Žan – Žak Ruso: Društveni ugovor;

O DRUŠTVENOM UGOVORU

Pretpostavljam da su ljudi dospeli u položaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodržanje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac može da upotrebi da se u tome stanju održi. Tada to prvobitno stanjene može dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kad ne bi promenio način života. Međutim, kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, već samo da sjedinjuju one koje postoje I da njima upravljaju, ne ostaje im ništa drugo za njihovo samoodržanje nego da udruživanjem obrazuju zbir snaga koje mogu da nadjačaju suprotan otpor spolja, date snage stave u dejstvo jednim pokretom I da ih u njihovom radu usklade. Taj zbir snaga može nići samo iz saradnje više njih; no pošto su snaga I sloboda svakog čoveka prva oruđa za njegovo održanje, kako će ih on upotrebiti a da sebe ne ošteti I ne prenebregne staranje o sebi samom, koje prestavlja njegovu dužnost? Ta teškoća, svedena na mmoj predmet, može ovako da se iskaže: ‘’Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio I štitio svom zajedničkom snagom ličnost I dobra svakog člana društva, I kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, I tako ostao isto toliko Slobodan kao I pre’’. Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor. Odredbe tog ugovora toliko su određene prirodom samoga akta, da bi ih I najmanja izmena učinila izlišnim I ništavnim; tako das u one, iako možda nikad nisu bile formalno iskazane, svuda iste, svuda prećutno usvojene I priznate, sve dok se društveni ugovor ne povredi, te svako ponovo stekne svoja prvobitna prava I svoju prirodnu slobodu, gubeći ugovornu slobodu, zbog koje se prve I bi odrekao. Sve te odredbe, pravilno shvaćene, svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog člana društva svih svojih prava u korist cele zajednice: jer, najpre, pošto se svaki daje ceo, položaj je isti za sve; a budući da je položaj jednak za sve, niko nema računa dag a oteža drugima. Štaviše, pošto se prenošenje prava vrši bez ograničenja, zajednica ne može biti savršenija I nijedan član društva nema više šta da traži: jer, kada bi pojedincima I dalje pripadala neka prava, budući da nema nikakvog zajedničkog pretpostavljenog koji bi mogao biti sudija između njih izajednice, svaki bi, pošto je u nekim stvarima svoj sopstveni sudija, uskoro hteo da bude I sudija svim ostalim; tako bi I dalje postojalo prirodno stanje, a društvo bi neminovno postal tiranski ili izlišno. Najzad dajući svakome, ne daje se nikom; a kako nema nekog člana društva nad kojim se ne stiče ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega što se gubi, kao što se stiče I više snage da se sačuva ono što se ima. Ako se, dakle, izbaci iz društvenog ugovora ono što ne spade u njegovu suštinu, videćemo da se on svodi na ovo: ‘’Svaki od nas unosi u zajednicu svoju ličnost I celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opšte volje; I još svakoga člana smatramo kao nerazdvojan deo celine.’’ Samim tim ugovornim aktom stvara se istog trenutka, namesto posebne ličnosti svakog ugovarača, jedno moralno I kolektivno telo, sastavljeno od toliko članova koliko njegova skupština ima glasova, I koje od samog tog akta dobija svoje jedinstvo, svoje zajedničko ja, svoj život I svoju volju. Ta opšta ličnost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinačnih ličnosti, zvala se nekada grad, a sada se zove republika ili političko telo, koje njegovi članovi nazivaju državom, kad igra pasivnu ulogu, suverenom kad je aktivno, a silom kad ga upoređuju sa njemu sličnim. Što se tiče članaova ovog tela, oni skupo dobijaju naziv naroda I zovu se pojedinačno građani, kao učesnici u suverenoj vlasti, a podanici, kao potčinjeni državnim zakonima. No ti se nazivi često mešaju I zamenjuju jedan drugim, dovoljno je da čovek zna da ih razlikuje kada se upotrebljavaju u svom najtačnijem smislu.

[...]

O SUVERENU

Iz ove formule vidi se da akt udruživanja sadrži uzajamnu obavezu između političkog tela I pojedinca, I da svaki pojedinac sklapajući takoreći ugovor sa samim sobom, ima dvostruke obaveze: kao član suverenog tela obaveze prema pojedincima, I kao građanin obaveze prema suverenom telu kao celini. No ovde ne može da se primeni pravilo građanskog prava da niko nije vezan obavezama prema samome sebi: jer je velika razlika da li se čovek obavezuje prema sebi ili prema jednoj elini čiji je on sastavni deo. Treba primetiti još da zvanična odluka, koja može da obaveže sve podanike prema suverenu usled dva različita odnosa prema kojima se svaki od njih posmatra, ne može – naprotiv – da obaveže suverena prema sebi samom; protivno je, pream tome, prirodi političkog tela da suveren sebi nameće zakone koje ne može da prekrši. Kako on može sebe da gleda samo u jednom istom odnosu, on se onda nalazi u položaju pojedinca koji ugovara sa samim sobom; iz čega se vidi da nema I ne može biti nikakve vrste osnovnog zakona obaveznog za celokupan narod, pa čak to ne može biti ni društveni ugovor. Što opet znači da se političko telo ne može sasvim lepo da obaveže prema drugome u onome što ni u kom pogledu ne vređa taj ugovor, jer, u odnosu na stranca, ono postaje obično (ne složeno) biće, prost pojedinac. No političko telo ili suveren, čije se biće raća isključivo iz svetinje ugovora, ne može nikada da se obavezuje, čak ni prema drugom, na ma šta što odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao čto bi, na primer, bilo da otući jedan deo samoga sebe ili da se potčini drugom suverenu. Povrediti ugovor na osnovu koga se izvlači samo svoje postojanje značilo bi uništiti samog sebe; a ono što nije ništa, ništai ne stvara. Čim je to mnoštvo na taj način skupljeno u jedno telo, nije mogućno povrediti jednog člana a da se ne povredi telo, a još manje da se povredi telo, a da to ne osete I njegovi članovi. I tako, dužnost I interes podjednako obavezuju obe ugovarajuće strane na mećusobno pomaganje; I isti moraju se truditi, u tom dvostrukom odnosu, da spoje sva preimućstva koja od njega zavise. Suvereni narod, dakle, pošto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sačinjavaju, nema niti može da ima interes suprotan njihovom interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je nomogućno da telo hoće da škodi svima svojim delovima; a videćemo malo niže da ne može da škodi nijednom posebno. Suveren, samim tim što jeste, uvek je I ono što treba da bude. No nije isti slučaj I sa podanicima u odnosu na suverena, kome, uprkos zajedničkih interesa, ništa ne bi jemčilo da će oni ispunjavati svoje obaveze, kad ne bi našao sredstva da sebi obezbedi njihovu vernost. Svaki pojedinac može, doista, kao čovek da ima svoju ličnu volju, suprotnu ili različitu od opšte volje u čijem stvaranju učestvuje kao građanin: njegov posebni interes može mu tražiti sasvim drugo nego što traži opšti interes, njegova bezuslovna I prirodno nezavisna egzistencija može učiniti da ono što duguje zajedničkoj stvari shvati kao doprinos bez protivnaknade, čiji će gubitak biti od manje štete za druge nego što bi njegova isplata bila za njega; I gledajući u moralnoj osobi koja sačinjava državu jednu racionalnu apstrakciju, jer ona nije čovek, on bi hteo da uživa građanska prava ne hoteći pri tome da ispuni svoje podaničke dužnosti; to bi bila nepravda čije bi jačanje izazvalo propast političkog tela. Da ne bi, dakle, društveni ugovor bio prosta formalnost, on sadrži prećutno sledeću obavezu, iz koje jedino druge obaveze mogu crpsti svoju snagu: cello političko telo će prinuditi na poslušnost svakog onog koi odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan jer to je uslov koji, dajući svakog građanina otadzbini, obezbeđuje ovoga od svake lične zavisnosti, uslov koji da je zakonsku snagu građanskim obavezama, koje bi, bez toga, bile apsurdne, tiranske I podložne najvećim zluopotrebama.

[...]

O GRAĐANSKOM STANJU

Ovaj prelaz iz prirodnog u građansko stanje dovodi kod čoveka do veoma značajne promene, zamenjujući u njegovom ponašanju instikt pravdom I dajući njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, pošto glas dužnosti zameni fizički nagon, a pravo prohteve, čovek, koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuđen da postupa po drugim načelima I da pita razum pre nego što će se povesti za sklonostima. Iako se u tom stanju lišava nekoliko preimućstva koja mu dolaze od prirode, on stiče druga, I to vrlo velika, njegove se sposobnosti vežbaju I razvijaju, njegove se ideje proširuju, njegova se osećanja oplemenjuju, cela njegova duša toliko se uzdiže da, kad ga zloupotrebe tog novog stanja ne bi često spuštale ispod stanja iz koga je proizišao, on bi morao neprestano da blagosilja onaj srećni trenutak koji ga je iz tog stanja zauvek istrgao I koji je njega, glupu I ograničenu životinju, pretvorio u razumno biće I čoveka.
Svedimo cello ovo ocenjivanje na lako uporedive količine: ono što čovek gubi društvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda I neograničeno pravo na sve što ga mami I što može da postiigne, a ono što dobija, to su građanska sloboda I svojima mad svim što je u njegovoj državini. Da se ne bismo prevarili u ovim odmeravanjima, treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu , koja je ograničena jedino snagama pojedinaca, od građanske slobode, koja je ograničena opštom voljom; I državinu, koja je samo posledica sile ili pravo prvog pritežaoca, od svojine koja se može zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu).
Moglo bi se ovome što predhodi dodati kao dobit od građanskog stanja moralna sloboda, koja jedina čini da je čovek sam svoj pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je ropstvo, a pokoravanje zakonu koji smo sebi propisali, to je sloboda. No, I suviše sam već rekao o ovome članu, a filozofski smisao reči sloboda nije sad moj predmet.

[...]

