Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti.

EMIL DIRKEM: OD MEHANICKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI

Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog so-cijalnog teoreticara Ogista Konta, ali postao je daleko znacajniji au-tor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo Dirkem najvazniji teoreticar u istoriji sociologije. Veliki broj socioloskih teorija i danas nosi pecat Dirkemovog nacina razmisljanja.

Dve vrste solidarnosti

Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske trans-formacije primitivnih mehanickih drustava u moderna organska drustva. Ono sto sustinski razlikuje ta dva tipa drustva jeste dru-gacije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje i drzi na okupu. Kljucni pojam za razumevanje tog problema jeste drustvena podela rada. Pripadnike drustava koja karakte-rise mehanicka solidarnost povezuje cinjenica da svi obavlja-ju iste poslove (kao sto su lov ili sakupljanje plodova). Drugim recima, u primitivnim drustvima ljude na okupu drzi nerazvi-jena podela rada ili, jos bolje receno, njeno odsustvo. Za razli-ku od toga, u savremenim drustvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veci broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave ci-pele, drugi peku hleb, treci podizu decu ltd.)- Solidarnost ovde proizilazi iz razlicitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i prezivela, potreban je doprinos veceg broja ljudi.

Tako je Dirkem zamisljao istorijski preokret od mehanicke ka organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teolosku, me-tafizicku i pozitivisticku. Ipak, najveca razlika izmedu ova dva te­oreticara verovatno je u tome sto je Kont imao na umu promene u idejnoj sferi, u nacinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u mate-rijalnom svetu, u nacinu na koji delimo i obavljamo nase poslove.

Promene u dinamickoj gustini

Sta uzrokuje smenu mehanicke solidarnosti organskom soli-darnoscu? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povecane dinamicke gustine drustva. Za dinamicku gustinu drustva vazna su dva cinioca. Prvi je sam broj pripadnika drustva: on se nepre-kidno uvecava. Medutim, porast stanovnistva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci

Mehanicka solidarnost – u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna   drustva na okupu drzi nerazvijena podela rada i cinjenica da svi obavljaju   istu vrstu poslova.Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom drustvu,   usled razvi-jene podele rada, solidarnost proizilazi iz razlicitosti; da bi   drustvo funkci-onisalo, pa cak i prezivelo, potreban je doprinos veceg broja   pojedinaca.Dinamicka gustina – broj ljudi i ucestalost njihove interakcije.   Povecanje di­namicke gustine dovodi do transformacije mehanicke u organsku   soli­darnost.

i manje skupine ljudi mogu ziveti relativno odvojeni jedni od drugih i tako nastaviti da budu svastari sposobni da obavljaju ra-zlicite vrste poslova. Drugim recima, cak i u drustvima s brojnom populacijom svaki pojedinac moze nastaviti da obavlja najveci deo potrebnih poslova samostalno. Prema tome, potrebno je da se desi jos nesto sto ce uvecati dinamicku gustinu, a potom do-vesti do promena u podeli rada: neophodno je da dode do pove-canja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija izmedu veceg broja pripadnika drustva. Kada sve veci broj ljudi cesce stupa u interakciju, dinamicka gustina drustva ce porasti i dostici tacku u kojoj dolazi do preobrazaja mehanicke u organsku solidarnost.

