima, i kaže: „Koji služe predukazanjem i senkom nebeskih stvari, kao što se otkri Moisiju, kad je trebalo da načini Skiniju. „Gledaj, kaže, da načiniš sve po obrascu koji tije pokazan na Gori” (Jevr. 8,5). No, Zakon nije bio čak ni ikona nego samo prednacrt (lrostaoca) ikone. Zato isti Apostol kaže: „Jer zakon imajući samo senku budućih dobara, a ne sami lik stvari” (Jevr. 10,1). Ako, dakle, zakon zabranjuje ikone (slike) a sam predstavlja prednacrt (senku) ikone, šta na to da kažemo? Ako je Skinija sen i obrazac obraza (lika), kako onda da zakon zabranjuje ikonopisanje? No, nije to tako, nije. Pre će biti da „svaka stvar ima svoje vreme”.
(1,16) Istina je da u starini bestelesni i neizobrazivi Bog uopšte nije slikan. Sada, međutim, kada se javio u telu i poživeo sa ljudima, slika se ono što je kod Boga vidljivo. Ne klanjam se materiji nego se klanjam Tvorcu materije, onome koji je radi mene postao materija, i izvoleo da se nastani u materiji, i koji mi je preko materije ostvario spasenje. No, ne poštujem nju kao Boga, ne dao Bog! Jer kako može biti Bog ono što je iz ničega nastalo? Ako i jeste Božje telo postalo Bog nepromenljivo zbog ipostasnog jedinstva, kao pomazano ali i kao ostalo ono što je po prirodi bilo: telo odušeno dušom razumnom i umnom, započelo, ne nestvoreno. A i ostalu materiju, preko koje mi je došlo spasenje, poštujem i odajemjoj počast, kao ispunjenoj božanskom silom i blagodati. Zar nije materija predivno i triput blaženo krsno drvo? Ili zar nije materija česna i sveta Gora mesto Lobanje (raspeća)? Ili zar nije materija životodavni i živonosni kamen, Grob sveti, izvor našeg vaskrsenja? Ili zar nije materija mastilo i svesveta knjiga Evanđelja? Zar nije materija i živonosna trpeza koja nam daje Hleb života? ili zar nije materija zlato i srebro od kojih se prave krstovi, ploče i čaše. Ili, pre svega ovoga, zar nije materija telo i krv Gospoda moga? Zato ili odbaci poštovanje i poklonjenje prema svemu ovome ili ustupi mesto crkvenom predanju i poklonjenju ikona Božjih i prijatelja Božjih imenom osvećenih, i otuda osenjenih blagodaću Duha Božjeg. Ne nazivaj materiju zlom jer ona nije nečasna: ništa od onoga što je Bog stvorio nije nečasno. Takvo shvatanje je manihejsko. Samo ono je nečasno što nema uzrok u Bogu nego predstavlja našu izmišljotinu, slobodnim skretanjem i stremljenjem volje iz onoga što je prirodno u ono što je neprirodno, a to upravo i jeste greh. Ako obeščašćuješ ikone radi Zakona i zabranjuješ ih zato što su napravljene od materije, pazi šta kaže Sveto pismo: „I reče Bog Mojsiju govoreći: gle, pozvah po imenu Veseleila sina Urije sina Orova od plemena Judina. I napunih ga Duha Svetoga, mudrosti i znanja i svake veštine, da oblikuje i obrađuje zlato i srebro i mjed i dragoceno kamenje i porfiru i crvenu nit i ljubičasti konac, da umije rezati kamenje i tesati drvo i raditi svaki posao. I ja sam mu dao Elijava sina Ahisamahova od plemena Danova; i svakome mudrome srcem ja sam dao mudrost, i izradiće sve što sam ti zapovedio” (Izl. 31,16). I opet: „Reče Mojsije celome zboru sinova Izrailjevih: Čujte ovu reč, koju zapovedi Gospod govoreći: Skupite između sebe samih prilog Gospodu. Svaki prijemčiva srca, neka prinese prvine Gospodu… I svaki mudar srcem među vama neka dođe da radi sve ono što je zapovedio Gospod: šator i sve drugo” (Izl. 35,45,1011)… Kao što se vidi, materija koja je po vama nečasna, dostojna je poštovanja. Ima li šta bednije od kozjih dlaka i boja? I zar nisu boje crveno i porfira i jakint? Gle, tu je i podobije heruvima. Kako onda kažeš da Zakon zabranjuje upravo ono što Zakon zapoveda? Ako radi Zakona zabranjuješ ikone, onda si obavezan i subotu da praznuješ i da se obrezuješ, jer to Zakon traži neizostavno. Znajte, međutim, „da ako zakon držite Hristos vam ništa neće koristiti. Vi koji se zakonom opravdavate, otpali ste od blagodati” (Gal. 5, 2.4). Stari Izrail nije video Boga, „a mi otkrivenim licem slavu Gospodnju gledamo” (2 Kor 3,18).
(I, 17) Tako vidljivo postavljamo svuda njegov lik, tj. lik ovaploćenog Boga Logosa i osvećujemo prvo među čulima (a prvo među čulima je vid), slično kao što rečima (osvećujemo) sluh. Jer ikona je podsetnik: ono što je knjiga za pismene, to je ikona za nepismene; i što je za sluh reč, to je ikona za vid. Njome se umno sa njim(Hristom)sjedinjujemo. Zato je Bog i zapovedio da se napravi kivot od nemoljčavog drveta i da on bude pozlaćen spolja i iznutra, da se u njega polože ploče Zakona, štap (Aronov), zlatni sasud sa manom, radi sećanja na događaje i praslikovanja onoga što će se zbiti, I ko ne bi nazvao ove ikone (slike) očevidnim propovednicima? A sve to je stajalo ne negde po strani u šatoru nego pred licem celog naroda: gledajući na njih oni su prinosili preko toga dejstvujućemu Bogu poklonjenje i bogopoštovanje. Naravno, ne tako što su te predmete obožavali nego što su se preko njih sećala čudesa i prinosili čudotvorcu Bogu poklonjenje. Slike su im bile date na podsećanje, da budu poštovane ne kao bogovi, nego kao ono što podseća na božanska dejstva.
(1.18) Bog je takođe zapovedio da se uzme i dvanaest kamenova iz Jordana, pa dodaje razlog rečima: „Da ispričaš kada te pita sin tvoj, šta je to kamenje, kako presahnu voda u Jordanu zapovešću Božjom, pa pređe kivot Gospodnji i sav narod” (Izl. 13,14). Kako onda da mi ne izobrazimo spasonosna stradanja i čudesa Hrista Boga našega, da bi kada me upita sin moj, šta je ovo? mogao reći: Bog Reč postade čovek i preko njega pređe Jordan ne samo Izrail, nego se cela priroda povrati drevnom blaženstvu, kroz koje se naša priroda uzdigla iz dubina zemaljskih iznad svakog načela i sela na samom prestolu Oca.