O DEMOKRATIJI

Onaj ko sastavlja zakon zna bolje nego iko kako on treba da se primenjuje I tumači. Izgleda, prema tome, da ne bi moglo da bude boljeg ustava od onog u kome je izvršna vlast spojena sa zakonodavnom; ali to je baš ono što kakvu takvu vlast čini nedovoljnom u izvesnom pogledu, jer se stvari koje treba da se razdvoje ne razdvajaju, a vladalac I suveren, budući das u jedno te isto lice, obrazuju, takoreći, vladu bez vlade. Nije dobro da tvorac zakona bude I njihov izvršilac, niti da narod kao celina odvrati pažnju od opštih pitanja I posveti je posebnim predmetima. Ništa nije opasnije od uticaja privatnih interesa na javne poslove, čak I zloupotreba zakona od strane vlade manje je zlo negoli korupcija zakonodavčeva, neizbežna posledica uticaja pojedinačnih gledišta. Tada, pošto je država iskvarena u svojoj srži, svaka reforma postaje nemoguća. Narod koji ne bi nikad zloupotrebio vladu još manje bi zloupotrebio nezavisnost; narod koji bi uvek dobro vladao ne bi ni imao potrebe za vladom. Ako se shvati u strogom smislu reči, prava demokratija nije nikad postojala, niti će ikada postojati. Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada malim. Ne može se zamisliti da narod ostane neprekidno sakupljen u jednom telu da bi se bavio javnim poslovima, I lako se može uvideti da se u tu svrhu ne bi mogli ustanoviti odbori, a da se oblik uprave ne izmeni. I zaista, mislim da kao pravilo mogu da postavim ovo: Kad su vladine funkcije podeljene između više nadleštva u kojima vrši vlast najmanji broj ljudi dobijaju pre ili posle najveću vlast, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog lakoće obavljanja poslova, koja ih prirodno do toga dovodi. Uostalom, koliko ta vlada pretpostavlja stvari koje je teško združiti. Najpre, vrlo malu državu, u kojoj bi se narod lako sakupljao I u kojoj bi svaki građanin lako poznavao sve ostale; drugo, veliku jednostavnost običaja koja bi otklonila mnoštvo trnovitih poslova I raspri; zatim mnogo jednakosti u položajima I bogastvu , bez čega ne bi dugo opstala jednakost u pravima I u vlasti; najzad, mali ili nimaloraskošni, jer je raskoš ili posledica bogastva ili ga čini nužnim; ona kvari ujedno I bogatogai siromaha, jednoga pritežanjem bogastva, drugoga zavišću; ona otadzbinuprodaje za mekuštvo I taštinu; ona oduzima državi sve njene građane da bi ih potčinila jedne drugima, a sve skupa javnom mnjenju. Eto zašto jedan čuveni pisac postavio vrlinu kao temelj države, jer svi ovi uslovi ne bi mogli da opstanu bez vrline; no, zato što nije postavio potrebne razlike, taj sjajni duh često je bio netačan, neki put nejasan I nije video da je suverena vlast ista svuda, ted a prema tome I isto načelo mora da se primeni u svakoj dobro uređenoj državi, istina više ili manje prema obliku vlade. Dodajmo da nema vlade koja bi toliko bila podložna građaskim ratovima I unutrašnjim nemirima kao što je to demokratska ili narodna vlada, jer nema nijedne druge koja tako jako I tako istrajno teži menjanju oblika I koja zahteva više budnosti I hrabrosti da bi se očuvala u svom obliku. U takvom uređenju grašanin mora naročito da se naoruža snagom I postojanošću, I svakog dana svog života da kaže u dnu svog srca ono što je govorio vrli palatin u poljskom saboru: Malo periculosam libertatem quietum servitium. Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski. Tako savršena vladanije za ljude.

[...]

O IZBORIMA

U pogledu izbora vladaoca I magistrate, koji su, kao što rekoh, složene radnje, postoje dva načina da se oni sprovedu, a to su biranje I kocka. I jedan I drugi upotrebljavani su u raznim državama, pa još I danas vidi se vrlo složena mešavina oba ova načina u izboru mletačkog dužda.
‘’Izbor putem kockice’’, kaže Monteskje, ‘’ u prirodi je demokratije’’. Slažem se, no kako to treba obrazložiti?. ‘’Kocka’’, nastavlja on, ‘’oblik je izbora koji nikoga ne vređa: ona svakome građaninu ostavlja prilično veliku nadu da će poslužiti otadzbini’’. To nisu stvarni razlozi. Ako se obrati pažnja na to da je izbor nosilaca vlasti stvar vlade, a ne suveriniteta, videće se zašto je kocka više u prirodi demokratije, u kojoj je državna uprava utoliko bolja ukoliko su njeni akti malobrojniji. U svakoj istinitoj demokratiji, magistratura nije preimućstvo, već teret koji se ne može pravedno nametnuti jednom pojedincu pre nego nekom drugom. Jedino zakon može da nametne taj teret onome na koga će pasti kocka. Jer tada, pošto je položaj podjednak za sve I pošto izbor ne zavisi ni od kakve ljudske volje, ne postoji nikakva primena opšteg zakona na poseban slučaj, koja bi narušila njegovu opštost. U aristokratiji, vladalac bira vladaoca, vlada se održava sama sobom, I tu metod nalazi svoje pravo mesto.
Primer sa izborom mletačkog dužda potvrđuje ovu tvrdnju, a ne opovrgava je: taj mešoviti oblik odgovara mešovitoj vladi. Jer, zabluda je smatrati mletačku vladu za pravu aristokratiju. Ako narod nema nikakvog udela – sama aristokratija je tamo narod. M;noštvo siromašnih Barnabota nije nikada dospelo ni do kakvofg položaja, a od svog plemstva ima samo praznu titulu ekselencije, kao I pravo da prisustvuje Velikom savetu. Pošto je taj Veliki savet isto toliko mnogobrojan kao I naš Opšti savet u Ženevi njegovi visoki članovi nemaju više povlastica negoli nači prosti građani. Sigurno je, ako se otkloni krajnja razlika između ove dve republike, da ženevska buržoazija tačno prestavlja mletačko plemstvo; naši domoroci I stanovnici predstavljaju mletačke varošane I puk; naši seljaci predstavljaju podanike mletačkog kopna; najzad, kakvom god se smatrala ta republika, a nezavisno od njene veličine, njena vlada nije u većoj meri aristrokratska negoli naša. Sva je razlika u tome što, budući da nemamo nikakvog doživotnog vlastodržca, mi nemamo ni istu potrebu za biranjem kockom. Izbori putem kocke imali bi malo nezgoda u pravoj demokratiji, u kojoj je sve jednako koliko po običajima I talentima, toliko I po načelima I bogastvu, pa bi bilo svejedno kakav je izbor. No rekao sam već da nema prave demokratije.
Kad su biranje I kocka kombinovani, prvim načinom treba da se popune mesta koja zahtevaju prave talente, kao što je na primer vojna služba; drugi način odgovara mestima za koja su dovoljni zdrav razum, pravednost, poštenje, a to je, na primer, sudska služba, jer u dobro uređenoj državi te su osobine zajedničke svima građanima.
Ni kocka ni glasanje ne nalaze primene u monarhijskoj vladi. Pošto je monarh po pravu jedini vladalac I magistrat, izbor njegovih službenika pripada samo njemu. Kada je opat de Sen-Pjer predlagao da se poveća broj saveta francuskog kralja I da se njihovi članovi biraju glasanjem, on nije video da predlaže promenu oblika vladavine. Ostalo bi mi još da govorim o načinima davanja I prikupljanja glasova u narodnoj skupštini; no možda će istorijat rimskog urećenja u ovome pogledu bliže objasniti sva načela koja bih ja mogao da postavim. Neće biti na odmet razumnom čitaocu da malo u pojedinostima vidi kako su se otpravljali javni I privatni poslovi u veću od dvesta hiljada ljudi.

( Žan – Žak Ruso: Društveni Ugovor, 35 -39,74, 105 )

Volter: O toleranciji;

O TOLERANCIJI

DA LI JE TOLERANCIJA PRIHVATLJIVA
Usuđujem se da pretpostavim kako se prosvećeni i visokouvaženi ministar, humani i mudri prelat, vladar koji zna da je njegov interes istovetan velikoj većini njegovih podanika a njegova slava počiva na njihovoj sredi, usuđuju da pogledaju ovaj neuredni i nepotpuni spis i sebe pitaju: Šta rizikujem ako se ugledam na zemlju koju tolike vredne ruke obrađuju i uređuju, povećane prinose, naprednu državu? Da Vestfalski mir naposletku nije doneo slobodu savesti, Nemačka bi ostala pustinja prekrivena kostima međusobno poubijanih katolika, protestanata, reformatora, anabaptista. U Bordou, Mecu, Alzasu imamo Jevreje; imamo luterane, moliniste, janseniste: zar ne bismo mogli da trpimo i dopustimo i kalviniste pod okolnostima kakve u Londonu vladaju za katolike? Što je više crkvi, manje su opasne; mnoštvo ih slabi, sve bivaju sapete pravednim zakonima koji zabranjuju nasilne skupove, obračune, progone, i koji uvek deluju snagom prinude. Poznato nam je da su mnogi domaćini koji su stekli velika bogatstva u stranim zemljama spremni da se vrate u svoju otadžbinu; oni samo traže zaštitu prirodnog zakona, punovažnost njihovih brakova, sigurnost za svoju decu, pravo roditeljskog nasleđa, lično priznanje; ne traže nikakve javne hramove, nikakvo pravo na opštinske poreze, na počasti: tako nešto katolici nemaju ni u Londonu niti u drugim zemljama. Nije reč o davanju značajnih privilegija, sigurnog utočišta jednoj strani, već je reč o tome da ljude treba pustiti da žive mirno, ublažiti možda ranije i neophodne, ali sada izlišne propise. Nije na nama da ukazujemo ministarstvu šta valja da čini; dovoljno je založiti se za te nesrećnike. Mnogo je načina da se oni korisno pridobiju i spreče da postanu opasni! Oprez ministarstva i saveta, koje svi treba da podrže, lako će pronaći načine koje su tako uspešno odabrali i drugi narodi.
Među kalvinističkim življem još ima fanatika, ah je izvesno da ih među konvulzionistima ima još više. Šaku bezumnika iz SenMedara narod ne smatra važnim, a šaka kalvinističkih proroka je uništena. Odličan način da se broj manijaka smanji, ukoliko ih uopšte preostane, jeste odricanje od duhovne bolesti u korist razuma koji sporo ali neumoljivo prosvećuje ljude. Razum je blažen, human, podstiče pokajanje, odagnjuje neslogu, učvršćuje vrlinu, čini poželjnim poštovanje zakona više nego što bi sila mogla da ih održava. I zar da se mirno pređe preko podsmeha koji pošteni ljudi danas imaju prema zatucanosti? Taj podsmeh je moćna brana protiv svih krajnosti sektaša. Prošla vremena su neponov ljiva. Valja se uvek pokrenuti dalje s mesta na kojem se nalazimo i do koga je čovečanstvo dospelo. Prošlo je doba kada se verovalo da se moraju osuditi oni koji podučavaju doktrinu suprotnu Aristotelovim kategorijama, doktrinu koja ne prihvata strah od praznine, postojanost i univerzalni karakter bivstva. U Evropi je objavljeno više od stotinu jurističkih knjiga o veštičarstvu i o tome kako razlikovati lažne od pravih proroka. Ekskomunikacija skakavaca i drugih žitnih štetočina bila je prilično rasprostranjena, pa se i danas zadržala u nekim obredima. Običaj je ipak nestao; Aristotel, veštice i skakavci ostavljeni su na miru. Bezbrojni su primeri ovih nekada toliko bitnih ludosti: pojedine se povremeno javljaju, ali brzo iščezavaju. Kada bi neko danas nastojao da postane karpokratovac, evtihijac, monotelit, monofizit, nestorijanac ili manihejac, itd, šta bi se desilo? Svi bi mu se podsmevali, kao starinski odevenom čoveku sa glodalom i kožnim prslukom. Narod je počeo da otvara oči kad su isusovci Le Telije i Dusen sastavili bulu Unigenitus i poslali je u Rim. Ova dvojica su verovala da se još nalaze u onom neznalačkom dobu kada su ljudi bespogovorno pohvatali najapsurdnije tvrdnje. Usudili su se da odbace izreku koja odiše univerzalnom i večitom istinom: „Strah od nepravedne ekskomunikacije nikako ne sme da ometa ispunjavanje dužnosti.” To je značilo odbaciti razum, slobodu galikanske crkve i osnovu morala; značilo je redi ljudima: Bog vam naređuje da svoju dužnost ne obavljate ukoliko se plašite nepravde. Niko nikad nije naneo težu uvredu zdravom razumu. Rimski savetnici o tome nisu vodili računa. Pružena su uveravanja rimskom dvoru da je ova bula neophodna i da je narod želi; ona je potpisana, zapečaćena i poslata. Posledice su poznate; nema sumnje: da su bili upozoreni, bulu bi poništili. Sporovi su bili oštri; oprez i dobrota kraljeva naposletku su ih ipak umirili. Slično je i u velikom broju pitanja koja dele nas i protestante. Postoje razlike koje ne proizvode nikakve posledice; postoje i druge, ozbiljnije, oko kojih se oštrina sukoba ipak toliko smirila da ni sami protestanti danas o njima ne raspravljaju. Ovo doba neukusa, zasićenosti ili tačnije razuma, možemo sažeti kao razdoblje i polje javnog mira. Sukobi su zarazna bolest čiji se ishod bliži kraju, a kuga od koje smo izlečeni zahteva isključivo blago lečenje. Najzad, državni interes počiva u tome da se svi prognani smerno vrate domu svojih očeva: ljudskost to zahteva, razum savetuje, a politika se toga ne sme plašiti.

