Dejvid Hjum: Sumnja, navika..

SUMNJA, NAVIKA.

Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, naime u odnose ideja i u činjenice. Prvoj vrsti pripadaju nauke geometrija, algebra i aritmetika i ukratko svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak kvadratu nad ostalim dvema stranicama, je stav koji izražava odnos među tim figurama. Da je tri puta pet jednako polovici od trideset, izražava odnos među tim brojevima. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Da u prirodi nikad nije bilo kruga ili trougla, istine, koje je dokazao Euklid, zauvek bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost.
Činjenice, koje predstavljaju drugu vrstu predmeta ljudskog uma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god bila jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može da uključuje protivrečnost, i duh tu suprotnost zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom, kao da je ne znam koliko u skladu sa stvarnošću. Da sunce sutra neće izaći, nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego tvrdnja da će izaći. Zato bismo uzalud pokušavali da dokažemo njenu neistinitost. Kad bi ona bila demonstrativno neistinita, uključivala bi neku protivrečnost i nikada je duh ne bi mogao jasno zamisliti.
Stoga bi moglo biti vredno pažnje istražiti u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o bilo kojoj stvarnoj egzistenciji I činjenici izvan datog svedočenja naših čula ili podataka našeg pamćenja.

[…]

Čini se da se sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice. Jedino pomoću tog odnosa možemo poći dalje od očiglednosti našeg pamćenja i naših čula. Ako biste nekog upitali zašto veruje u neku činjenicu koja nje neposredno data, na primer da se njegov prijatelj nalazi na selu ili u Francuskoj, on bi vam za to naveo neki razlog. Taj bi razlog bio neka druga činjenica, recimo njegovo primljeno pismo ili znanje o njegovim ranijim odlukama I obećanjima. Čovek koji bi na pustom ostrvu našao sat ili kakav drugi mehanizam zaključio bi da je na tom ostrvu jednom bilo ljudi. Sva naša zaključivanja o činjenicama iste su prirode. I tu se neprestano pretpostavlja da postoji neka veza između sadađnje činjenice I one koje se iz nje izvodi. Kad ne bi bilo ničeg što ih povezuje, zaključak bi bio sasvim nesiguran. Kad čujemo neki artikulisani I racionalni govor u mraku, sigurni smo da je prisutna neka osoba. A zašto? Zato što su to posledice ljudskog delovanja I stvaranja usko povezane s njim. Raščlanimo li sve druge zaključke te prirode, otkrićemo da se temelje na odnosu uzroka I posledice I da taj odnos ili blizak ili dalek, direktan ili paralelan. Vrućina I svetlost su paralelne posledice vatre, pa se o jednoj posledici može s pravom zaključiti iz druge.
Ako bismo pak hteli dobiti zadovoljavajuće objašnjenje o prirodi te evidencije koja nas uverava u činjenice, moramo istražiti kako dolazimo do saznanja uzroka I posledice.
Usudiću se da ustvrdim u obliku opšte teze koja ne dopušta izuzetke, da se znanje o tom odnosu ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem a priori, već da u potpunosti potiče iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno povezani. Pokažite neki predmet čoveku ma koliko jakog prirodnog razuma i darovitosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on ni najsavesnijim ispitivanjem njegovih čulnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ili posledicu. Pretpostavomo li da je Adam od samog početka imao potpuno savršene umne sposobnosti, on po telućem stanju I prozirnosti vode ne bi mogao zaključiti da se u njoj može utopiti, niti bi iz svetlosti I topline vatre zaključio da bi ga ona mogla uništiti. Svojstvima koja su dostupna čulima nikada nijedan predmet ne otkriva uzroke koji su ga proizveli kao ni posledice koje će iz njega proizaći; niti može naš um bez pomoći iskustva ikada izvesti bilo kakve zaključke o stvarnoj egzistenciji I činjenicama.

[…]

Međutim, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao i prethodno, i vodi nas daljim istraživanjima. Kad se pita: kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?, čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posljedice. A kad se pita: šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?, može se odgovoriti jednom reči: ISKUSTVO. Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje tera još dalje i pitamo: šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?, to uključuje novo pitanje, koje je možda teže rešiti i protumačiti.

[…]

Postoji neki drugi princip koji deluje kad on [bilo ko] stvara takav zaključak. Taj je princip običaj ili navika. Jer kada god ponavljanje nekog određenog postupka ili radnje proizvodi skolonost ka ponavljanju istog postupka ili radnje, bez prisile bilo kakvog zaključivanja ili razumskog procesa, uvek kažemo da je ta sklonost posledica običaja. Upotrebljavajući tu reč ne tvrdimo da smo naveli poslednji razlog te sklonosti. Mi samo ukazujemo na jedan princip ljudske prirode koji je široko priznat i dobro poznat po svojim posledicama.Svi zaključci iz iskustva su zato posledice navike, a ne umovanja.

( Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu: 80 – 98 )

Džordž Berkli: Biti, znači biti opažen;

1.Očigledno je svakome ko proučava predmete ljudskog sazanja da njih čine ili ideje zaista utisnute u čula, ili objekti koje opažamo kad obratimo pažnju na osećanja ili operacije svesti, ili, najzad, ideje obrazovane pomoću pamćenja I mašte – bilo sastavljanjem, rastavljanjem ili samo predstavljanjem onih prvobitno opaženih ideja na gore pomenute načina

[...]

2.Ali pored sve te beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji I nešto što ih saznaje ili opaža I što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje (itd.). Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam svešću (mind), duhom (spirit), dušom (soul) ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.

3. Da naše misli, osećanja I ideje obrazovane maštom, ne postoje van svesti,nešto je sa čime će se svi složiti. (A meni se čini) ne mane očiglednim da razni osećaji ili ideje utisnute u čula, ma kako međusobno spojene ili kombinovane ( to jest ma kakve objekte one obrazovale )ne mogu postojati drukčije do u nekoj svesti koja ih opaža. Mislim da intuitivno znanje o ovome može steći svako ko želi da obrati pažnju na ono što se razume pod terminom postojati kada se on primeni na čulne stvari. Za sto na kome pišem ja kažem da postoji; drugim rečima, jag a vidim I osećam: I kada bi bio izvan svoje radne sobe rekao bi da postoji – misleći time da kažem da kada bih bio u svojoj radnoj sobi mogao bih dag a opazim ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža. Neki se miris širio, to jest, mi smog a osetili; neki je zvuk odjeknuo, to jest, mi smo nešto čuli; nešto je bilo obojeno ili uobličeno I to smo opazili vidom ili dodirom. To je sve što ja mogu da razumem pod ovim I sličnim izrazima. Jer, (meni je) potpuno nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovo esse je percipii; one takođe, ni na koji način ne bi mogle postojati izvan svesti ili mislećih stvari koje se opažaju.

4. Mišljenje da kuće, planine, reke I, jednom rečju, svi čulni objekti, poseduju egzistenciju, prirodnu ili stvarnu, nezavisno od toga da li su opaženi razumom ili ne, zaista neobično preovlađuje među ljudima. Ali ma sa kolikim uverenjem ili slaganjem ovaj princip bio prihvaćen u svetu, ipak svako ko je spreman dag a ispita može, ako se ne varam, opaziti da sadrži očiglednu protivrečnost. Jer, šta su ti objekti do stvari koje opažamo čulima? I šta mi opažamo osim naših sopstvenih ideja ili osećaja? I nije li očigledno apsurdno da bi bilo koji od njih ili bilo koja njihova kombinacija mogla postojati neopaženo?

5. Ako svestrano ispitamo ovo uverenje ispostaviće se, možda, da ono u krajnjoj liniji zavisi od učenja o apstraktnim idejjama. Jer, može li se naći bolji primer preterivanja u apstrahovanju nego kad smatramo das u čulni objekti jedno, a opaženi objekti drugo; tako da zamišljamo da čulni objekti postaju neopaženi? Šta su svetlost I boje, toplo I hladno, rasprostrtost I oblici – jednom reči ono što vidimo I osećamo – do isto toliko osećanja pojmova, ideja, ili čulnih utisaka? I da li ih je moguće, čak u mislima, odvojiti od opažaja? To bi za mene bilo isto toliko lako kako kada bi trebalo da odvojim jednu stvar od nje same.

6. Neke istine su tako bliske I očigledne svesti da čovek treba samo da otvori oči da bi ih video. Takvom smatram sledeću važnu istinu, naime da sva bića na nebu I stvari na zemlji, jednom reči sva ona tela koja obrazuju ogromnu svetsku zgradu, uopšte ne postoje van neke svesti; da je njihovo biće u tome da budu opažene ili saznate; da, prema tome, sve dok ih nisam stvarno opazio, odnosno sve dok ne postoje u mojoj svesti, ili u svesti bilo kog drugog otvorenog duha, one ili uopšte ne mogu postojati ili mogu postojati u svesti nekog večnog duha: pripisati bilo kom njihovom delu egzistenciju nezavisnu od nekog duha potpuno je neshvatljivo I povlači za sobom sve apsurdnosti apstrakcije. ( Da bi se u to uverio, čitalac treba samo da razmisli I pokuša da u svojim sopstvenim mislima razdvoji biće neke čulne stvari od toga da je ona opažena ).