(1.19) u redu, kažeš: Naslikaj izobraženje Hristovo i time se zadovolji ili i (izobraženje) njegove matere Bogorodice. O, kako je to neumesno! Time si otvoreno priznao da si neprijatelj Svetih! Jer ako slikaš Hrista a ne i Svete, onda je jasno da ti ne zabranjuješ ikonu nego poštovanje Svetih, što se od pamtiveka niko nije usudio da učini, pa čak ni da pokuša takvu drskost. Slikajući ikonu Hrista kao proslavljenog, odbacuješ izobraženje svetih kao neproslavljenih i time pokušavaš da prikažeš istinu za laž. „Jer ja živim”, kaže Gospod, „i one koji me slave proslavljam”; a božanski Apostol: „Tako nisi više rob nego sin; a ako si sin i naslednik si Božji kroz Hrista” (Gal 4,7), i još: „Pošto s njim stradamo, da se s njim i proslavimo” (Rim 8,17). Očevidno, ne radi se o borbi protiv ikona nego protiv Svetih. Jovan pak bogoslov, najprisniji učenik, kaže: „da ćemo slični njemu biti” (1 Jn 3,2). Jer kao što gvožđe kad se sjedini s ognjem, postaje oganj, ali ne prirodom nego sjedinjenjem i usijanošću i zajedničarenjem, tako i oboženi čovek, ne prirodom nego zajedničarenjem postaje Bog. Ovde ne mislim na telo ovaploćenog Sina Božjeg jer ono je ipostasnim jedinstvom i zajedničarenjem sa božanskom prirodom postalo Bog nepromenljivo, ne energijom Božjom pomazano kao svaki pojedini od proroka, nego celosnim prisustvom Pomazujućeg. A da i Sveti postaju oboženjem bogovi vidi se iz rečenoga: „Stade Bog na saboru bogova, posred bogova će presuditi” (Ps 81,1); to kada stane Bog posred bogova da razdeljuje dostojanstva, po tumačenju Grigorija Bogoslova.
(1,20) Bog je zapovedio Davidu da mu sazida hram preko njegovog sina Solomona i da mu sagradi dom pokoja, Solomon ga sazida i napravi heruvime, kao što kaže knjiga Careva, i obloži heruvime zlatom i sve zidove okolo izrezane oslika heruvimima i palmama, spolja i iznutra ne kaže „sa strane” no „okolo”, uz to i volovima i lavovima i rečicama. Zar nije mnogo prikladnije da se zidovi doma Gospodnjeg ukrase likovima Svetih i izobraženjima, nego li životinjama i drvećem? gde je zakon koji zapoveda: „ne pravi sebe rezana lika”? Nego kao što Solomon, na koga se izlila mudrost, nije izobražavao Boga time što je slikao heruvime i lavove i slike volova, zato što to zakon zabranjuje, tako ni mi ne slikamo Boga kada pravimo izobraženja Svetih. Jer kao što se u ono vreme čistio hram i narod krvlju životinja i pepelom junice, tako se sada Crkva sagradila krvlju Hristovom „koji je mučenički postradao u vreme Pontija Pilata”, i samog sebe pokazao prvinom mučenika, a uz to i svetom krvlju Svetih. Isto tako je tada bio ukrašen dom Gospodnji likovima i izobraženjima životinja a sada likovima Svetih koji su sami sebe učinili hramovima duhovnim i slovesnim za obitavanje Boga živoga u Duhu.
(II, 10, sr. III, 9a) Tako i po pitanju ikona treba tražiti istinu i cilj onih koji ih prave, pa ako istinito i pravilno i u slavu Božju i njegovih Svetih to biva, za podsticanje na vrlinu i izbegavanje zla i spasenje duša, onda ih treba primati i poštovati kao ikone i uzore i slike i knjige za nepismene; i poštovati i ljubiti, i očima i usnama i srcem celivati kao podobije ovaploćenog Hrista ili njegove Majke ili Svetih, zajedničara stradanja i slave Hristove i pobednika i uništitelja đavola i demona i njihove obmane. A ako se neko drzne da pravi ikonu neveštastvenog, bestelesnog (i nevidljivog i neizobrazivog i neobojivog) Božanstva, nju odbacujemo kao lažnu. Ako lije, pak, pravi u slavu i poklonjenje i počast đavola ili demona, preziremo je i ognjem spaljujemo. Ako, pak, neko obogotvori sliku ljudi ili ptica ili gmizavaca ili drugog nekog stvorenja, takvoga proklinjemo. Jer, kao što Sveti Oci porušiše oltare i hramove demonske i na njihova mesta podigoše hramove posvećene imenu Božjem i Svetima, i mi ih poštujemo, tako oni uništiše i slike (ikone) demona i postaviše namesto njih ikone Hrista i njegove Majke i Svetih, pa i njih poštujemo. U Starom zavetu Izrail nije podizao ni hramove posvećene ljudima, niti se praznovao spomen na ljude, jer se ljudska priroda još uvek nalazila pod prokletstvom, a smrt bila osuda, pa se zato tugovalo i telo umrlog smatralo za nečisto, kao i onaj koji bi ga se dotakao sada pak, otkada je samo božanstvo proželo našu prirodu kao neki životvorni i spasonosni lek naša priroda se proslavi i u netruležnost pretvori. Zato se praznuje i smrt Svetih i podižu im se hramovi i njihove ikone slikaju.
(II, 11) Neka svaki čovek zna da onaj koji pokušava da uništi ikonu načinjenu iz božanske ljubavi i revnosti u slavu i spomen Hrista ili njegove Majke svete Bogorodice ili nekoga od Svetih, i na posramljenje đavola i pobedu njega i njegovih demona; i koji je ne poštuje i nečestvuje i ne celiva kao česnu ikonu a ne kao Boga takav je neprijatelj Hristov i svete Bogorodice i Svetih i zagovornik đavola i njegovih demona. On na delu pokazuje žalost što se Bog i njegovi Sveti poštuju i proslavljaju a đavo posramljuje. Jer ikona je pobeda i otkrivenje i obelisk u spomen pobede onih koji su bili sjajni i izvrsni u borbi, posramljenosti pobeđenih i poraženih. Često sam gledao čeznutljive kada vide haljinu onoga za kojim čeznu, kako je celivaju očima i usnama, kao samog voljenog. „Treba dati svakome što smo dužni”. po svetom Apostolu Pavlu, „kome čast čast” (Rim. 13,7), i „caru kao gospodaru, načalnicima kao njegovim poslanicima – svakome po meri dostojanstva (1 Petr 2,13).
(P, 12) Nije za careve da daju zakone Crkvi. Pazi šta kaže božanski Apostol: „I ove postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće pastire i učitelje, za sazidanje Crkve” (1 Kor 12,28; Ef 4,11). Careve ne pominje! I opet: „Slušajte starešine svoje i povinujte im se jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih” (Jevr. 13,17). I ponovo: „Pamtite starešine vaše, koji vam propovijedaše riječ Božju; gledajući na njihov život, budite revnosni u veri” (Jevr 13,7) Carevi vam nisu propovedali reč Božju nego proroci i apostoli, pastiri i učitelji. Kada je bog zapovedio Davidu da mu sagradi dom, reče mu: „Nećeš mi ti sagraditi dom zato što si ti čovek krvi” (1 Dnev 28,3). „Treba dati svakome što smo dužni”, zaklikta Apostol Pavle, „kome čast čast, kome strah strah, kome porez porez, kome carinu carinu” (Rim 13,7) Carevima, dakle, pripada građanski poredak, a crkveno ustrojstvo je za pastire i učitelje. Razbojnički metod je to, braćo! Saul pocepa Samuilovu haljinu i šta je doživeo? Pocepa Bog njegovo carstvo i dade ga veoma smernom Davidu. Jezavelja protera Iliju i psi se kupahu u njenoj krvi. Irod poseče Jovana i izjeden od crva, izdahnu. Tako i sada blaženi German (patrijarh carigradski), koji zablista životom i rečju, bi šamaran i proteran, i mnogi drugi episkopi i oci, čija nam imena nisu znana. Zar to nije razbojništvo!? Gospod, kada mu pristupiše radi kušanja književnici i fariseji, da ga uhvate u reči, i upitaše ga da li treba davati porez ćesaru, odgovoriim: „Donesite mi novac”. Kada ga donesoše, reče: „Čiji lik ima?” Kad mu rekoše: ćesarev, kaza: „Podajte ćesarevo ćesaru a Božje Bogu” (Mt 22,17). Slušaćemo te, o care, u pitanjima koja se tiču svakidašnjeg života, porezima, carinama, davanjima i uzimanjima, u onome što ti je od našega povereno. U crkvenom ustrojstvu imamo pastire koji su nam propovedali reč Božju i koji su oblikovali crkvene uredbe. Nećemo pomeriti večne granice, koje postaviše Oci naši, nego držimo predanja kao što smo ih primili. Jer ako počnemo rušiti građevinu Crkve makar u najmanjem malo pomalo biće cela razorena.