[...]

DA LI JE NETOLERANCIJA PRIRODNO I LJUDSKO PRAVO

Prirodno pravo jeste ono pravo koje priroda nameće svim ljudima. Odgojili ste dete, ono mora da vas poštuje kao oca i dobročinitelja. Imate pravo da ubirete plodove sa zemlje koju ste sami obrađivali. Dali ste i primili obećanje, ono mora biti ispunjeno. Ljudsko pravo u svakom pogledu mora da počiva na ovom prirodnom pravu, a glavni temelj, univerzalni princip i jednog i drugog jeste: „Ne čini ono što ne bi želeo da tebi čine.” Ne vidim kako bismo, shodno ovom principu, mogli da čujemo kako neki čovek kaže drugom: „Veruj u ono u šta ja verujem i u ono u šta ne možeš da veruješ, ili ćeš nestati.” Tako se govori u Špa-niji, Portugalu, Goi. U nekim drugim zemljama danas je dovoljno reći: „Veruj ili ću te uništiti; veruj ili ću ti naneti sve zlo koje mogu; čudovište, nisi moje vere, znači nevernik si – moraš biti izgnan od tvojih bližnjih, iz tvog grada, iz tvog kraja.” Kada bi ovakvo vladanje proisticalo iz ljudskog prava, onda bi Japanac trebalo da prezire Kineza koji bi se gnušao Sijamca; a ovaj bi proganjao žitelje Ganga, koji bi se okomili na žitelje Indije; Mongol bi nasrnuo na prvog Malabarca, Malabarac bi smeo da ubije svakog Persijanca koji bi mogao da pogubi Turčina; a svi zajedno bi se ostrvili na hrišćane koji su se tako dugo uzajamno istrebljivali. Pravo na netoleranciju je otuda apsurdno i varvarsko: to je pravo tigrova i prilično je užasno, jer tigrovi se razdiru samo zbog jela, a mi se istrebljujemo zbog paragrafa.

[...]

ZLOUPOTREBA NETOLERANCIJE

Zar de svakom građaninu biti dopušteno da veruje samo u sopstveni razum i da razmišlja onako kako mu taj prosvedeni ili zabludeli razum zapoveda? Trebalo bi da bude tako, pod uslovom da ne remeti red, jer od čoveka ne zavisi da li de verovati ili ne, ali od njega zavisi da li de poštovati običaje svoje otadžbine; i ako biste rekli da je greh ne verovati u veru većine i sami biste optužili rane hrišćane, vaše očeve, i opravdali biste one koje optužujete da su ih progonili.
Odgovarate da je razlika prilična, da su sve religije delo ljudi i da je samo Katolička, apostolska, Rimska crkva Božje delo. Ali zaboga, da li zato što je naša religija božanstvena, ona mora da vlada mržnjom, besom, progonima, oduzimanjem imovine, zatvaranjem, mučenjem, ubijanjem i molitvama Bogu da prihvati to ubijanje? Što je hrišćanska religija božanstvenija, to manje priliči čoveku da njome upravlja; ako ju je Bog stvorio, Bog de je održati i bez vas. Znajte da netolerancija stvara samo licemere ili buntovnike: kakva zlokobna alternativa! Najzad, da li biste uz pomoć dželata želeli da održite religiju boga koji je uništio dželate i koji je propovedao samo blagost i strpljenje?
Pogledajte, molim vas, strahovite posledice prava na netoleranciju. Ako je bilo moguće građaninu koji ne ispoveda dopuštenu veru na nekoj geografskoj širini, oduzeti imanje, baciti ga u tamnicu i ubiti ga, koji bi izuzetak sačuvao prvake države od istih kazni? Religija podjednako objedinjuje i vladara i prosjake; više od pedeset učenjaka ili monaha podržali su ovu monstruo-znu strahotu, naime da je dopušteno oboriti i ubiti vladare koji ne razmišljaju u duhu vladajuće crkve; zako¬nodavne skupštine neprestano su osporavale ovakve grozne odluke groznih teologa.
Krv Anrija Velikog se još pušila kada je pariška skupština izdala proglas koji je uspostavio nezavisnost krune kao temeljni zakon. Kardinal Diperon, koji je mitru dugovao upravo Anriju Velikom, pobunio se 1614. godine protiv skupštinske objave i poništio je. Sve tadašnje novine prenose navode kojima se Diperon poslužio u svojim harangama: „Da se neki vladar proglasio pristalicom arijanizma, veli, bili bismo prinuđeni da ga srušimo.”
Ni slučajno, gospodine kardinale! Prihvatimo vašu maglovitu pretpostavku po kojoj je jedan od naših kraljeva, pošto je pročitao istoriju sabora i crkvenih otaca, bio začuđen recima: „jer je otac moj veći od mene” (Jn 14:28), i uzimajući ih doslovno i dvoumeći se iz¬među sabora u Nikeji i onog u Carigradu, opredelio se za Eusebija iz Nikomedije. Ja zbog toga ne bih manje slušao svog kralja, ne bih se osećao manje obaveznim svojom zakletvom koju sam mu položio; a ako biste se vi usudili da ustanete protiv njega, a ja bio vaš sudija, proglasio bih vas krivim za uvredu veličanstva.

Diperon je sukob još više proširio a ja ću ga skratiti. Ovo nije mesto za produbljivanje tih mučnih sporova; ograničiću se time što ću, zajedno sa svim građanima, poručiti da Anriju IV ne dugujemo poslušnost zbog toga što je krunisan u Šartru, već zato što je pravo ovog vladara na krunu neosporno; on ju je zaslužio svojom hrabrošću i dobrotom. I neka mi bude dopušteno da kažem kako svaki građanin po istom pravu mora naslediti imovinu svog oca, i da ne vidim zbog čega mu je treba oduzeti, a njega obesiti jer deli mišljenje Ratrama protiv Paskaza Ratbera i Beranžera protiv Skota.
Poznato je da sve naše dogme nisu oduvek bile razumno objašnjene i opšteprihvaćene u našoj crkvi. Kako nam Isus Hrist nije rekao odakle proističe Sveti duh, Rimska crkva, zajedno sa Grčkom, dugo je verovala da potiče samo od Oca: naposletku je prihvatila da proističe i od Sina. Pitam, nije li sutradan pošto je tako odlučeno, neki građanin koji se i dalje držao dojučerašnjeg simbola, bio dostojan smrtne presude? Da li bi okrutnost i nepravda bile manje u kažnjavanju onoga koji bi danas razmišljao kao što se nekada razmišljalo? Da li je u doba Honorija I čovek bio kriv što se verovalo da Isus nema dve volje? Tek nedavno uspostavljena je teza o bezgrešnom začeću: dominikanci u nju i dalje ne veruju. Kada će dominikanci zaslužiti muke na ovom i onom svetu? Ako od nekoga treba da naučimo kako da se vladamo u našim beskrajnim sporovima, to su svakako apostoli i jevanđelisti. Bilo je razloga da se stvori oštar jaz između svetog Pavla i svetog Petra. Pavle u svojoj Poslanici Galatima izričito kaže da de se suprotstaviti Pe¬tru jer je Petar zaslužio prekor zbog prevare, kao i Varnava, zato što su obedovali sa nejevrejima pre Jakovljevog dolaska, a potom se tajno povukli i razdvojili se od nejevreja zbog straha da de uvrediti obrezane. ,,A kad ja vidjeh da ne idu pravo k istini jevanđelja, rekoh Petru pred svima: kad ti koji si Jevrejin, neznabožački a ne Jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive Jevrejski?” (Gal. 2:14) Ovo je bilo predmet žestoke svađe. Trebalo je saznati da li de novi hrišćani živeti jevrejski ili ne. Sveti Pavle je u to vreme čak odlazio da prinosi žrtve u hram u Jerusalimu. Poznato je da su prva petnaestorica jerusalimskih episkopa bili obrezani Jevreji koji su poštovali sabat i uzdržavali se od zabranjenog mesa. Španski ili portugalski biskup koji bi se obrezao i poštovao sabat, bio bi spaljen u autodafeu. Ipak, zbog ovog suštinskog pitanja mir između apostola, kao i među prvim hrišćanima, nije bio uzdrman,
Iako su jevanđelisti ličili na savremene pisce, imali su mnogo šire borbeno polje za međusobne okršaje. Sveti Matej izbrojao je dvadeset četiri generacije od Davida do Isusa (Mt. 1:17); sveti Luka izbrojao je četrdeset i jednu (Lk. 2:23-31); te generacije su potpuno različite. Ipak, ne vidi se da je među učenicima nastala bilo kakva nesloga zbog ovih očiglednih protivrečnosti, veoma dobro pomirenim kroz spise crkvenih otaca. Milosrđe nije bilo ugroženo, a mir je bio očuvan. Postoji li bolja lekcija o toleranciji u našim sporovima, i u smernosti u svemu oko čega se ne slažemo.
Sveti Pavle u svojoj Poslanici rimskim Jevrejima preobraćenim u hrišćanstvo, koristi kraj čitavog trećeg poglavlja da bi rekao kako jedino vera uznosi ljude a da dela nikoga ne opravdavaju. Sveti Jakov, naprotiv, u svojoj Poslanici, ponavlja da se možemo spasiti samo delima. Eto, to je podelilo dve velike zajednice, ali nije zavadilo apostole.
Kada bi progon onih sa kojima se sporimo bio sveti čin, trebalo bi priznati da bi onaj ko bi ubio više jeretika, bio najveći svetac u raju. Šta bi u njemu predstavljao čovek koji se zadovoljio da pokrade svoju braću i baci ih u tamnicu, u odnosu na one revnosne vernike koji su pobili stotine u Vartolomejskoj noći? Evo dokaza. Naslednik svetog Petra i njegov konzistorij ne mogu da pogreše; oni potvrđuju, slave, posvećuju delo Vartolomejske noći: dakle taj događaj je bio veoma svet; dakle, u slučaju ubica jednakih po svojoj pobožnosti, onaj koji bi preklao dvadeset i četiri hugenotske trudnice bio bi uzdignutiji u slavi od onog koji bi preklao samo njih dvanaest. Iz istog razloga, fanatici iz Sevena morali su da veruju kako de njihova slava rasti srazmerno broju sveštenika, vernika i katoličkih žena koje budu preklali. To su neobični razlozi za večnu slavu.

[...]