7. Iz onoga što je rečeno ( očigledno je ) da nema nikakve druge supstancije osim duha, ili one koje opaža. Ali radi potpunijeg dokaza ove tačke imajmo na umu das u čulni kvaliteti boja, oblik, kretanje, miris, ukus (itd.), tj. Ideje opažene čulima. Očigledna je protivrečnost, dakle, da ideja postoji u nekoj stvari koja ne opaža; jer imati neku ideju isto je što I opžati; ono, prema tome, u čemu boja, oblik ( I slični kvaliteti ) postoje mora ih opažati. Otuda je jasno da ne može biti nikakve ne – misleće supstancije ili supstrata tih ideja.

8. Ali, reći ćete vi, mada same ideje ne postoje izvan svesti, ipak možda ima stvari sličnih njima, tako das u ideje kopije ili slike onih stvari koje postoje izvan svesti u nekoj nemislećej supstanciji. Odgovaram: jedna ideja ne može ličiti ni na šta drugo do na jednu ideju; neka boja ili oblik ne mogu ličiti ni na šta drugo do na neku drugu boju ili na neki drugi oblik. Ako se makar malo zagledamo u naše misli, videćemo da nam je nemoguće da zamislimo neku sličnost izuzev samo između naših ideja. Još jednom pitam da li su ti pretpostavljeni originali ili spoljašnje stvari, koje naše ideje odslikavaju ili prestavljaju, I sami opažljivi ili nisu? Ako jesu, onda su oni ideje I mi smo postigli naš cilj; ali ako vi kažete da oni nisu ideje, ja se obraćam svima sa pitanjem da li ima smisla tvrditi da neka boja liči na nešto nevidljivo; da tvrdo ili mekano liči na nešto neopipljivo, a tako je I sa ostalim.

( Dzordz Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja 36 – 47 )

Dzon Lok: Ogled o ljudskom razumu ( O idejama );

O IDEJAMA

Sve ideje potiču od senzacije (sensation) ili od refleksije ( razmišljanja, reflection ). – Zamislimo onda da je duh, kako kažemo, prazan beli papir bez ikakvih znakova na sebi, bez ikakvih ideja; kako on to do njih dolazi? Odakle mu ta velika zaliha koju je vredna I neobuzdana ljudska mašta naslikala na njoj u gotovo beskrajnoj raznolikosti? Odakle mu sva građa razuma I saznanja? Na to odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na njemu se temelji sve naše saznanje I iz njega ona konačno proizilazi. Naša posmatranja, primenjena bilo na spoljne čulne predmete, bilo na unutrašnje radnje našeg duha, koje smo samo opazili I o kojima razmišljamo jest ono što našem razumu daje svu građu za mišljenje. To dvoje jesu izvori saznanja, iz kojih potiču sve ideje koje imamo ili koje od prirode možemo imati.
Predmeti oseta – jedan od izvora ideja – Prvo. Naša čula, upoznavši se s pojedinim čulnim predmetima, dovode duhu više različitih opažanja stvari u skladu sa različitim načinima na koje ti predmeti na njih deluju. Tako dolazimo do ideje koje imamo o žutom, belom, vrućem, hladnom, mekom, tvrdom, gorkom, slatkom I o svemu onom što zovemo čulnim opažanjem – kvalittetima. Kad kažem da čula dovode do tog kvaliteta duha, pod tim imenom mislim da oni od spoljnihpredmeta dovode duhu ono što tamo izaziva te opažaje. Taj veliki izvor većine ideja koje imamo, što potpuno zavisi od naših čula I preko njih dolazi razumu, zovem ‘’ čulnošću ‘’ ( senzacijom ).
Radnje našeg duha – njihov drugi izvor. – Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opažanje radnji našeg vlastitog duha u nama samima, kad se bavi idejama koje je dobio. Te radnje, kojima duša reflektuje ( razmišlja ) I razmatra, snabdevaju razum drugim nizom ideja, koje on ne bi mogao imati od spoljnih predmeta. To su opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje zaključivanje, saznavanje, htenje I sve različite delatnosti našeg vlastitog duha, kojih smo svesni I koje u sebi primećujemo te od njih dobijamo u svoj razum tako razgovetne ideje kao što ih dobijamo od predmeta koja deluju na naša čula. Taj izvor ideja ima svako potpuno u samom sebi; te iako to nije čulo, jer nema nikakve veze s spoljnim predmetima, ipak je veoma slično I može se dosta prikladno nazvati ‘’unutrašnjim čulom ‘’. Ali kako drugi izvor zovem ‘’ čulnošću ‘’, to taj zovem ‘’refleksijom’’ , jer su ideje koje pruža samo takve kakve duh dobija reflektujući ( razmišljajući ) o vlastitim radnjama u sebi samom. Pod refleksijom ja ću u sledećem delu ove rasprave , razumevati znanje koje duh dobija o vlastitim radnjama I o načinu na kojji dolazi do toga da ideje o tim radnjama budu u razumu. To dvoje, naime spoljne materijalne stvari, kao predmeti čulnog opažanja, I unutrašnje radnje našeg vlastitog duha,kao predmeti refleksije jesu, po mom mišljenju, jedini izvori iz kojih potiču sve naše ideje.
[...]