(1,21; II, 15)Opisujemo Hrista Cara i Gospoda ali ne lišavajući ga njegove vojske. A vojska Gospodnja su Sveti. Neka se liši svoje vojske zemaljski car, pa tek onda neka nje liši svoga Cara i Gospoda. Neka odbaci carski venac i krunu, pa tek onda neka ukine poštovanje prema onima koji su tiranina pobedili i zacarili se nad strastima. Ako će oni biti naslednici Božji i sunaslednici Hristovi i zajedničari božanske slave i carstva, kako onda da ne budu prijatelji Hristovi i učesnici zemaljske slave? „Ne zovem vas slugama”, kaže Bog, „vi ste prijatelji moji” (Jn 15,14). Zar onda da ih lišimo časti koju im je Crkva dala? 0 drskog li postupka! 0 drskog li shvatanja koje se protivi Bogu i suprotstavlja njegovim zapovestima! Ako se ne poklanjaš ikoni onda se ne poklanjaj ni Sinu Božjem „koji je ikona nevidljivoga Boga” živa i obličje nepromenljivo…
Klanjam se ikoni Hrista kao ovaploćenog Boga, Vladičici svih Bogorodici kao Majki Sina Božjeg, Svetih kao prijatelja Božjih. Njih koji su se do smrti oduprli grehu i ugledali na Hrista prolivanjem krvi za njega koji je prethodno svoju krv prolio za njih, i koji su njegovim stopama hodili. Njihove, dakle, podvige i stradanja oslikavam, njima osvećivan, i podstican na revnost ugledanja. I to činim kroz strahopoštovanje i poklonjenje: „Jer čast ikone prelazi na prvolik”, kaže božanstveni Vasilije. Ako podižeš hramove Svetima Božjim, veličaj i njihove slavne podvige. U stara vremena nije podizan hram u čovekovo ime, nije proslavljana smrt pravednika nego se oplakivala, i onaj koji bi se dotakao mrtvaca, pa i samoga Moisija, smatran je za nečistoga. A sada se praznuju uspomene na Svete: smrt Jakovljeva je oplakivana a smrt Stefana (arhiđakona) se praznuje. Zato ili ukini i svečane uspomene na Svete koje se održavaju nasuprot Starom zavetu, ili dozvoli i ikone nasuprot, kako ti smatraš, Zakonu. No, bilo bi nemoguće ne praznovati spomene svetih jer sabor svetih i bogonosnih Apostola zapoveda da se to čini. Jer otkada je Bog Logos postao telo (čovek) postavši sličan nama u svemu sem greha, otkada je nesmešivo prisajedinio sebi ono što nama pripada i nepromenljivo obožio telo, uzajamnim nesmešivim saprožimanjem njegovog božanstva i njegovog tela, mi smo istinski postali osvećeni. I otkada je sin Božji i Bog. božanstvom nestradalni. postradao primljenim (telom) i naš dug izbrisao, izlivši za nas dragoceni otkup i dobrostojni (jer umoliteljna je pred Ocem i časna krv Sina), mi smo istinski stekli slobodu. I otkada je sišavši u ad okovanim dušama, kao zarobljenim, propovedao oproštaj, kao i progledanje slepima, svezavši moćnog silom Nadmoćnoga, vaskrsnuo obesmrtivši od nas primljeno svoje telo istinski smo postali besmrtni. Otkada smo se vodom i Duhom rodili, uistinu se usinovismo i postadosmo naslednici Božji. Otuda Pavle i naziva verne svetima; otuda smrt Svetih ne oplakujemo, već praznujemo. Otuda „nismo pod zakonom nego smo pod blagodaću”, „opravdani verom” i poznajući Boga jednoga istinitoga „pravednik ne podleže zakonu” nismo potčinjeni stihijama zakona kao deca, nego sazrevši u muža savršena, tvrdom hranom se hranimo, ne onom koja vodi u idolosluženje. Dobar je zakon koji sija kao svetilnik u tamnom mestu, ali dotle dok dan ne svane. A sada j e već zasij ao svetlonosac u srcima našim i voda živa bogopoznanja pokri mnogobožačka mora i svi poznasmo Gospoda. „Staro prođe, gle, sve novo postade” (2 Petr 1,19; 2 Kor 5,17). Zato i kaže božanski Apostol vrhovnom apostolu Petru: „Kad ti koji si Judejac živiš neznabožački a ne judejski, zašto nagoniš neznabošce da žive judejski?” (Gal 2,14). I piše Galatima: „Svedočim opet svakom čoveku koji se obrezuje da je dužan sav zakon tvoriti” (Gal 5,3).
(1,22) Nekada ne znajući Boga, robovali smo bogovima koji to nisu, a sada poznavši Boga bolje budući poznati Bogom, kako se možemo ponovo vratiti nemoćnim i bednim stihijama? Videh ljudski lik Božji „i bi spasena duša moja”. Gledam ikonu Božju kao što je vide Jakov, iako drugačije: onaj je vide neveštastvenu, koja je nagoveštavala umnim očima ono što će se dogoditi, a ja onoga koji se u telu javio, sećanja usijanost. Od bolesti su lečili, demone progonili: senka apostola, maramice i ubrusi. Kako onda da se ne proslavi senka i ikona Svetih? (Dap 5,15; 19,12). Zato ili zabrani poštovanje celog veštastva ili ne uvodi novotarije „niti pomeraj granice večne, koje postaviše Oci tvoji”.
(I, 23) Nisu predali očevici i sluge Reči samo pismenima crkveni poredak nego i nekim nepisanim predanjima. Sveti Vasilije u 27. glavi njegovih 30 poglavlja upućenih Amfilohiju „O svetom Duhu” doslovno kaže: „Neke od dogmata i učenja u Crkvi sačuvanih imamo iz zapisanih predanja a neke, pak, smo primili iz apostolskog predanja, prenetog nam tajno. No, i jedno i drugo poseduju istu silu u odnosu na pobožnost i istu vrednost. Ovo ne može niko poreći od onih koji su makar malo iskusni u crkvenim ustanovama. Ako li pokušamo odbacivati nepisane običaje kao beznačajne, izmaći će nam da time štetimo ono što je suštinsko u Evanđelju…” I božanski Pavle kaže: „Tako, dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom” (2 Sol 2,15). Ako dakle, postoji toliko stvari koje su nepisano predate Crkvi i do sada sačuvane, zašto onda umanjuješ značaj ikona?!