DA LI JE ISUS HRIST POUČAVAO NETOLERANCIJI

Razmotrimo sada da li je Isus Hrist uspostavio krvave zakone, da lije zapovedao netoleranciju, da lije tražio podizanje inkvizitorskih tamnica, da li je obučavao dželate autodafea.
Ako se ne varam, u jevanđeljima ima malo odlomaka čiji bi progoniteljski duh mogao ukazati da su netolerancija i sila opravdani. Jedan od njih je parabola u kojoj se nebesko carstvo poredi sa carem koji poziva zvanice na venčanje svog sina; preko svojih slugu, monarh im poručuje: „Evo sam objed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo; dođite na svadbu.” (Mt. 22:4) Jedni, ne obazirući se na poziv, odlaze u polja, drugi svojim poslom, a ostali vređaju kraljeve sluge i ubijaju ih. Kralj podiže vojsku protiv ubica i razara njihov grad; šalje sluge na raskršća puteva da sakupe svatove na gozbu; pošto je jedan od pozvanih seo za sto bez svadbenog odela, stavljen je u okove i bačen u provaliju.
Jasno je da se ova alegorija tiče samo nebeskog carstva, te da niko ne bi smeo da se na osnovu nje poziva na pravo da baci u tamnicu bližnjeg svog koji je došao na svadbeni ručak u neprikladnoj odeći; iz istorije ne znam ni za jednog vladara koji je obesio nekog dvorjanina sa sličnim izgovorom; takođe se ne treba pribojavati da bi velikaši, pošto je car već poklao stoku i živinu, pobili njegove sluge koje su ih pozivale na gozbu. Poziv na gozbu predstavlja izraz pozdrava; ubistvo vladarevih izaslanika jeste napad na one koji propovedaju mudrost i vrlinu.
Druga parabola (Lk. 14) govori o čoveku koji poziva svoje prijatelje na veliku gozbu i koji, u trenutku kada je trpeza bila spremna, šalje svog slugu da ih obavesti. Jedan se izgovara kupovinom njive koju treba da obiđe: ovaj izgovor nije valjan, budući da se njiva ne obilazi noću; drugi kaže da je kupio pet volovskih jarmova i da mora da ih isproba: i on greši kao i prethodni, u vreme večere se ne probaju jarmovi; treći odgovara da se upravo oženio i njegov izgovor je nesumnjivo prihvatljiv. Domaćin iz besa dovodi na svoju gozbu slepe i hrome, i videvši da je preostalo praznih mesta, kaže svom slugi: „Idi brzo na raskršća i ulice gradske, i dovedi ih amo.” (Lk. 14:21) Tačno je da se nigde izričito ne pominje da je ova parabola slika i prilika nebeskog carstva. Suviše su zloupotrebljavane reči „dovedi ih amo”, ali je jasno da samo jedan sluga ne može na silu da natera ljude koje sretne da dođu na gozbu njegovog gospodara; uostalom, takvi prinudni gosti ne bi obed učinili posebno ugodnim. „Dovedi ih amo” znači, prema najpouzdanijim komentatorima: zamoli, zakuni, ubedi, pridobij ih. Molim vas, kakve veze imaju ovakva molba i gozba sa progonima? Kada bismo stvari doslovno prihvatali, da li bi trebalo biti hrom i slep da bismo se našli pod okriljem crkve? Isus u istoj paraboli veli: „Ne zovi prijatelja svojijeh, ni brade svoje, no rođaka svojijeh, ni susjeda bogatijeh” (Lk. 14:12); da li je to ikad shvaćeno kao da se ne sme obedovati sa rođacima i prijateljima ukoliko su oni imućniji?
Isus Hrist posle parabole o gozbi kaže: „Ako ko dođe k meni, a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik, itd. I koji od vas kad hoće da zida kulu ne sjede najprije i ne proračuni šta će ga stati, da vidi ima li da može dovršiti?” (Lk. 14:26,28) Ima li ikoga na svetu dovoljno izopačenog da bi zaključio kako treba mrzeti oca i mater? I nije li lako shvati¬ti da te reči znače: ne kolebajte se između mene i vaših najmilijih osećanja?
Navode se reči svetog Mateje: „Ako li njih ne posluša, kaži crkvi; a ako li ne posluša ni crkve, da ti bude kao neznabožac i carinik” (Mt. 18:17); ovo nipošto ne znači da treba proganjati pagane i sakupljače poreza: istina je da su oni prokleti ali njihova sudbina nije zato prepuštena puku. Ne samo da ovim službenicima nisu uskraćena bilo kakva građanska prava, već su im ukazane najviše povlastice; to je jedino zanimanje koje je u Svetom pismu osuđeno, a najomiljenije je vlastima. Zašto, dakle, ne bismo prema našoj zabludeloj braći ima li onoliko samilosti koliko poštovanja ukazujemo našoj braći sakupljačima poreza?
Drugi odlomak koji je izuzetno zloupotrebljavan potiče od svetog Mateja (Mt. 21:19) i svetog Marka (Mk. 11:13), i u njemu se kaže daje Isus, budući gladan, ujutro ušao u vrt sa smokvama u kojem je zatekao sa¬mo lišće jer je sezona smokava prošla; prokleo je vrt koji se ubrzo osušio.
Postoji više različitih tumačenja ovog čuda; ali ima li ijednog koje bi odobravalo progone? Pošto vrt sa smokvama nije mogao da rodi početkom marta, sasušio se; da li je to razlog da se našoj braći nanosi bol u svako doba godine? Poštujmo u Svetom pismu sve ono što u našim radoznalim i taštim dušama može da pobudi muke, ali ga ne izvrćimo da bismo postali neumoljivi i nepomirljivi.
Progoniteljski duh koji sve zlouporebljava, svoje opravdanje nalazi i u isterivanju trgovaca iz hrama i u legiji demona isteranoj iz tela opsednutog u tela dve hiljade odurnih zveri. Ali ko još ne primećuje da su ova dva primera samo osuda koju izriče sam Bog zbog povrede zakona? Podizanje trgovačkih tezgi na prilazima hramu predstavljalo je nepoštovanje doma Božjeg. Uzalud su sinedrij i sveštenici odobravali trgovinu da bi olakšali prinošenje žrtava: Bog kome su prinosili žrtve nesumnjivo je mogao, mada skriven iza ljudskog obličja, da ukine ovo svetogrđe; mogao je čak i da kazni one koji su u zemlju dovodili čitava krda stoke zabranjene zakonom koji je i sam poštovao. Ovi primeri nemaju ni najmanje veze sa progonima zbog dogme. Duh netole-rancije se izgleda oslanja na najgore argumente pošto svuda traži najslabija opravdanja.
Gotovo sve ostale reči i dela Isusa Hrista poučavaju blagosti, strpljivosti, samilosti. Tu je otac porodice ko¬me se vraća sin rasipnik (Lk. 15); tu je radnik koji stiže u poslednji čas a plaćen je kao ostali (Mt. 20); tu je milosrdni Samarićanin (Lk. 10); on sam pravda svoje učenike koji ne poste (Mt. 9:15); oprašta grešnici (Lk. 7:48); preljubnici isključivo savetuje vernost (Jn. 8:11); čak se upušta u prostosrdačnu radost svatova u Kani koji podgrejani vinom traže još: spremno čini čudo za njih, vodu pretvara u vino (Jn. 2). Ne ljuti se čak ni na Judu koji će ga izdati; Petru naređuje da ne koristi mač (Mt. 26:52, Jn. 18:11); prekoreva Zabedejevu decu koja su po uzoru na Iliju htela da bace s nebesa oganj na grad koji nije hteo da ih prihvati na konak (Lk. 9:54-55).
Na kraju umire kao žrtva zavisti. Ukoliko bi se usudili da uporedimo sveto i profano, Boga sa čovekom, njegova smrt, ljudski govoreći, prilično liči na Sokratovu. Grčki filozof umro je zbog mržnje sofista, sveštenika i narodnih vođa; hrišćanski zakonodavac podlegao je mržnji književnika, fariseja i sveštenika. Sokrat je mogao da izbegne smrt ali nije želeo; Isus Hrist se do-brovoljno predao. Grčki filozof nije samo oprostio svojim klevetnicima i nepravednim sudijama, već ih je zamolio da se prema njegovoj deci, ukoliko budu dovoljno srećna pa zasluže njihovu mržnju kao što je to bio slučaj s njim, odnose kao prema njemu; hrišćanski zakonodavac, beskonačno nadmoćan, zamolio je Oca da oprosti njegovim neprijateljima. (Lk. 23:34)
Mada se činilo da se Isus Hrist pribojava smrti, mada je strah koji je osetio bio toliko veliki da se znoj mešao s krvlju (Lk. 22:44), što je velika i retka pojava, to je zbog toga što se odvažio da se potčini slabostima ljudskog tela koje je preuzeo na sebe. Njegovo telo je drhtalo ali je duša ostala postojana; naučio nas je da se istinska snaga, istinska veličina, ogledaju u trpljenju zala kojima naša priroda podleže. Strepeti od smrti, a ipak juriti u njen zagrljaj, predstavlja krajnju hrabrost.
Sokrat je sofiste smatrao za neznalice i odbacio ih kao prevrtljive; Isus je, koristeći se svojim božanskim pravima, književnike i fariseje smatrao licemernim, bezosećajnim, slepim, pokvarenim, zmijama, gmizavcima. (Mt. 23) Sokrat nije bio optužen da želi da osnuje novu sek-tu; ni Isusa Hrista nisu gonili zato što je želeo da stvori novu (Mt. 26:59). Kažu da su sveštenici i članovi saveta tražili nekoga da lažno svedoči protiv Hrista kako bi ga pogubili.
I mada su tražili lažno svedočenje, nisu mu zamerali da javno propoveda protiv zakona. Zapravo, on je od detinjstva do smrti bio veran Mojsijevom zakonu. Obrezan je osmog dana po rođenju, kao i sva ostala deca. Kasnije je bio kršten u Jordanu, u svetom jevrejskom obredu koji upražnjavaju i drugi narodi Istoka. Sve nepodopštine isprane su krštenjem; tako su posvećivali i sveštenike, zaranjali su ih u vodu na praznik svečanog pokajanja.
Isus je poštovao sve odredbe zakona: uvek je poštovao sabat, uzdržavao se od nedozvoljenog mesa, slavio je sve praznike, čak je, uoči smrti, proslavio Pashu; nije bio optužen ni zbog kakve nove vere, niti da upra-žnjava tuđe obrede. Rođenje kao Izraelićanin, čitav ži¬vot je i proveo kao Izraelićanin. Dva svedoka koja su se pojavila na sudu optužila su ga da je rekao „ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je” (Mt. 26:61). Takav govor bio je neshvatljiv Jevrejima sklonim telesnom, ali zbog toga ga oni nisu optužili zbog osnivanja nove sekte. Ispitivao ga je prvosveštenik koji mu je rekao: „Zaklinjem te živijem Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božiji.” (Mt. 26:63) Nigde se ne kaže šta je prvosveštenik podrazumevao pod „sinom Božijim”. Katkad su se služili ovim izrazom da bi označili pravednika, kao što su reč „Behjalov sin” upotrebljavali da bi označili pokvarenjaka. Prosti Jevreji nisu imali pred¬stavu o svetoj tajni Božjeg sina, koji je i sam bio Bog koji je sišao na zemlju. Isus mu je odgovorio: „Alija vam kažem: odsele ćete videti sina čovječijega gde sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskijem.” (Mt. 26:64) Uvređeni sinedrij je ovaj odgovor shvatio kao huljenje. Sinedrij nije imao nadležnost veću od ove; Isusa su odveli rimskom guverneru pokrajine i klevetnički ga optužili da je remetilac javnog mira, da je pozivao na neplaćanje danka cezaru i, pre svega, da se izdavao za kralja Jevreja. Očito je dakle da je bio optužen za zločin protiv države. Guverner Pilat, pošto je doznao da je reč o Galilejcu, uputio ga je najpre Irodu, tetrarhu Galileje. Irod je smatrao da je nemoguće da Isus namerava da se stavi na čelo stranke i predstavlja se za kralja; ophodio se prema njemu prezrivo i vratio ga Pilatu koji ga je osudio iz bedne slabosti kako bi umirio bes upravljen protiv njega samog, utoliko više što je jednom već doživeo pobunu Jevreja o čemu nas izveštava Josif. Pilat nije bio čak ni toliko velikodušan kakvim će se kasnije pokazati sudija Fist. (Dap. 25:16) Sada postavljam pitanje da li su tolerancija ili netolerancija božansko pravo? Ako želite da budete nalik Isusu Hristu, budite mučenici a ne dželati.

[...]