Sve naše ideje potiču iz jednog ili drugog od tih izvora – Čini mi se da u razumu nema nit raga nekoj ideji koju on ne bi dobijao iz jednog od ta dva izvora. Spoljni predmeti snabdevaju duh idejama čulnih kvaliteta, a to su svi ti različiti opažaji, koje oni u nama proizvode; a duh snabdeva razum idejama o svojim vlastitim radnjama […]
Sve što duh opaža u sebi ili što je neposredan predmet opažanja, mišljenja ili razuma zovem ‘’idejom’’, a moć da se u našem duhu proizvede ideja zovem ‘’kvalitetom’’ subjekta, u kome se ta sila nalazi. Ako, na primer grudva snega ima moć da u nama proizvede ideje belog, hladnog I okruglog, sile koja u nama proizvode te ideje, ako su u snežnoj grudi, ja zovem ‘’kvalitetima’’, a ako su oseti ili opažaji u našem razumu, zovem ih ‘’idejama’’. Ako ponekad o tim idejama govorim kao das u one u samim stvarima, treba da se razume da mislim na one kvalitete u predmetima koje u nama proizvode te ideje.
[…]

Primarni kvaliteti – Tako posmatrani, kvaliteti u telima jesu najpre oni koji su neodvojivi od tela, u bilo kojem se stanju ono nalazilo; oni koje stalno zadržava u svim promenama I preobražajima koje trpi, pa ma kakva se sila prema njemu upotrebila, I oni koje čula nalaze u svakoj čestici materije, koja je dosta velika da se opazi, I za koje duh nalazi das u neodvojive od svake čestice materije, pa bila ta čestica I toliko mala da je naša čila samu opaze. Na primer, uzmite zrno pšenice I podelite ga na dva dela: svaki deo još uvek ima čvrstoću, protežnost, oblik I pokretljivost. Podelite li ga opet, on će I dalje zadržati iste kvalitete. Tako gad elite dok se delovi više ne mogu osetiti, ali svaki od njih ipak mora zadržati sve kvalitete[...] Njih zovem prvobitnim ili primarnim kvalitetima tela za koje, mislim, možemo primetiti da u nama proizvode jednostavne ideje, na primer čvrstoću, protežnost, oblik, kretanje ili mirovanje I broj.

Sekundarni kvaliteti. – Drugo. Sekundarnim kvalitetima zovem one kvalitete koji zaista nisu ništa u samim predmetima, već su sile koje njihovim primarnim kvalitetima, tj. Veličinom, oblikom, strukturom I kretanjem njihovih neosetnih delova, u nama proizvode razne osete, npr. Boje, zvukove, ukus itd. Njima se može dodati treća vrsta, za koju se sme dopustiti das u samo sile, iako su to jenako stvarni kvaliteti u subjektu, kao one koje, da udovoljim uobičajenom načinu govora zovem kvalitetima, ali zbog razlikovanja, sekundarnim kvalitetima. Jer sila u vatri, koja svojim primarnim kvalitetima proizvodi novu boju ili čvrstoću u vosku ili glini, jednako je toliko kvaliteta u vatri kao što je to I njena moć da se istim primarnim kvalitetima tj. Veličinom, strukturom,kretanjem svojih neosetnih delova, u meni proizvede nova ideja ili oset topline ili gorenja, koju nisam ranije osetio.

Ideje primarnih kvaliteta su slike, one sekundarnih kvaliteta ne. Odavde je, verujem, lako izvući zaključak das u ideje primarnih kvaliteta tela slike tela, I njihovi uzori stvarno postoje u samim telima, ali ideje koje te sekudarnog kvaliteta u nama proizvode te osete; I ono što je slatko, modro ili toplo u ideji u samim je telima samo neka veličina, I kretanje neosetnih delova kojima dajemo te nazive.

( Dzon Lok, Ogled o ljudskom razumu: 287 – 290 )