(II, 23) Imaj u vidu da i Zakon i sve što je u vezi sa njim, pa i svo naše bogosluženje jeste rukotvorena svetinja koja nas preko veštastva privodi nevešstastvenom Bogu. Zakon i sve što je u vezi sa zakonom bio je neka vrsta nacrta buduće ikone, tj. našeg služenja Bogu, a naše služenje Bogu ikona budućih dobara; same pak, stvari su gornji Jerusalim, neveštastveni i nerukotvoreni. Kao što kaže isti Apostol Pavle: „Nemamo ovde postojana grada nego tražimo budući” (Gal 4,26), koji je gornji Jerusalim „čiji je neimar i tvorac Bog” (Jevr 13,14; 11,10). Jer sve što je po Zakonu i u vezi sa našim služenjem, postalo je radi njega (gornjeg Jerusalima), njemu neka je slava u vekove.
(III, 12) Nazivajući blaženim svoje učenike Gospod reče: „Mnogi carevi i proroci želeli su videti što vi vidite, i ne videše, i čuti što vi čujete i ne čuše” (Mt 13,17). A vaše oči su blažene što vide i uši što čuju! Videli su, dakle, apostoli telesno Hrista i stradanja i čudesa njegova i čuli reči njegove. I mi želimo da ga vidimo i čujemo i da budemo nazvani blaženim. Oni ga videše licem k licu jer beše prisutan telesno, a mi pošto nije telesno pred nama, slušamo njegove reči kao preko knjiga i osvećujemo sluh i preko njega dušu i osećamo se blaženim i klanjamo se s poštovanjem svetim knjigama, preko kojih čujemo reči njegove. Tako i preko slikanja ikona gledamo obrazac njegovog telesnog lika i čudesa i stradanja njegovih, i osvećujemo se i obaveštavamo i radujemo i osećamo blaženim; i čestvujemo i poštujemo i klanjamo se njegovom telesnom liku. A gledajući njegov telesni lik poimamo, koliko je to moguće, i slavu njegovog Božanstva. Jer pošto smo dvojaki, sazdani od duše i tela te nam duša nije naga nego pokrivena kao zavesom, nemoguće nam je nezavisno od telesnoga doći do duhovnih stvari. Kao što, dakle, preko čulne reči slušamo telesnim ušima i poimamo duhovne stvari, tako i preko telesnog gledanja (sazercanja) dolazimo do duhovnog gledanja (sazercanja). Hristos je zato primio dušu i telo, zato što telo i dušu ima sam čovek. Zato je dvojako i krštenje, vodom i Duhom, i pričešće i molitva i pojanje, sve je dvojako, telesno i duhovno, pa i svetiljke i kandila.
(III, 14) Ali pošto je reč o ikoni i poklonjenju, potrebno je da to opširnije objasnimo i da kažemo: Prvo, šta je ikona? Drugo, radi čega je ikona nastala? Treće, kakvih sve vrsta ikona ima? Četvrto, šta je ono što se izobražava a šta je neizobrazivo? Peto, ko je prvi slikao ikone?
(Š, 15) Onda i o poklonjenju: Prvo, šta je poklonjenje? Drugo, koliko ima načina poklonjenja? Treće, koliko stvari kojima se klanja nalazimo u Svetom pismu? Četvrto, o tome da je svako poklonjenje radi Boga poklonjenja dostojnog. Peto, da poštovanje ikone prelazi na prvolik.
(III, 16) Prvo, šta je ikona?
Ikona je podobije (slika) i prikazanje i izobraženje nekoga, koje sobom pokazuje ono što je naslikano. Svakako, ikona nije u potpunosti slična prvoliku, to jest onome što je naslikano, jer drugo je ikona a drugo ono što je naslikano, tako da se vidi među njima razlika, pošto to dvoje nije jedno i isto. Na primer: čovekova slika (ikona), izražava crte tela, ne poseduje duševne sile, jer niti živi niti misli niti govori niti oseća niti pokreće udove. Pa i sin koji je prirodna slika (ikona) oca ima nešto drugačije u odnosu na njega: on je sin a ne otac.
(III, 17) Drugo, radi čega je ikona nastala?
Svaka ikona (slika) otkriva i pokazuje ono što je skriveno. Kao na primer: budući da čovek nema čisto znanje o onome što je nevidljivo, zato što mu je duša pokrivena telom, niti o onome što će posle njega doći, niti o stvarima koje su prostorno odvojene i udaljene, kao biće koje je vremenom i mestom ograničeno to je radi usmeravanja znanja i otkrivanja i objavljivanja skrivenih stvari pronađena ikona (slika). Ovo svakako radi koristi i dobrobiti i spasenja, kako bi preko nacrtanih i vidljivo pokazanih stvari poznali ono što je sakriveno, pa onda za onim što je sakriveno čeznuli i revnovali, a ono što mu je suprotno, zlo, odbacili i omrznuli.
(III, 18) Treće, kakvih sve vrsta ikona ima?
Postoje različite ikone. Prva vrsta ikone je prirodna. U svakoj stvari mora prvo da ima ono što j e ona po prirodi a tek onda ono što je po usvojenju i po podražavanju. Tako i čovek mora da bude (to) prvo prirodom a onda usvojenjem po podražavanju. Prva, pak, prirodna i nepromenljiva ikona nevidljivoga Boga je Sin Očev koji u sebi pokazuje Oca. „Boga niko nije video nikada” i opet: „ne daje ko Oca video” (Jn 1,18; 6,46). A daje Sin ikona Oca to kaže sam Apostol: „Koji je ikona nevidljivoga Boga” (Kol 1,15), a u poslanici Jevrejima: „On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovog” (Jevr 1,3). Da u sebi pokazuje Oca vidi se u Jovanovom Evanđelju kada na Filipove reči: „Pokaži nam Oca i biće nam dosta”, Gospod kaže: „Toliko vremena sam sa vama, i nisi me poznao, Filipe; onaj koji je mene video, video je Oca” (Jn 14,8). I zaista, Sin je prirodna ikona Oca, nepromenljiva, po svemu Ocu slična izuzev nerođenosti i očinstva. Jer Otac je nerođeni Roditelj a Sin rođen i nije Otac. I Duh Sveti je ikona Sina: „jer niko ne može nazvati Isusa Gospod osim Duhom Svetim” (1 Kor 12,3). Kroz Duha Svetoga poznajemo Hrista Sina i Boga i u Sinu vidimo Oca. Jer po samoj prirodi reč j e vesnik uma a duh ono što najavljuje reč. Duh Sveti je potpuno slična i nepromenljiva ikona Sina, jedino se razlikuje ishođenjem, jer Sin je rođen a ne ishodi. uostalom, sin je prirodna ikona svakoga oca. Ovo i jeste prva vrsta, prirodna, ikone.
(III, 19) Druga vrsta ikone jeste pojam u Bogu njegove buduće tvorevine, tj. njegov predvečni savet, večno isti. Jer Božansko je nepromenljivo i savet (zamisao) njegov bespočetan. Njime onako kako je predvečno zamislio tako, u vremenu koje je predodredio, biva ono što je određeno. Jer ikone i prednacrti onog što njime biva jeste zamisao o svakome od njih. Njih Sv. Dionisije (Areopagit) naziva i „predodređenja”. Tako se u njegovom savetu (zamisli) ocrtava i izobražava ono što je on predodredio i što će neizostavno postati pre njegovog nastanka.