RAZGOVOR IZMEĐU UMIRUĆEG I ZDRAVOG ČOVEKA

Građanin jedne varoši u unutrašnjosti nalazio se u agoniji; neki zdrav čovek ga je posetio i vređao u poslednjim trenucima govoreći mu: „Bedniče! Ugledaj se na mene i potpiši ovu izjavu, priznaj da se u knjizi koju ni ti ni ja nikad nismo pročitali nalazi pet rečenica; budi uvek na strani Lanfrana protiv Beranžera, na strani svetog Tome protiv svetog Bonaventure; podrži Drugi nikejski sabor nasuprot Frankfurtskom saboru; objasni mi da reči „jer je otac moj veći od mene” (Jn 14:28), odjedanput znače „Veliki sam poput njega”. Reci mi kako Otac sve prenosi Sinu, osim očinstva, ili ću tvoje telo baciti na smetlište; tvoja deca ništa neće naslediti od tebe, tvojoj ženi će oduzeti imanje, a tvoja porodica će prositi za komad hleba koji im moji bližnji neće udeliti.

UMIRUĆI: Jedva čujem šta mi govorite; pretnje koje mi izričete zvuče u mom uhu zbunjujuće, uznemiruju moju dušu i moju smrt čine užasnom. Za ime Božje, smilujte se prema meni.

VARVARIN: Milost! Ako se sa mnom ne složiš u svemu, ne mogu da budem milosrdan.

UMIRUĆI: Avaj! Vidite da su sva moja čula u ovim poslednjim trenucima iščilela, sve kapije mog razuma su zatvorene; moje misli su se razbežale, moja svest se gasi. Da li sam u stanju da se raspravljam?

VARVARIN: Ah, pa ako ne možeš da veruj eš u ono što želim, reci da veruješ i to će mi biti dovoljno.

UMIRUĆI: Kako mogu da vas slažem da biste me prihvatili? Uskoro ću se naći pred Bogom koji kažnjava obmanu.

VARVARIN: Nije važno. Imaćeš zadovoljstvo da te sahrane na groblju, a tvoja žena i deca će imati od čega da žive. Umri kao licemer; licemerje je dobra stvar, kao što kažu, to je počast koju porok odaje vrlini. Prijatelju, malo licemerja nikome ne škodi.

UMIRUĆI: Avaj! Vi prezirete Boga ili ga ne priznajete, pošto od mene zahtevate smrtnu laž, vi koji ćete se uskoro nadi pred njegovim sudom gde ćete odgovarati zbog ove laži.

VARVARIN: Šta, bestidniče! Ja da ne priznajem Boga!

UMIRUĆI: Oprostite, brate, bojim se da ga niste spoznali. Onaj koga poštujem u meni obnavlja snagu da bih vam umirućim glasom rekao da biste, ukoliko verujete u Boga, morali prema meni pokazati samilost. Dao mi je ženu i decu, ne dozvolite da umru u bedi. Što se mog tela tiče, učinite s njim što god želite, ostavljam vam ga, ali vas zaklinjem da verujete u Boga.

VARVARIN: Uradi bez razmišljanja ono što sam ti rekao; tražim i naređujem ti to.

UMIRUĆI: A zbog čega me toliko mučite?

VARVARIN: Kako zbog čega? Ako dobijem tvoj potpis, on de mi pomoći da dobijem lep kanonikat.

UMIRUĆI: Ah, brate! Evo mog poslednjeg trena; umirem, moliću se Bogu da vam se obrati i da vas preobrati.

VARVARIN: Dođavola, bestidnik se nije potpisao! Potpisaću umesto njega i krivotvoriti njegov potpis.

[...]

O OPŠTOJ TOLERANCIJI

Nije potrebna velika veština, niti naročita rečitost, da bi se dokazalo da hrišćani moraju da trpe jedni druge. Idem korak dalje i poručujem da je sve ljude potrebno posmatrati kao našu braću. Kako, Turčin moj brat? Kinez moj brat? Jevrejin? Sijamac? Da, nesumnjivo; nismo li svi mi deca jednog oca i stvorenja istog Boga? Ali ti narodi nas preziru, oni nas zovu neznabošcima! Pa šta! Redi du im da greše. Čini mi se da bih mogao da bar zaprepastim umišljene predstave nekog imama ili budiste kad bih im rekao otprilike ovako: „Ova malaplaneta, koja predstavlja tek tačku, okreće se u prostoru, kao i tolike druge planete; izgubljeni smo u tom prostranstvu. Čovek visok približno pet stopa svakako predstavlja malu stvar u vasioni. Jedno takvo jedva primetljivo bide, negde u Arabiji ili u postojbini Kafra, kaže nekim svojim susedima: ‘Slušajte me, jer me je prosvetlio Bog svih svetova: na Zemlji postoji devet stotina miliona mrava kao što smo mi, ali je samo moj mravinjak Bogu mio; svi ostali su mu za vek vekova prokleti; sredan de biti samo ovaj, a svi ostali večno prokleti.’” Tada bi me uhapsili i ispitivali me kakva je to luda koja iznosi toliku glupost. Bio bih prisiljen da im odgovorim: „To ste vi sami.” Zatim bih se potrudio da ublažim njihove stavove, ali bi to bilo veoma teško.
Zatim bih se obratio hrišćanima i, primerice, usudio bih se da kažem dominikancu, inkvizitoru vere: „Brate, znate da svaka pokrajina u Italiji ima svoj dijalekt i da se u Veneciji i Bergamu uopšte ne govori kao u Firenci. Akademija dela Kruška je utemeljila jezik; njen rečnik pravilo je od koga se ne sme odstupiti, a Buonmatejieva Gramatika je nepogrešivi vodič koga treba slediti; ali verujete li da bi konzul Akademije, a u njegovom odsustvu Buonmateji, mogli svesno narediti da se svim Mlečanima i Bergamljanima koji bi istrajavali na svom dijalektu, odseče jezik?”
Inkvizitor bi mi odgovorio: „Razlika je velika; ovde je reč o spasu vaše duše. Inkvizicija za vaše dobro propi suje da možete biti privedeni na osnovu pojedinačne prijave, bez obzira da li je ona potekla od nečasne ili već kažnjavane osobe; da ne možete imati advokata za od-branu; da ne znate čak ni ime vašeg tužioca; da vam inkvizitor najpre obećava milost a potom vas osudi; da vam presuđuju pet različitih vrsta mučenja i da ćete potom biti bičevani ili bačeni na vešala ili svečano spaljeni. Otac Ivone, dr Kišalon, Zankinus, Kampegijus, Rojas, Felinus, Gomarus, Dijabarus, Gemelinus , već su obučeni u ovome i ovaj pobožni običaj ne trpi prigovore.” Bio bih slobodan da mu uzvratim: „Brate, možda ste u pravu; uveren sam da želite da mi pričinite dobro; ali zar ne bih mogao da se izbavim i bez svega toga?” Tačno je da se ovakvi apsurdni užasi ne pojavljuju svakodnevno; ipak, bili su česti i od njih bi se dala sastaviti knjiga mnogo obimnija od jevanđelja koja ih osuđuju. Ne samo da je veoma okrutno progoniti u ovom kratkom životu naše neistomišljenike, već mi se čini da je i drsko nekome izreći večno prokletstvo. Mislim da kratkotrajnim atomima, što smo mi, ne pristaje da predviđaju Tvorčeve radnje. Nipošto ne želim da osporim tvrdnju: „Izvan crkve nema izbavljenja”; poštujem je kao i sve čemu ona podučava, ali da li odista poznajemo sve Božje puteve i razmere njegovog milosrđa? Nije li dopušteno nadati mu se koliko i strahovati od njega? Nije li dovoljno biti veran crkvi? Da li je potrebno da svaki pojedinac prigrabi božanska prava za sebe i odlučuje pre njega o večnoj sudbini svakog čoveka? Kada smo u žalosti za kraljem Švedske, ili Danske, ili Engleske, ili Pruske, da li kažemo da smo u žalosti za otpadnikom koji će večno goreti u paklu? U Evropi živi četrdeset miliona stanovnika koji ne pripadaju Rimskoj crkvi, da li ćemo svakome od njih reći: „Gospodine, pošto ste neizbežno prokleti, ne želim sa vama ni da obedujem, ni da vam se obraćam niti razgovaram sa vama?”
Koji će francuski ambasador tokom audijencije kod sultana u sebi reći: Njegovo Visočanstvo će neizbežno večno goreti u paklu jer se podvrglo obrezanju? Ako bi zaista verovao u to da je sultan smrtni neprijatelj Boga i predmet njegove osvete, da li bi mogao da mu se obrati? Da li bi smeo da bude upućen k njemu? Sa kakvim bi se ljudima moglo trgovati, koje obaveze službenog života bismo uopšte mogli da ispunjavamo ukoliko bismo bili ubeđeni u to da imamo posla sa otpadnicima?
O sledbenici milosrdnog Boga! Kad biste imali okrutno srce; kad biste, verujući u onoga čiji se zakon ogledao u recima: „Volite Boga i bližnjeg svog”, natovarili ovaj čisti i sveti zakon sofizmima i nerazumljivima sporovima; kad biste podgrejali neslogu, što zbog neke nove reči, što zbog jednog slova azbuke; kad biste zbog nedostatka nekoliko reči ili obreda koje drugi narodi nisu usvojili, zahtevali večne muke; rekao bih vam prolivajući suze za ljudskim rodom: „Nastavite do sudnjeg dana, a Bog de svakom presuditi po njegovim delima.”
„Vidim kako pred njega staju svi mrtvi iz prošlih i iz našeg stoleda. Da li ste sasvim sigurni da de naš Tvorac i Otac redi mudrom i vrlom Konfuciju, zakonodavcu Solonu, Pitagori, Zaleuku, Sokratu, Platonu, božanskim Antoninima, dobrom Trajanu, Titu, slavi ljudskog roda, Epiktetu, tolikim drugim ljudima, našim uzorima: Idite, čudovišta, idite i trpite večne kazne; neka vaše patnje budu večne kao što sam ja! A vi, moji voljeni, Zane Šatelu, Ravajaku, Damienu, Kartušu, itd, koji ste umrli sa propisanim formulama, zauvek dete stajati sa moje desne strane i deliti sa mnom moje carstvo i moje blaženstvo.”
Ustuknuli ste od užasa pred ovim recima, i pošto sam ih izustio, nemam više ništa da vam kažem.

( Voltaire: Rasprava o toleranciji, 22, 34, 62, 89, 99, 119 )

Monteskje: O propasti Rimskog carstva;

Ne bismo smeli da zamišljamo grad Rim, na njegovom početku, kao gradove koje danas vidimo, sa izuzetkom onih na Krimu koji su podignuti radi odlaganja ratnog plena, stoke i zemaljskih plodova. Drevna imena glavnih mesta u Rimu sva odreda stoje u vezi sa takvom namenom. U gradu čak nisu postojale ni ulice, osim ako tako ne nazovemo produžetke puteva koji su se sticali u njemu. Kuće su bile raštrkane i veoma male: zato što su muškarci uvek bili na poslu ili na trgu, tako da su jedva boravili u kućama. No, veličina Rima iznedriće se uskoro u njegovim javnim građevinama. Zdanja, koja su pružala, a i danas još uvek pružaju najuzvišeniju predstavu o njegovoj moći, nastala su u doba kraljeva. Već je tada započelo zidanje večnoga grada. Romul i njegovi naslednici gotovo su neprestano ratovali sa susedima kako bi se domogli njihovih građana, žena ili zemlje. Vraćali su se u grad sa plenom otetim od poraženih naroda: snopovima žita i stadima stoke; što je pričinjavalo veliku radost. Bila je to klica trijumfa koji su docnije bili glavni uzrok veličine do koje će dospeti grad. Rim je umnogome bio osnažen savezom sa Sabinjanima, plemenima surovim i ratobornim poput Lakedemonjana, od kojih su potekli. Romul je preuzeo od njih široki štit umesto malog argolidskog štita kojim se do tada služio, a mora se primetiti da ono što je najviše doprinelo da Rimljani postanu gospodari sveta jeste to što su se, ratujući sa nizom naroda, neprestano odricali starih običaja čim bi naišli na bolje. U tadašnjim italskim republikama smatralo se da ugovori sklopljeni sa nekim kraljem ne obavezuju njegovog naslednika; bila je to za njih neka vrsta međunarodnog prava. Tako bi svi oni koje je pokorio rimski kralj, smatrali sebe slobodnim pod njegovim naslednikom, pa su ratovi stalno izazivali nove ratove. Duga i miroljubiva vladavima Nume veoma je pogodovala tome da se Rim prepusti osrednjosti i da je u to doba imao manje ograničenu teritoriju a veću moć, izgleda da bi njegova sudbina zauvek bila rešena. Jedan od uzroka njegovog napretka je što su svi njegovi kraljevi bili značajne ličnosti. Nigde drugde u istoriji ne nailazimo na neprekidni niz takvih državnika i vojskovođa. U vreme nastanka društva, vođe donose uredbe republike, a zatim te uredbe obrazuju vođe republike. Tarkvinije je prisvojio krunu mada ga nisu izabrali ni Senat ni narod. Vlast je postala nasledna; on ju je učinio neograničenom. Posle ova dva prevrata usledio je i treći. Njegov sin Sekst silovao je Lukreciju i učinio prestup zbog koga su tirani oduvek bivali prognani iz gradova u kojima su vladali, jer je narod zbog takvog čina dobro osećao sužanjstvo i posezao za krajnjom odlukom. Narod lako podnosi kad mu se nameću novi porezi: nikad nije načisto sa tim neće li izvući neku korist iz upotrebljenog novca koji je od njega zahtevan; ali kada mu se nanose uvrede, on oseća samo svoju nesreću i njoj pridaje predstavu o svim mogućim nepravdama. Ipak, tačno je da je Lukrecijina smrt bila samo povod prevratu, jer ponosan, preduzimljiv narod, smeo i opasan zidinama, neizbežno mora da strese sa sebe jaram ili ublaži svoje običaje. Od ove dve stvari, jedna je morala da se desi: ili će Rim promeniti svoju vlast, ili će ostati mala i bedna monarhija. Savremena istorija pruža nam primer onoga što se tada desilo u Rimu i to valja istaći: i kao što su ljudi oduvek imali jednake strasti, a povodi koji su izazivali velike promene bili različiti, uzroci su uvek bili isti. Kao što je engleski kralj Henri VII proširio vlast Donjeg doma da bi ponizio velikaše, pre njega je Servije Tulije proširio narodne povlastice kako bi obezvredio Senat; ali se narod time samo osmelio i oborio obe monarhije. Slika Tarkvinija nikad nije bila sačinjena kao pohvala; njegovo ime nije izmaklo nijednom od govornika koji su ustajali protiv tiranije. Ali njegovo držanje uoči sloma, koji je sam predvideo, njegova blagost prema pokorenim narodima, velikodušnost prema vojnicima, veština da to like ljude zanese radi svog održanja, javna zdanja, hrabrost ispoljena u ratu, postojanost u nesreći, dvadesetogodišnji rat koji je bez države i dobara vodio ili nametao rimskom narodu i njegova nepresušna pomoćna sredstva, ukazuju da nije vredan prezrenja. Mesta koja određuje potomstvo, kao što obično biva, izložena su Fortuninim hirovima. Suprotno ugledu svakog vladaoca koga je potisnula vladajuća stranka ili koji je pokušao da ukloni predrasudu koja će ga nadživeti! Rim je, posle progonstva kraljeva, uspostavio godišnje konzule; i to je ono što ga je dovelo do visokog stepena moći. Vladaoci u svom životu prolaze kroz razdoblja gordosti, posle kojih slede druge strasti, čak i lenjost. No, Republika nije, stekavši vođe koji se svake godine smenjuju i upiru da pokažu svoje sposobnosti ne bi li zadobili nove dužnosti, gubila ni trena radi gordosti: konzuli su pokretali Senat da narodu predloži rat i svakodnevno mu ukazivali na nove neprijatelje. Ovo je telo oduvek bilo sklono tome, te pošto se zamorilo od neprestanih narodnih pritužbi i zahteva, nastojalo je da mu skrene pažnju sa domaćih briga i da ga zaokupi nečim izvana. No rat je gotovo uvek odgovarao narodu, jer bi se, mudrom raspodelom plena, uvek pronalazio način da ga načine korisnim. Kako je Rim bio grad bez trgovine i gotovo bez zanata, pljačka je bila jedini način da se pojedinci obogate. Stoga je u pljačkanje uneta disciplina i gotovo je jednako poštovan red kakav je danas svojstven malim Tatarima. Plen je zajednički sabiran i deljen vojnicima. Ništa ni je bivalo izgubljeno jer se pre polaska u rat svako zaklinjao da ništa neće otuđiti u svoju korist. A Rimljani su bili narod sa najvećom verom na svetu u zakletvu koja je oduvek bila žila vojne discipline. Najzad i građani koji su ostajali u gradu, uživali su u plodovima pobede. Deo zemlje oduzimanje pobeđenom narodu i delio se na dva dela: jedan je prodavan u korist države, drugi je deljen siromašnim građanima pod izvesnim porezom u korist Republike. Konzuli, koji su trijumf mogli da steknu samo osvajanjima ili pobedom, ratovali su sa krajnjom upornošću: kretali su pravo na neprijatelja a onda bi odlučivala snaga. Rim je tako bio u stalnom i uvek žestokom ratu. A narod koji je u neprestanom ratu, i po principu vladavine, neizbežno mora ili propasti ili nadvladati sve ostale koji bilo u ratu bilo u miru nisu nikada bili skloni da napadnu niti spremni da se brane. Tako su Rimljani stekli duboko poznavanje ratne ve-štine. U povremenim ratovanjima, većina primera je beskorisna: mir pruža drugačije predstave i zaboravljaju se sopstvene mane ali i vrline. Druga posledica principa stalnog ratovanja bila je u tome što su Rimljani u miru živeli isključivo kao pobednici. Zapravo, čemu sklapati sramni mir sa jednim naro¬dom da bi se zaratilo sa drugim? U tom pogledu, njihovi zahtevi bi se povećali čim bi doživeli poraz; tako su iznenađivali pobednike i sami sebi nametali još veću neophodnost pobede. Oduvek izloženi najstrašnijim osvetama, postojanost i odvažnost su im postale potrebne, a ove vrline se kod njih nisu mogle razdvojiti od ljubavi prema sebi, porodi ci, otadžbini i svemu što je čoveku najdraže. Italski narodi nisu koristili nikakve naprave uobičajene tokom opsada a uz to, budući da vojnici nisu bili plaćeni, nisu mogli dugo biti zadržavani na jednom mestu; stoga je malo njihovih ratova bilo odlučujuće. Borbe su vođene da bi se opljačkao neprijateljski tabor ili njegova zemlja; posle čega su se i pobednik i poraženi povlačili svako u svoj grad. Upravo je ova činjenica pobudila otpor italskih naroda i istovremeno rešenost Rimljana da ih porobe; to će dovesti do pobeda koje ih neće iskvariti a ostaviće ih u bedi. Da su brzo osvojili sve okolne gradove, doživeli bi propast sa dolaskom Pira, Gala i Hanibala, i, što je sudbina skoro svih država sveta, prebrzo prešli iz siromaštva u bogatstvo i iz bogatstva u iskvarenost. Ali Rim se i dalje upirao i stalno nailazio na prepreke, pokazivao je moć bez mogućnosti da je proširi i u vrlo uskom okruženju, posvetio se vrlinama koje će za svet postati od neprocenjive vrednosti. Nisu svi italski narodi bili podjednako ratoborni: Tusti su bili smekšani bogatstvima i raskoši; Tarenćani, Kapuanci, gotovo svi gradovi u Kampaniji i Velikoj Grčkoj raspadali su se od lenjosti i užitaka. Ali Latini, Hernici, Sabinjani, Ekvi i Volsci su strastveno voleli rat; svi oni su bili oko Rima; pružali su mu nezamisliv otpor i postali njegovi učitelji u pogledu istrajnosti. Latinski gradovi su bili kolonije Alba, a osnovao ih je Latin Silvije. Osim zajedničkog porekla sa Rimljanima, imali su i zajedničke obrede, a Servije Tulije ih je unajmio za gradnju hrama u Rimu kao središtu saveza dvaju naroda. Posle poraza u velikoj bici kod Regilskog jezera, bili su prisiljeni na savez i bratstvo po oružju sa Rimljanima. Jasno se vidi koliko je, tokom kratkotrajne tiranije decemvira, uspon Rima zavisio od njegove slobode: država kao da je izgubila dušu koja ju je pokretala. U gradu su preostale samo dve vrste ljudi: oni koji su patili kao sužnji i oni koji su, iz sopstvene koristi, nastojali da nametnu ropstvo. Senatori su se povukli iz Rima kao tuđeg grada a susedni narodi nisu pružali nikakav otpor. Pošto je Senat našao način da plati vojnike, započela je opsada Veje koja je potrajala deset godina. Kod Rimljana se zapaža nova veština i nov način ratovanja: njihovi uspesi postaju sjajniji; bolje koriste svoje pobede; osvajanja su sve veća; proširili su svoje naseobine; ukrat ko, osvajanje Veje bilo je neka vrsta prevrata. Ali, ni napori nisu slabili. Iako su zadavali teške udarce Tuscima, Ekvima ili Volscima, njihovi saveznici Latini i Hernici, koji su imali isto oružje i jednaku disciplinu, napustili su ih; među Tuscima nastaju novi savezi; a Samnićani, najratoborniji narod Italije, objavio im je oštar rat. Od uvođenja plate, Senat više nije dodeljivao vojnicima zemlju pobeđenih naroda; nametnuo je nove uslove: prisiljavao ih je, na primer, da neko vreme snabdevaju vojsku letinom, daju joj žita i odeće. Galsko osvajanje Rima nije mu oduzelo ništa od njegove snage: vojska je bila više rasuta nego poražena, gotovo se u celosti povukla u Veju; narod se izbavio po okolnim gradovima; a požar u gradu je progutao tek ne koliko pastirskih koliba.