(Š, 20) Treća vrsta ikone je ona koju je Bog stvorio po podražavanju, tj čovek. Jer kako bi mogao biti iste prirode sa nestvorenim onaj koji je stvoren sem po podražavanju (ugledanju)? Kao što je Um (Otac)i Reč (Sin) i Sveti Duh jedan Bog, tako je i um, reč i duh jedan čovek, i po slobodi volje i po sili vladanja. Sam Bog kaže: „Da stvorimo čoveka po liku (ikoni) i po podobiju našem” i odmah dodaje: „I neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim”, i opet: „I vladaće ribama morskim i pticama nebeskim i celom zemljom i gospodariće njome” (Post 1,26.28).
(III, 21) Četvrta vrsta ikone (slike) biva kada Sveto pismo stvara obraze i izobraženja nevidljivih i bestelesnih stvari, telesno izobražavanih, radi (makar) izvesnog poimanja Boga i anđela, stoga što mi nismo u stanju da sagledavamo ono što je bestelesno bez nama odgovarajućih slika (obraza), kako kaže duboki znalac božanskih stvari Dionisije Areopagit. To što su pokazivani obrazi neizobrazivih stvari i oblici onoga što je bezobliko (besformno), moglo bi se reći da tome nije jedini razlog nama odgovarajuća analognost, nemoćna da se neposredno uzdigne do umnih sazercanja (sagledavanja), pa se zato ostvaruje u svojim i sebi srodnim anagogijama (uzvođenjima). Ako, dakle, božanska Reč u promišljanju o onome što nam je prikladno (analogno), od svuda nam crpe ono što (nas) uzvodi i primenjuje na proste i bezoblike (besformne) stvari, obraze, kako onda da ne izobrazi ono što je po samoj prirodi svojoj uobličeno obrazima, ono za čim čovek čezne ali što nije u stanju da vidi jer nije prisutno? Bogorečiti Grigorije kaže da ma koliko se um trudio, nemoćan je da izađe iz telesnosti (čulnosti): „Ali što je na Bogu nevidljivo od postanja sveta, umom se u stvorenjima sagledava” (Rim 1,20). Mi i u stvorenjima vidimo ikone (slike) koje nam sobom nagoveštavaju diskretno božanske pojave. Tako, na primer, kažemo da se nadnačalna Sveta Trojica odslikava kroz sunce, svetlost i sunčev zrak, ili kroz izvor, reku koja iz njega ističe i sami tok; ili: um i reč i naš duh, ili ružu, cvet i miris.
(III, 22) Peta vrsta ikone se zove ona koja praslikuje i predukazuje na buduće događaje, kao kupina (Izl 3,2) i rosa pala na runo (Sud. 6,40) na Bogorodicu Djevu; takođe i žezal (Br. 17,10) i stamna (Izl. 16,33). Tako je i zmija predukazivala one koji su krstom uništili svelukavu zmiju (Broj. 21,9), a more, voda i oblak Duha krštenja.
(III, 23) Šesta vrsta ikone, to su one slike koje predstavljaju sećanje na događaje ili čuda ili vrline, u slavu i čast i obeležavanje vrsnih i vrlinama proslavljenih ljudi, ili sliku poroka, radi pobede i posramljenja zlih ljudi, na kasniju korist onih koji se obožuju, kako bi zlo izbegavali a u vrlini revnovali. Ova vrsta ikone je dvojaka: zapisuje se u knjige preko reči, jer slovo izobražava reč, kao što je Bog urezao Zakon u tablice (Izl. 31,18; 32,16) i zapovedio da se zapisuju životi bogoljubivihljudi; i preko čulnog gledanja, kao što je Bog zapovedio da se stave stamna i žezal u kivot zaveta za večni spomen i kao što je naredio da se imena plemena izvajaju na kamenju naramnika (Izl. 28,21). I ne samo to, nego i da se 12 kamenova uzmu iz Jordana za znamenovanje sveštenika (divne li i uistinu velike tajne!) koji su nosili kivot i iščezavanja vode (Is., Nav. 4,39). Isto tako, i mi sada sa ljubavlju slikamo ikone vrlinom ukrašenih ljudi na revnost i naše sećanje i sarevnovanje. Zato, ili zabrani svaku sliku i postavi zakon suprotan Onome koji je zapovedio da se ovako radi, ili prihvati svaku, saglasno smislu i vrsti svake pojedine od njih.
(III, 24) U četvrtom poglavlju će biti reči o tome šta može da se slika a šta ne može biti slikano, i kako se svako pojedinačno slika. Prirodno je da se slikaju tela koja imaju oblike i telesni opis i boju. Anđeli, pak, i duša i demon takođe se po svojoj prirodi oblikuju i opisuju, iako ne telesno i grubo, jer budući da su duhovni, veruje se da su na duhovnim mestima prisutni i duhovno delatni. I oni se slikaju telesno, kao što je Moisije izobrazio heruvime i kao što su se oni javili dostojnima, ali ta telesna slika ukazuje na neko bestelesno i duhovno viđenje. Božanska priroda jedina je neopisiva i savršeno nepojmljiva i neizobraziva i neshvatljiva, iako božansko Pismo pripisuje Bogu obraze, na izgled telesne, tako da se vide forme (oblici), a i same bestelesne. Jer proroci i oni kojima su se otkrivali gledali su ih ne telesnim nego duhovnim očima, tako da oni nisu bili vidljivi svima. Prosto rečeno, možemo slikati ikone svih obraza (utvara) što smo videli a poimamo ih onako kao što su se javili. Ponekad se događa da od reči shvatamo obraze (utvare), međutim, do njihovog razumevanja dolazimo na osnovu onog što smo videli. Tako biva i kod svakog čula: na osnovu onoga što smo omirisali ili okusili ili opipali, preko reči dopiremo do njihovog shvatanja.
(Š, 25) Videli smo, dakle, da nije moguće videti prirodu ni Boga ni anđela, ni duše ni demona. Međutim, to se dade videti u nekom preoblikovanju, time što božanska promisao daje onome što je bestelesno i neizobrazivo i bez telesnog uobličenja obraze i oblike, radi našeg rukovođenja i radi makar ovlašnog (grubog) i delimičnog njihovog poznanja, da ne bismo bili u potpunom neznanju Boga i bestelesnih stvorenja. Bog je savršeno bestelesan po prirodi, anđeo, pak, i duša i demon, upoređeni sa Bogom, jedinim neuporedivim predstavljaju tela, a (upoređeni) sa veštastvenim telima bestelesni su. Zato ih je Bog, ne hoteći da ostanemo u potpunom neznanju bestelesnih bića, obložio obrazima i oblicima tiposis; i slikama (ikonama), dao im je analogno našoj prirodi telesne oblike gledane neveštastvenim vidom uma. Njih oblikujemo i slikamo, kao što su na neki način bili uobličeni i naslikani heruvimi. No, Sveto pismo ima i Božje obraze () i ikone (slike).
(Š, 26) Ko je prvi naslikao ikonu? Sam Bog je prvi rodio Jedinorodnog Sina svoga, svoju živu ikonu, prirodnu, nepromenljivo obličje svoje večnosti. Stvorio je i čoveka po liku (ikoni) svojem i podobiju (Post 1,26). I Adam vide Boga i ču glas nogu njegovih dok je hodio u predvečerje, i sakri se u Raju (Post 3,8). I Jakov |e video Boga i rvao se s njim (Post 32,24), što znači da mu se Bog javio kao čovek. I Moisije ga vide kao ozadinu čovečiju (Izl. 33,23) i Isaija kao čoveka ga vide kako sedi na prestolu (Is. 6,1). Takođe i Danilo vide obličje čoveka i kao Sina čovečjega, došavšega ka Starome danima (Dan. 7,13). No, niko nije video prirodu Božju nego samo obraz () i ikonu (sliku) onoga što će se dogoditi u budućnosti. Jer je trebalo da Sin i Logos Božji nevidljivi postane istinski čovek, da bi se sjedinio sa našom prirodom i javio na zemlji. Zato su se svi koji su videli obraz i ikonu (sliku) budućega poklonili, kao što kaže Apostol Pavle u poslanici Jevrejima: „U vjeri pomriješe svi ovi ne dočekavši ostvarenje obećanja, ali ih vidješe iz daleka i celivaše” (Jevr 11,13).
Zar onda da ja ne naslikam ikonu Onoga koji je radi mene postao vidljiv prirodom tela i zar da mu se ne poklonim i da mu ne odam počast preko poklonjenja i počasti ikoni? Avram je video ne prirodu Božju („Boga niko nikad nije video”, Jn. 1,18) nego ikonu Boga, i pavši ničice pokloni se (Post 17,17). Isus Navin vide ne prirodu anđela, nego ikonu (sliku) (priroda anđela se ne da videti telesnim očima) i pavši pokloni se (Is. Nav. 5,14); slično i Danilo (anđeo nije Bog nego stvorenje i sluga koji predstoji Bogu) pokloni se anđelu ne kao Bogu, nego kao Božjem predstojniku i služitelju (Dan. 8,18). Zašto onda da i ja ne slikam ikonu prijatelja Hristovih i da im se ne poklonim, ne kao bogovima, nego kao ikonama prijatelja Božjih? Jer ni Isus Navin ni Danilo se nisu poklonili anđelima koje su videli kao bogovima. Tako se ni ja ne poklanjam ikoni kao Bogu, nego preko ikona i Svetih prinosim Bogu poklonjenje i čast radi koga čestvujem i njegove prijatelje i smerno uvažavam. Jer Bog se nije sjedinio sa prirodom anđela nego se sjedinio sa prirodom ljudi. Bog nije postao anđeo, nego je Bog postao po prirodi i istinski čovek: „Jer zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avramovu” (Jevr 2,16). Nije priroda anđela postala Sin Božji po ipostasi, nego je ljudska priroda postala Sin Božji poipostasi (ličnosti). Nisu se anđeli prisajedinili ni postali zajedničari božanske prirode nego energije i blagodati, a ljudi se prisajedinjuju i postaju zajedničari božanske prirode (2 Petr 1,4): oni ljudi koji se pričešćuju telom Hristovim svetim i piju krv njegovu časnu. Jer se (ljudska priroda) sjedinila ipostasno sa Božanstvom, tako da su dve prirode sjedinjene nerazdeljivo u telu Hristovom kojim se mi pričešćujemo, te sa dve prirode opštimo, tela telesno, Božanstva duhovno, bolje reći s obadve uzajamno. Pri tom se ipostasno ne poistovećujemo (jer prvo postojimo pa se onda sjedinjujemo) nego po prožimanju tela i krvi. Pa kako onda da nisu veći od anđela oni koji držanjem zapovesti čuvaju istinsko sjedinjenje. Naša priroda je unekoliko umanjena od anđelske zbog smrti i tromosti tela alije blagovoljenjem i sjedinjenjem sa Bogom postala veća od anđela. Jer pred njom koja sedi na prestolu slave u Hristu, anđeli stoje sa strahom i trepetom i staće pred nju ustrašeni na Dan sudnji. Sveto pismo njih ne naziva sapričasnicima i zajedničarima božanske prirode („jer su svi duhovi koji bogosluže, šiljani na služenje onima koji će naslediti spasenje”, Jevr 1,14), niti da će sacarovati ni biti saproslavljeni, niti da će sesti za Očevom trpezom, a Sveti su nazvani sinovi Božji i naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Zato poštujem Svete i saproslavljam sluge i prijatelje i sunaslednike Hristove, sluge po prirodi i prijatelje po slobodnom opredeljenju i sinove i naslednike po božanskoj blagodati, kao što Gospod kaže Ocu.
Isihasti: Grigorije Palama;
O međusobnom miru, izgovorena tri dana
Nakon dolaska (Sv. Grigorija Palame) u Solun
1. Svi smo mi braća, jer nas je sazdao jedan Gospodar i Tvorac, i u tom smislu smo
zadobili zajedničkog Oca. Međutim, to opšte bratstvo imamo i u odnosu na
beslovesnu, pa čak i na neživu (ne-osetljivu, ne-oduševljenu) prirodu. Osim toga, mi smo jedan drugome braća i zato što smo svi potekli od jednog, zemnorodnog Adama, i zato što smo jedino mi stvoreni po obrazu Božijem. Ovo je zajedničko i nama i svim narodima uopšte. Pored toga, mi smo jedan drugome braća i time što smo istoga roda i što živimo u istom mestu. Najzad, braća smo i po bogatstvu da imamo zajedničku Majku – Svetu Crkvu i blagočašće (pobožnost), kojoj je Načalnik i Savršitelj Hristos, istinski Sin Božiji, Koji ne samo da je naš Bog, nego je blagoizvoleo da nam bude i Brat i Otac, i ne samo to, nego i Glava Koja sve nas sabira u jedno Telo i čini da budemo udovi jedan drugom i Njemu Samom. Kada se posle Svog trodnevnog vaskrsenja iz mrtvih javio ženama koje su došle na grob, Gospod je rekao: Idite, te javite braći Mojoj neka idu u Galileju, i tamo će Me videti (Mt. 28; 10). Vidite li kako nas je udostojio da Se nazove našim
bratom? Zato i apostol za Njega kaže: Ne prisajedini se angelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu: stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći (Jevr. 2; 16-17). Međutim, kako je Hristos i naš Otac Koji nas je preporodio kroz sveto Krštenje i Svojom božanskom blagodaću, On Svoje učenike naziva “decom” i, odlazeći na spasonosno Stradanje objavljuje da ih neće ostaviti kao siročiće. Tako apostol opet kaže: A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola (Jevr. 2; 14). Pavle je uveren da smo svi mi u Hristu jedno Telo i kaže: A viste Telo Hristovo i udovi ponaosob (1. Kor. 12; 27). I kao što je telo jedno a ima mnoge udove, tako i udovi imaju jedno telo i, premda su mnogi, čine (obrazuju) jedno telo. Tako je i sa Hristom, budući da smo u jednom Duhu svi kršteni u jedno Telo.
3. Za nas je, dakle, braćo, bila jedna banja preporođenja i rođenja u Bogu: jedna vera, jedna nada, jedan Bog nad svima, kroz sve i u svima nama, Koji nas je božanskom ljubavlju sabrao oko Sebe i učinio da budemo udovi jedan drugome i Njemu Samom. Međutim, dejstvovanjem lukavoga nastupila je mržnja jednih prema drugima i proterala ljubav. Tačnije rečeno, to se nije dogodilo samo jednom, nego se ona (mržnja) više puta ponavljala, uništavajući naše jedinstvo u ljubavi jednih prema drugima i prema Bogu. Ona ne samo da zajedničke udove grada razlučuje jedne od drugih i čini da budu kao oduzeti (paralizovani), nego te strane (stranke, partije) suprotstavlja jedne drugima i podstiče saplemenike ne nepomirljive razdore, pometnje i nerede. Postigavši da saplemenici postanu protivnici i učinivši da grad izgleda tako kao da su njime zagospodarili neprijatelji, podstakla je (ta mržnja) grad da sažaljeva samoga sebe, da prema sebi samome postane zlonameran i neprijateljski raspoložen. Budući u tom mrskom položaju, postao je (grad) samome sebi zagonetka.