O NAČINU NA KOJI SU RIMLJANI POTČINILI SVE NARODE
U nizu tolikih brojnih uspeha, kad ljudi obično postanu nemarni, Senat je uvek delovao postojanom pronicljivošću i dok je vojska na svim stranama izazivala strah, on se okretao porobljenim narodima.
Prerastao je u tribunal koji je sudio svim narodima posle svakog rata, odlučivao o kaznama i nagradama koje je svaki narod zaslužio; oduzimao je deo poseda od pobeđenog naroda i davao ga saveznicima, i tako postizao dve stvari: vezivao je za Rim kraljeve od kojih nije bilo razloga za strah ali se od njih mnogo očekivalo i slabio je one od kojih se ništa nije očekivalo a strahovalo zbog svega. Saveznici su služili u ratovanju protiv neprijatelja, ali bi onda i uništitelji bili smesta oboreni. Filip je pobeđen uz pomoć Etolaca koji su zatim bili potučeni čim su se pridružili Antiohu. Antioh je pobeđen uz pomoć Rođana; ali pošto su ih sjajno nagradili, zauvek su ih ponizili izgovarajući se da su oni tražili da sklope mir sa Persejem. Kad su imali više neprijatelja u svojoj blizini, sklopili bi primirje sa najslabijim, koji se smatrao srećnim da ga dobije, visoko ceneći što je odložio vlastitu propast. U toku velikog rata, Senat se pretvarao da ne primećuje nikakve prestupe i u tišini je čekao da stigne vreme odmazde. Ukoliko bi mu oštećeni ljudi poslali krivce, odbijao je da ih kazni, radije se opredeljujući da čitav narod smatra krivim i za sebe zadrži pravo na korisnu osvetu. Budući da su neprijateljima nanosili neslućena zla, retko da je ikad sklopljen savez protiv njih, jer je zemlja najudaljenija od opasnosti izbegavala da mu se priključi. Zbog toga, retko su im objavljivani ratovi, ali su ih uvek vodili u vreme, na način i protiv neprijatelja koji je njima odgovarao. I od svih naroda koje su napadali, vrlo je malo onih koji nisu pretrpeli najgore vrste uvreda ukoliko su poželeli da budu ostavljeni na miru. Kako su navikli da uvek govore kao gospodari, izaslanici koje su slali među narode koji još nisu osetili njihovu moć, bili su izvesno izloženi neprijatnostima, a to je bio siguran izgovor za objavu novog rata. Kako nikada nisu dobronamerno sklopili mir, a rešeni da pokore čitav svet, sporazumi sa njima predstavljali su samo prekid ratova i u njima su stajale odredbe koje bi uvek značile početak propasti države koja ih je prihvatala: zahtevali su izmeštanje garnizona izvan utvrđenih gradova ili ograničavali broj kopnene vojske ili oduzimali konje ili slonove i, ukoliko bi dotični narod bio moćan na moru, prisilili bi ga na spaljivanje brodovlja a ponekad i da se preseli dublje u zaleđe. Pošto bi uništili vladaočevu vojsku, obrušili bi se na njegove finansije nametanjem ogromnih poreza ili danka, pod izgovorom naplate ratnih troškova: nova vrsta tiranije koja ih je prisiljavala na ugnjetavanje sopstvenih podanika i gubitak njihove ljubavi. Kada bi sklopili mir sa nekim vladarom, uzimali bi kao taoca nekog od njegove brade ili dece; to im je pružalo mogućnost da njegovo kraljevstvo po svom nahođenju ucenjuju. Kad bi se dokopali najbližeg naslednika, zastrašivali su posednika; kada bi imali samo vladaoca nekog daljeg srodstva, služili su se njime da podstaknu narodne pobune. Ako bi neki vladar ili narod odbio poslušnost gospodaru, najpre bi mu dodelili zvanje saveznika rimskog naroda, i time ga učinili svetim i nedodirljivim; tako da ni u jednom trenutku nije bilo kralja, ma koliko on moćan bio, koji je i na trenutak mogao da bude siguran u svoje podanike, čak ni u svoju porodicu. Mada je zvanje njihovog saveznika predstavljalo izvestan oblik ropstva, ipak je bilo veoma poželjno: oni koji su ga stekli bili su sigurni da će uvrede primati samo od njih, a bilo je osnove za nadu da će one biti slabije. I tako nije bilo usluge ni podlosti koju narodi i kraljevi nisu bili spremni da učine ne bi li ga zadobili.
Imali su više vrsta saveznika. Neki su bili ujedinjeni privilegij ama i učešćem u slavi, kao što bejahu Latini i Hernici; drugi, samim poreklom, kao što bejahu njihove kolonije; neke naklonošću kao Masinisa, Eumenes i Atal koji su im dugovali svoje kraljevstvo i uspon; drugi, slobodnim sporazumima kojim su postajali podanici putem dugoročnih saveza kao kraljevi Egipta, Vitinije, Kapadokije i većine grčkih gradova; naposletku, mnogi kroz prinudne sporazume kao Filip i Antioh jer nisu sklapali mir sa neprijateljem osim ako nije pripadao savezu što će reći da su potčinjavali samo one narode koji su im pomagali u pokoravanju drugih naroda. Kada su nekim gradovima prepustili slobodu, smesta su podsticali stvaranje dve stranke u njima: jedna je branila zakone i slobodu zemlje, druga je tvrdila da postoji samo zakon rimske volje, a kako je ova druga stranka uvek bila nadmoćnija, jasno je da je takva sloboda bila samo prazno slovo. Ponekad bi zagospodarili zemljom pod izgovorom nasledstva: ušli su u Aziju, u Vitiniju, u Libiju, pozivajući se na zaveštanja Atala, Nikomeda i Apiona, a Egipat su porobili na osnovu zaveštanja kralja Kirene. Kako bi velike vladare držali u stalnoj slabosti, nisu želeli da u svoj savez primaju one kojima su nametnuli svoje gospodare.A pošto nisu odbijali nijednog od suseda moćnog vladara, ovaj uslov, naveden u mirovnom sporazumu, lišavao ih je saveznika. Štaviše, kada bi pobedili nekog značajnog vladara, unosili su u mirovni ugovor da on ne sme posezati za ratom kako bi resio nesporazume sa saveznicima Rimljana (što je po pravilu značilo sa svim svojim susedima), već da se mora obratiti arbitraži. To ga je ubuduće lišavalo njegove vojne sile. I da bi svu moć sačuvali za sebe, uskraćivali su je čak i sopstvenim saveznicima: čim bi saveznici došli u najmanji sukob, Rimljani su slali izaslanike koji bi ih prisilili na sklapanje mira. Dovoljno je prisetiti se kako su okončali ratove između Atala i Pruse. Kada je neki vladar okončao osvajanja što bi ga obično iscrpelo, odmah je stizao rimski izaslanik da ugrabi plen. Setimo se samo, među hiljadu drugih primera, kako su jednom rečju isterali Antioha iz Egipta. Znajući koliko su evropski narodi sposobni za rat, oni su uspostavili zakon prema kojem nijednom azijskom kralju nije bilo dopušteno da uđe u Evropu i u njoj pokori bilo koji narod.Glavni motiv rata koji su vodili protiv Mitridata bio je taj što je ovaj, uprkos zabrani, potčinio neka varvarska plemena. Kada bi uočili dva naroda koji ratuju, čak iako nisu bili u savezu ili sukobu ni sa jednim ni sa drugim, nisu propuštali da se umešaju. I poput naših lutajućih vitezova, prelazili su na stranu slabijeg. Dionisije iz Halikarnasa kaže da je stari običaj Rimljana bio da uvek ukazu pomoć ko god bi je zatražio. Ovi običaji Rimljana nikako nisu bili usamljeni slučajevi. Bili su to nepromenljivi principi kao što se belodano vidi iz činjenice da su protiv velikih sila sledili ista načela kao i u početku protiv okolnih gradova. Poslužili su se Eumenesom i Masinisom da bi pokorili Filipa i Antioha, kao što su se poslužili Latinima i Hernicima da bi pokorili Volske i Tuske. Zahtevali su brodovlje od Kartagine i kraljeva Azije, kao što su oduzeli barke od Antija. Ukinuli su političke i građanske veze između četiri dela Makedonije kao što su ranije raskinuli savez malih latinskih gradova. No, iznad svega, njihova stalna maksima je glasila podeliti. Ahajska republika je nastala kao savez slobodnih gradova; Senat je proglasio da se ubuduće svaki grad samostalno upravlja po sopstvenim zakonima, nezavisno od zajedničke vlasti.

Republika Beoćana je slično tome bila savez nekoliko gradova. Ali u ratu protiv Perseja neki gradovi su se svrstali na njegovu stranu a drugi na stranu Rimljana. Ove druge su Rimljani primili pod svoju zaštitu uz uslov da zajednički savez bude raspušten. Kada bi se neki veliki vladar u naše doba držao ovih pravila, upotrebio bi znatniju silu da podrži susednog vladara zbačenog u pobuni i ograničio ga na ostrvo koje bi mu ostalo potčinjeno. Deledi jedinu silu koja se mogla suprotstaviti njegovim namerama, on bi izvukao ogromne koristi na nesreći svoga saveznika. Kada bi u nekoj državi izbili sukobi, Rimljani bi smesta razmotrili stvar, i tako bi se obezbedili da protiv sebe imaju samo stranu koju su osudili. Ako su u pitanju bili vladari iste krvi koji su se sukobili oko krune, oni bi nekad obojicu proglasili za kraljeve; ako je jedan od te dvojice bio maloletan, odlučili bi u njegovu korist i uzeli ga pod svoju pasku kao zaštitnici sveta. Oni su stvari doveli dotle da su narodi i kraljevi postajali njihovi podanici ne znajući tačno u kom svojstvu, uvodeći pravilo prema kojem je za njih bilo dovoljno čuti da bi im se robovalo. Nikada nisu započinjali ratove u dalekim krajevima a da prethodno nisu obezbedili nekog saveznika u okolini neprijatelja na kojeg su se obrušili, koji bi mogao da se svojim četama pridruži vojsci koju šalju. A kako ova vojska nikad nije bila brojna, uvek bi se potrudili da drže drugu vojsku u neprijatelju najbližoj pokrajini a treću u Rimu, uvek spremnu za pohod. Tako su ratovali samo malim delom svojih snaga, dok je njihov neprijatelj stavljao na kocku sve svoje snage. Ponekad su zloupotrebljavali prefinjenost svog jezika: razorili su Kartaginu govoreći da su obećali kako će poštede ti opštinu a ne sam grad. Poznato nam je kako su Etolci, koji su sebe prepustili dobroj volji Rimljana, bili prevareni: Rimljani su tvrdili da je značenje izraza prepustiti se volji neprijatelja podrazumevalo gubitak svih stvari: lične slobode, zemlje, gradova, hramova, čak i grobova. Umeli su čak i da nasumice tumače ugovor. Tako su, poželevši da unište Rođane, saopštili ovima da im nisu dali Likiju kao poklon već kao prijatelja i saveznika. Kada je jedan njihov vojskovođa sklopio mir da bi spasio svoju vojsku od uništenja, Senat nije odobrio mir, ali ga je iskoristio i nastavio rat. Tako se, kad je Jugurta opkolio rimsku vojsku i pustio je prihvatajući sporazum, desilo da su iste trupe koje je poštedeo upotrebljene protiv njega. A kad su Numiđani prisilili dvadeset hiljada Rimljana na ivici gladi da mole za mir, mir kojim je spaše-no toliko građana, prekršen je u Rimu i izigrana narodna volja tako što je smenjen konzul koji ga je potpisao. Ponekad su sa nekim vladarom sklapali mirovni sporazum pod razumnim uslovima, a kad bi ih ovaj ispunio, oni bi dodali nove toliko besmislene da je bio primoran da ponovo započne rat. Tako, pošto su primorali Jugurtu da preda slonove, konje, blago i prebege, zatražili su da se sam preda što je najgori mogući čin za vladara i ne može biti uslov za mir. Najzad, sudili su kraljevima zbog njihovih grešaka i po jedinačnih prestupa: saslušali su žalbe svih onih koji su bili zavađeni sa Filipom, poslali su izaslanike da se brinu o njihovoj bezbednosti. A Perseja su optužili za nekoliko ubistava i nekoliko svađa sa građanima udruženih gradova. O slavi vojskovođe se sudilo na osnovu količine zlata i srebra koju je nosio tokom trijumfa, tako da ništa nije ostavljao poraženom neprijatelju. Rim se stalno bogatio i svaki rat mu je omogućavao da krene u sledeći.
Prijateljski ili saveznički narodi upropašćavali su se ogromnim darovima koje su davali da bi sačuvali ili stekli još veću naklonost, a polovina novca koju su tako slali Rimljanima bila je dovoljna da budu pobeđeni. Kao gospodari sveta, sve blago su sami uzimali: a u pljački su bili manje nepravedni kao osvajači nego kao zakonodavci. Saznavši da Ptolomej, kralj Kipra, ima pozamašno bogatstvo, na predlog nekog tribuna usvojili su zakon po kojem su sebi pripisali imanje živog čoveka i oduzeli bogatstvo savezničkom vladaru. Uskoro je pohlepa pojedinaca dovršila sa raznoše-njem onog što je preostalo od javne otimačine. Činovnici i namesnici nametali su kraljevima svoje nepravde. Dvo¬jica suparnika iscrpljivali su se uzajamno nastojeći da kupe zaštitu koja je uvek bila upitna protiv suparnika čiji prihodi nisu sasvim presušili. Kod Rimljana nije bilo traga čak ni od pravde lopova koji unose izvesno poštenje u običaje prestupa. Ukratko, legitimna ili uzurpirana prava oslanjala su se isključivo na novac, vladari su zbog toga skrnavili hramove i oduzimali imovinu najbogatijih gra¬đana. Hiljade zločina je počinjeno da bi se Rimljanima dao sav novac ovoga sveta. Ali ništa nije bolje poslužilo Rimu od straha koji je svugde izazivao. Pred njim su kraljevi ostajali tihi i izgledali kao glupi. Ne samo da je u pitanju bio opseg njihove modi ved i osoba koja se našla na udaru. Rizikovati rat sa Rimom značilo je izložiti se ropstvu, smrti i sramu pobede. Tako se oni kraljevi koji su živeli u sjaju i raskoši nisu usuđivali ni da bace pogled na rimski narod. A gubeći hrabrost svojim strpljenjem i podlostima, verovali su da uspevaju da unekoliko odlože nevolje koje su im pretile. Molim vas da osmotrite ponašanje Rimljana. Posle Antiohovog poraza, bili su gospodari Afrike, Azije i Grčke sa jedva nekim svojim gradom na tom prostoru. Izgledalo je da su osvojili samo da bi davali. No, oni su ostajali čvrsti gospodari tako da kad bi zaratili protiv nekog vladara, iscrpeli bi ga takoreći težinom čitavog sveta. Još nije bilo došlo vreme da se preuzmu osvojene zemlje. Da su zadržali gradove osvojene od Filipa, otvorili bi oči Grcima. Da su, posle Drugog punskog rata ili rata sa Antiohom, uzeli zemlje u Africi ili Aziji, ne bi bili u stanju da sačuvaju nedovoljno osigurana osvajanja. Trebalo je sačekati da se svi narodi naviknu na poslušnost kao slobodne države i saveznici pre nego što budu potčinjeni i dok postepeno ne iščeznu u Rimskoj republici. Pogledajte sporazum koji su sklopili sa Latinima posle pobede na Regilskom jezeru. Bio je to jedan od glav-nih temelja njihove moći. U njemu ne nalazimo nijednu reč koja bi dovela u sumnju Carstvo. Bio je to spor vid osvajanja. Pobedili bi jedan narod i zadovoljili se da ga oslabe; nametnuli bi mu uslove koji bi ga u ogromnoj meri razrovali; ako bi se pobunio, bio bi još više unižen i postao bi sužanjski narod a da niko ne bi umeo da kaže kada je sužanjstvo započelo. Tako Rim zapravo nije bio ni monarhija niti republika, već glava na telu koje su činili svi narodi sveta. Da su Španci, posle osvajanja Meksika i Perua, sledili ovaj plan, ne bi bili prisiljeni da sve razore kako bi sve sačuvali. Ludost osvajača ogleda se u volji da svim narodima podari svoje zakone i običaje. To je besmisleno, jer su ljudi sposobni da se podvrgnu bilo kom obliku vladavine. Ali, kako Rim nije nametao opšte zakone, narodi između sebe nisu imali opasne veze. Oni su činili telo samo zajedničkom poslušnošću i, mada nisu bili zemljaci, svi su postali Rimljani. Možda će neko prigovoriti da carstva stvorena na zakonima prestola nikada nisu bila ni trajna, ni moćna. Ali na svetu nije bilo ničeg toliko protivrečnog kao što su planovi Rimljana i varvara. Ukratko, prvi je bio delo snage, drugi slabosti; kod jednog, ropstvo je bilo krajnost, kod drugog, nezavisnost. U zemljama koje su osvojili germanski narodi, vlast je bila u rukama vazala, a samo zakon u rukama vladara. Kod Rimljana stvar je bila potpuno obrnuta.

DVA UZROKA PROPASTI RIMA
Dok je prevlast Rima bila ograničena na Italiju, Re¬publika je lako mogla da opstane. Svaki je vojnik ujedno bio i građanin, svaki konzul je okupljao vojsku a drugi građani su odlazili u rat pod njegovim naslednikom. Ka¬ko broj trupa nije bio prevelik, vodilo se računa da u miliciju budu primani samo ljudi koji su bili dovoljno imuć¬ni da bi imali interesa za očuvanje grada.Konačno, Senat je pomno pratio držanje vojskovođa i izbijao im iz glave svaku pomisao o kršenju dužnosti. Ali kad su legije prešle Alpe i more, ratnici koji su morali da budu ostavljeni u više pohoda po zemljama ko¬je su osvajane, postepeno su gubili građanski duh. A voj¬skovođe koje su vodile vojske i kraljevstva, osetili su sop-stvenu moć i odbijali su poslušnost. Vojnici su otada počeli da slušaju samo svoga vojsko¬vođu, da polažu sve svoje nade u njega i osećaju se sve daljim od grada. To više nisu bili vojnici Republike, već Sulini, Marijevi, Pompejevi, Cezarovi vojnici. Rim više nije mogao da zna da li je čovek na čelu vojske u provin¬ciji njen vojskovođa ili neprijatelj. Sve dok je narod Rima bio potkupljivan samo od svo¬jih tribuna kojima su mogli da dodele samo vlast, Senat je bio u prilici da se lako brani jer je delovao nepromenljivo, dok je stanovništvo prelazilo iz krajnje žestine u krajnju slabost. Ali kada je narod stekao mogućnost da svojim miljenicima dodeli izuzetnu vlast na strani, sva mudrost Senata je postala beskorisna i Republika je bi¬la izgubljena. Razlog zbog kojeg slobodne države traju kraće od ostalih, leži u tome što su nevolje i uspesi koje doživlja¬vaju uvek dovodili do gubitka sloboda, dok uspesi i nevo¬lje države u kojoj je narod porobljen samo potvrđuju nje¬govu potčinjenost. Mudra republika ne sme da rizikuje i izloži se opasnosti dobre ili zle sudbine. Jedino dobro ko¬jem treba da teži jeste opstanak države Ukoliko je veličina carstva uništila Republiku, veličina grada nije imala manjeg uticaja. Rim je porobio čitav svet uz pomoć naroda Italije kojima je u raznim prilikama davao različite povlastice; ve¬ćina ovih naroda u početku nije mnogo marila za rimsko građansko pravo a neki su radije želeli da očuvaju sop-stvene običaje. Ali, kad je ovo pravo počelo da znači univerzalni suverenitet, a čovek nije ništa značio ako nije rimski građanin, narodi Italije su resili ili da propadnu ili da postanu Rimljani. Ne uspevši da se izbore sa spletka¬ma i molbama, latili su se oružja: podigli su se na ustanak duž čitave obale Jonskog mora, a ostali saveznici sledili su njihov primer. Prisiljen da se bori protiv onih koji su takoreći činili ruke kojima je osvojen svet, Rim je bio izgubljen. Biće sveden na svoje zidine; dodelio je ovo tako željeno pravo saveznicima koji mu još nisu uskratili odanost, a postepeno svima. Posle toga, Rim više nije bio grad čiji su ljudi objedinjeni duhom, ljubavlju prema slobodi, mržnjom prema tiraniji, gde je ljubomora prema moći Senata i ovlašćenjima velikaša, pomešana sa poštovanjem, bila tek ljubav prema ravnopravnosti. Kada su narodi Italije postali njegovi saveznici, svaki grad je u njega unosio svoj duh, svoje pojedinačne interese i zavisnost od velikog zaštitnika. Razbijeni grad više nije činio celinu. A budući da su njegovi gra¬đani bili to samo fiktivno, da više nije bilo istih magistrata, istih zidina, istih bogova, istih hramova i istih grobova, nisu više posmatrali Rim istim očima, nisu više negovali ljubav prema otadžbini a rimska osećanja su iščezla. Ambiciozni su doveli u Rim čitave gradove i narode da bi uneli nered u glasanje ili pridobili glasove. Skupštine su postale pravi skupovi zaverenika, grupe pobunjenika nazvane su comices. Vlast naroda, njegovi zakoni i čak i sam narod postali su himerični pojmovi a anarhija je bi¬la tolika da se više nije moglo ustanoviti da li je ili ne narod usvojio neki propis. Od pisaca saznajemo samo za podele koje su uništile Rim, ali ne primećujemo da su ove podele bile neophod¬ne, da ih je oduvek bilo i da su uvek morale postojati. Veličina Republike je izazvala sve nevolje i preobratila na¬rodne bune u građanske ratove. U Rimu je moralo biti podela zato što tako hrabri, neustrašivi i strašni ratnici ni¬su mogli da budu umereni kod kude. Tražiti u slobodnoj državi ljude koji su u ratu žustri a u miru plašljivi, znači¬lo je želeti nemoguće. I, po pravilu, kad god vidimo da su u državi koja sebe zove republikom svi mirni, možemo biti sigurni da tamo nema slobode. Ono što se u političkom telu zove jedinstvo jeste prilično višeznačno: istinsko jedinstvo je u skladu u kojem svi delovi, koliko god delovali suprotstavljeno, sarađuju za opšte dobro društva kao što u muzici nesaglasja dopunjuju opšte sazvučje. U državi u kojoj nam se čini da uo¬čavamo samo sukobe, može postojati jedinstvo, tj. sklad iz kojeg proističe sreća koja predstavlja jedini stvarni mir; kao što je sa delovima sveta, koji su večno povezani akcijama jednih i reakcijama drugih. Ali u skladu sa azijskim despotizmom, tj. neodmere-nom vlašću, uvek postoji prava podela: zemljodelac, rat-nik, trgovac, činovnik, plemić povezani su samo utoliko što ugnjetavaju druge bez otpora. I ukoliko tu vidimo ikakvo jedinstvo, tu nisu ujedinjeni građani već mrtva tela sahranjena jedna pored drugih. Tačno je da su zakoni Rima postali nedovoljni da upravljaju Republikom. Ali oduvek se primećivalo da dobri zakoni koji su uvećali malu republiku, postaju teret kad ona naraste, zato što je njihova prirodna posledica nastanak a ne vlast velikog naroda. Postoje značajne razlike između dobrih i pogodnih zakona, između onih koji omogućavaju narodu da gospodari sobom i onih koji održavaju njegovu vlast. U svetu u ovom trenutku postoji republika koju gotovo niko ne poznaje a koja u tajnosti i tišini svakim danom uvećava svoju moć. Izvesno je da ukoliko ikada dostigne veličinu na koju je predodređuje mudrost, neizbe-žno će promeniti svoje zakone. A to neće biti delo zako nodavca već posledica iskvarenosti. Rim je stvoren radi širenja a njegovi zakoni su iz tog razloga bili zadivljujući. Kakva god bila vlada vlast kraljeva, aristokratije ili narodna država – Rim nikada nije prestao da se upušta u poduhvate koji zahtevaju jako vodstvo i u tome je uspeo. Nije se pokazao mudrijim od ostalih država za jedan dan, već za večnost; održavao je malu, osrednju, veliku moć sa podjednakom nadmoćnošću, i nije bilo uspeha koje nije iskorišćen niti nesreće kojom se nije poslužio. Izgubio je svoju slobodu zato što je suviše rano dovršio svoje delo.

( Šarl Monteskje: Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti 5, 60 – 65 )