4. Ko su ti što pustoše grad, što ponekad ruše kuće i otimaju ono što je u kućama? Ko su ti što mahnito progone gospodare ovih kuća i gaje pogubna (smrtonosna, ubistvena) osećanja prema njima, nemilosrdna i nečovečna? Zar to nisu sami žitelji ovoga grada?! Ko su oni što trpe tako veliko bezumlje i urlike, napade i nasrtaje? Zar to nisu oni isti žitelji ovoga grada, od kojih se on (grad) nekada naslađivao tolikim dobrima? O, kakvo stradanje! Avaj, kakva velika nesreća! Grad vojuje sam sa sobom, zaratio je sa sobom samim, gazi se svojim sopstvenim nogama, ruši se svojim sopstvenim rukama, odzvanja svojim sopstvenim uzvicima. Ono što je kod njega dobro biva prezreno, dok ono što je neplemenito i rđavo zlosrećno preovladava. Zar ova bolest koja vas je zadesila nije mnogo gora od one koju su imali oduzeti (raslabljeni, paralizovani) opisani u Evanđelju? Koliko su ova zlodela gora i štetnija od njihovog nedelanja?
5. Vi, međutim, nemojte da se srdite što ovo čujete. Ja vam to ne govorim zato da bih vas kudio, nego da biste, ako sada budete trezveni, poznali svoju bolest. Na taj način ćete potražiti razlog zbog kojeg ste u nju pali i poželeti ozdravljenje a zatim se pobrinuti i za svoje isceljenje, da ga zadobijete i sačuvate kada vam Bog podari i osnaži to isceljenje, kao što je učinio i sa onima raslabljenima (paralizovanima, oduzetima). On ih, dakle, nije samo iscelio, nego im je dao i snagu, kako bi svaki od njih ustao sa odra na kojem je ležao i nesmetano mogao da korača.
6. Šta je bio uzrok bolesti onih raslabljenih koje je iscelio? Njih je bilon dvojica: jedan je ležao pored Siloamske banje u Jerusalimu i drugi, kojeg su nosila četvorica, u Kapernaumu. Šta je, dakle, bilo uzrok njihove bolesti (slabosti)? Greh. Gospod je jednom od njih, videvši njegovu veru i pre telesnog isceljenja, rekao: Čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9, 2). Drugome je, našavši ga posle isceljenja, rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14). I kao što je kod njih greh i iz jednog i iz drugog prognao zdravlje a njih učinio oduzetima (raslabljenima, paralizovanima), tako je i kod vas zajednički greh prognao ljubav i učinio da jedan drugome postanete neprijatelji. Koji je drugi uzrok, ako ne greholjubiva volja, učinio da bude narušena vaša uzajamna veza, odnosno, ljubav prema Bogu i (ljubav) jednih prema
drugima? Zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnošh, kaže Gospod u Evanđelju (Mt. 24,12) a kada se ljubav potpuno ohladi, ne mogu se održati božanska blagodat i briga.
7. Da bih vam kroz primer predstavio sadašnje stradanje, reći ću da je duša svakoga od nas slična kandilu, pri čemu su dobra dela ulje a ljubav fitilj nakojem, kao svetlost, počiva blagodat božanskog Duha. Kada, dakle, ponestane toga ulja, odnosno dobrih dela, onda nužno presušuje ljubav, koja kao fitilj postoji u duši. Tako se svetlost božanske blagodati i brige udaljuje od ljudi koji su proterali vrlinu i učinili da sa njom bude proterana i ljubav. Kada pak među njima (takvim ljudima) dođe do međusobne pometnje, Bog od njih odvraća Svoje lice, o čemu prorok David kaže: Odvratiš lice Svoje, i žalosše se (Ps. 104, 29). Tako se usled greha među nama pojavljuju građanski ratovi i neredi, donoseći sa sobom sve vidove zla i useljavajući u predvodnike pobune i pobunjenike načalnika (kneza) zla, koji ih pretvara u zveri. Neće biti preterano ako se kaže da one u kojima se nastanio on (knez tame) priprema da prihvate demonsku ćud. Tako se događa da onaj, koji je od početka čovekoubica i čovekomrzac, učini da i sam čovek postane čovekoubica i protivnik Životodavca Hrista, a tim pre neposlušan i protivan zemaljskim carevima ili duhovnom ocu, pastiru i učitelju.
8. Obratite se, dakle, na put Evanđelja Hristovog i čvrsto ga se pridržavajte, kako bi vaše jednomislije večno cvetalo i bilo postojano, pa će se i Gospod opet obratiti ka vama i na vama će, zajedno sa mirom, otpočinuti i blagodat božanstvenog Duha. Onaj raslabljeni iz Jerusalima ležao je pored Siloamske banje koja je isceljivala bolesne; tako se ni vi nikada niste u potpunosti udaljili od Crkve Hristove koja nagrađuje mirom. Međutim, kao što onaj čovek nije imao nikoga ko bi mu pomogao da primi blagodat od ove banje, tako ni ovde kod vas nije bilo pastira koji bi propovedao mir, sabirao rasejane udove i sastavljao ih jedne sa drugima a iz Tela Crkve Hristove odstranjivao bolest i slabost koje su se pojavile usled mržnje.
9. Sada smo već mi postavljeni i sa vama smo zajedno u Hristu, i u Hristu vas molimo, kao da vas On Sam moli kroz nas: izmirite se sa Bogom! Poznajte svoje međusobno srodstvo, ne samo po duši, nego i po telu, koje potiče od vaših predaka. Setite se onih pređašnjih mirnih dana: kakvim ste se dobrima tada naslađivali, a sada ste ih potpuno lišeni. Nemojte pomišljati na zlo i nemojte poželeti da na zlo uzvratite zlom, nego zlo pobeđujte dobrom. Prigrlite uzajamnu ljubav, da biste stekli ljubav Božiju i da biste pokazali svoju ljubav prema Njemu, jer oni koji ne vole svoju braću ne mogu da vole ni Boga, niti mogu da, kao plod ovoga (tj. ljubavi), zadobiju Njegovu božanstvenu blagodat i brigu.
10. Braćo, poslušajte mene koji sam vam sada došao i koji, saglasno zapovesti Gospodnjoj, pre svega svima vama i prema svima blagovestim mir. Pomozite mi u tome i oprostite jedan drugom ako je neko nekoga uvredio, kao što je i Hristos oprostio nama, da biste postali sinovi mira ili, drugačije rečeno, sinovi Božiji. On i jeste naš Mir koji od dve strane načinio jednu i srušio pregradu koja nas je razdvajala, pobedivši neprijateljstvo na Svom Krstu. On Sam je Svojim učenicima rekao – a posredstvom njih i nama – da, ulazeći u neki grad ili dom, tamo objavljujemo mir. U izmirenju se i sastoji čitavo delo Njegovog dolaska; upravo radi toga je, priklonivši nebesa, On sišao na zemlju, zato je David za Njega i prorekao: Zasijaće u dane Njegove pravda i mnoštvo mira (Ps. 71; 7); dok udrugom Psalmu opet za Njega kaže: On izriče mir narodu Svojemu i prepodobnima Svojim, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps. 84; 8).
11. I angelska himna povodom Njegovog Rođenja pokazuje da je On sišao sa nebesa da bi nam doneo mir: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Kada je izvršio domostroj spasenja, On je Svojim učenicima u nasleđe ostavio mir, govoreći im: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam (Jn. 14; 27), Mir imajte među sobom (Mk. 9; 50) i: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 35). Poslednja molitva koju nam je dao ushodeći Svome Ocu takođe utvrđuje uzajamnu ljubav: Daj im, kaže, da svi jedno budu (Jn. 17; 21).
12. Neka, dakle, ne otpadnemo od otačke molitve i neka ne budemo odbačeni iz nasledstva Nebeskog Oca, niti lišeni pečata i znamenja pripadnosti Njemu, kao i usinovljenja, blagoslova i učeništva, kako ne bismo otpali od obećanog (večnog) života i bili udaljeni od duhovne bračne ložnice i stoga od Samog Oca, načalnika (gospodara) mira, začuli: “Ne poznajem vas, idite od Mene, jer ste uzrokovali mržnju, neprijateljstvo i sablazni”. Da nam se ne bi dogodilo da tako postradamo, On je posredstvom Svojih svetih učenika i apostola celom svetu
poslao mir.
13. Zbog toga su oni u svojim besedama i poslanicama mir stavili pre svake druge reči, govoreći umesto uvoda: Blagodat vam i mir od Boga. I mi smo, kao služitelji u ovoj službi, objavili mir odmah po dolasku k vama i zajedno sa Pavlom govorimo vam: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez kojih niko neće videti Gospoda (Jevr. 12,14). Ako bez mira sa svima niko neće videti Boga, zar će onda u budućem veku videti Boga onaj koji nije u miru čak ni sa svojim sunarodnicima? Naprotiv, neće li tada čuti: Neka se uzme bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,10)?! Neka vam se ne dogodi da čujete te strašne reči, nego se posredstvom mira, ljubavi i jednomislija izmirite i saberite u jedno i neka, prema Njegovom slatkom obećanju, i On bude među vama – Koji će nam olakšati teret sadašnjeg života, a kada dođe vreme, podariti večni
život, slavu i Carstvo
14. Kojega neka se svi mi udostojimo i neka ga zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Darovatelja mira, Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
( Sv. Grigorije Palama, Gospode prosvetli tamu moju – Sabrane besede; 7 – 10 )
Sv. Sava srpski: Hilandarska povelja Simeona Nemanje
Sveti Sava: Sabrani spisi
Hilandarska povelja Simeona Nemanje
Iskoni stvori Bog nebo zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svim stvorenjem svojim. I jedne postavi careve, druge knezove, druge gospodare, i svakome dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje nailazi na nj. Zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima, i svaki narod razdeli, i zakon dade i naravi ustanovi, i gospodare nad njima, po običaju i po zakonu rasporedivši svojom premudrošću.
Stoga po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom zemljom srpskom, i Bog svakojako upravljaše na bolje ljudima, ne hoteći čovečje pogibli, i postavi me velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju Stefana Nemanju. I obnovih svoju dedovinu i većma utvrdih Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od Boga, i podigoh propalu svoju dedovinu i predobih: od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab sa Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu. I Božjom pomoću i svojim trudom to sve pridobivši, pospešenjem Božjim, pošto je moja vladavina odasvud primila mir i tišinu, počeh podsticati misao svoju i poučavati um svoj da želim i da se brinem za dušu svoju, u koji ću broj biti ubrojan u dan strašnoga suda, i kako bi mi bilo moguće primiti anđelski i apostolski obraz, i posledovati Vladičinim rečima: “Uzmite jaram moj na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem; jaram je moj blag i breme moje je lako”.
Kada je prošlo mnogo vremena, Vladika moj premilostivi ne previde moljenja stvorenja svoga, no kao štedri trudopoložnik i nagraditelj, koji reče prečistim svojim ustima: “Ne dođoh prizvati pravednika, no grešnike na pokajanje”,i pošto mi se po milosrđu njegovu iznenada ukazalo pogodno vreme, i sve ovoga sveta, čast i slava dođe mi kao ništa, i sva krasota ovoga života i divan izgled, pokaza mi se kao dim, a Hristova ljubav sve više se vezivaše za mene, makar i nedostojnog, ja odmah ostavih vladavinu moju i sve moje, različno moje, pošto se tako izvolelo Hristu i presvetoj Gospođi Bogorodici. I udostoji mene grešnoga svoga jarma blagoga i satvori me zajedničara časnog i anđelskog i apostolskog obraza maloga i velikoga. Kada se ovo svršilo sa mnom, pošto se ovako ustrojilo, ostavih na prestolu mojem i u Hristom darovanoj mi vladavini ljubljenoga mi sina Stefana, velikoga župana i sevastokratora, zeta Bogom venčanoga kir Aleksija, cara grčkoga. I makar i nedostojan da se narečem sluga Hristov Simeon monah, blagoslovih ga svakim blagoslovom, kao što blagoslovi Isak Jakova sina svojega, da on napreduje u svakom delu dobrom u vladavini svojoj, i da bude dobrosrdan prema krstijanskom svetu, i da se brine za crkve i za one koji služe u njima, i da ne bude nikako zazoran od Tvorca svih i Gospoda.
A posle ovoga, voljom Vladike moga Isusa Hrista, kao što objavljuje Pismo: “Nijedan prorok nije primljen u svome otačastvu”, poče se podizati misao moja da napustim poznate moje i decu i nađem neko mesto, i da tu dobijem spasenje. I ne ostavi mene Vladika moj, ni moje želje, jer se još više raduje zbog grešnika koji se kaje. Iziđoh iz otačastva svoga u Svetu Goru, i nađoh manastir nekada bivši, zvani Hilandar, Vavedenje svete i preslavne Vladičice naše Bogorodice, gde ne beše kamen ostao na kamenu, no sasvim razvaljen. I potrudivši starost svoju, uz pomoć sina mi velikoga župana Stefana, udostoji me Vladika moj da mu budem ktitor. I delove njegove uništene potražih i obnovih ga po volji Vladičice Bogorodice, i pošto isprosih parike od cara u Prizrenu, dadoh od njih manastiru u Svetoj Gori Svetoj Bogorodici, Tetivlju, Trnje, Retivštica, Trnovac, Hoča i druga Hoča i trg tu, i dva vinograda tu nasadih; i 4 pčelinjaka: jedan u Trpezama, drugi u Dabšoru, treći u Goliševu, četvrti u Paricima, a za svakim pčelinjakom po dva čoveka; i planinu Bogaču; a od Vlaha, Radovo sudstvo i Đurđevo, a svega Vlaha 170. I dadoh od stoke što sam mogao, i u Zeti kobile i soli 30 merica. I ako ko od manastirskih ljudi ili Vlaha pobegne pod velikoga župana ili kod koga drugog, da se opet vraćaju; ako li od županovih ljudi dođu u manastirske ljude, da se opet vraćaju. I sve što dadoh manastiru u Svetu Goru, da ne treba ni mome detetu, ni mome unučetu, ni mome rođenome, ni kome drugome. Ako li ko ovo izmeni, da mu Bog sudi i da mu je sveta Bogorodica suparnica na strašnom sudu onom i ja grešnik Simeon.
Krst Simeonov i potpisanije
Branko Milić
SocialVibe