EMIL   DIRKEM / Biografska skicaEmil Dirkem   postavio je temelje za razvoj konzervativne socio­logije i danas se smatra   politickim konzervativcem. Ipak, u svo-je vreme Dirkem je smatran liberalom.   Potvrda za to je zapazena javna uloga koju je imao u odbrani Alfreda   Drajfusa, Jevreja, vojnog kapetana cije je izvodenje na sud zbog izdaje, po   misljenju mnogih, bilo zasnovano na antisemitizmu nekih delova francuskog   drustva. Dirkem je bio duboko pogoden Draj-fusovom aferom, narocito njenim   an-tisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu francuskog   naroda; on ga je video kao simptom moraine bolesti s kojom je suoceno   francusko drustvo kao celina. Govorio je: „Kada drustvo prolazi kroz   krizu ono ima potrebu da pronade nekoga koga moze smatrati odgovornim za   svoju bolest i kome se moze svetiti za svoje nesrece. Oni koje je javno   mnjenje vec diskriminisalo i progla-silo ih parijama prirodno su predodredeni   da odigraju ulogu zrtvenog jegnjeta. Ono sto me uverava u ovu interpretaciju   jeste nacin na koji je 1894. godine docekan ishod Drajfusovog sudenja. Izlivi   radosti pre-plavili su bulevare. Ono sto bi trebalo da bude povod za javnu   zalost, ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za   ekonom-ske nevolje i moralnu bedu u kojoj su ziveli. Nevolje su dolazile od Jevreja. Optuznica je bila   zvanicno dokazana. Samim tim, izgledalo je da ce stvari krenuti nabolje i   ljudi su se osecali utesenim”. Dirkemov   interes za Drajfusovu aferu proistice iz njegovog du-bokog i dozivotnog   interesovanja za moralnost i moraine krize s kojima se suocava savremeno   drustvo. Za Dirkema, odgovor na Drajfusovu aferu i slicne krize lezi u   okoncanju moraine bolesti drustva. Posto se tako nesto nije moglo postici   preko noci, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao sto su ostro suzbijanje   javne mrznje ili napori vlasti da ukaze javnosti da je obmanjena. On je   pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i javno obznane svoje misljenje i da se   ujedine kako bi ostvarili pobedu u borbi protiv opsteg ludila”.

Zasto povecanje dinamicke gustine drustva dovodi do potre-be za drugacijom podelom rada? Naime, sto u drustvu ima vise ljudi, intenzivnije je takmicenje oko upotrebe oskudnih resursa, kao sto su zemljiste, divljac, voce i povrce. Posto se svi nadmecu oko svega, rastu drustveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, ra-zvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jacanju harmonije u drus­tvu. Sto je jos vaznije, veca specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi vecoj efikasnosti i, konacno, vecoj produk-tivnosti. Sledstveno, usloznjavanjem i razvojem podele rada bice vise svega za rastucu populaciju. Veci mir i prosperitet posledica su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.

Kolektivna svest

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Drugi vazan aspekt Dirkemovog argumenta o preobrazaju organske solidarnosti u mehanicku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobrazaj pracen dramaticnom promenom u onome sto on naziva kolektivnom svescu. Nju cine verovanja i osecanja koja su zajednicka clanovima neke grupe, plemena ili drustva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne posedu-je u celini. Kolektivna svest mehanickih drustava razlikuje se od kolektivne svesti organskih drustava.

Kolektivna svest –   verovanja i osecanja koja su zajednicka clanovima neke grupe, plemena ili   drustva.

U malim, neizdiferenciranim drustvima, povezanim me-hanickom solidarnoscu, kolektivna svest utice na svakoga i od velikog je znacaja za zajednicu. Ljudima su kolektivne predstave veoma vazne. One deluju veoma snazno, pa ce ljudi verovatno postupati u skladu s njima. Takode, kolektivne predstave prilic-no su rigidne i obicno povezane s religijom.

U velikim, izdiferenciranim drustvima, povezanim organ-skom solidarnoscu, manje ljudi je pod uticajem kolektivne svesti. Drugim recima, veci broj ljudi je spreman da je izigra, delimicno ili u potpunosti. Kolektivna svest nije vise toliko vazna i cini se da vecini ljudi nije mnogo stalo do nje. Osim toga, daleko je sla-bija i ne vrsi ni priblizno tako jaku kontrolu nad ljudima; mno­go je fleksibilnija i prilagodljivija i manje je povezana s rigidnim nacinom razmisljanja (kao sto je, recimo, religija).

Na primer, u primitivnim drustvima koja se zasnivaju na mehanickoj solidarnosti, ljudi smatraju da je vazno aktivno uce-stvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, ukljucujuci tu i izbor novog poglavice. Pojedinac koji ne bi zeleo da ucestvuje u plemenskim aktivnostima bio bi obelezen od strane kolektiva i ostali clanovi bi ga gledali popreko. Nasuprot tome, u savreme-nim drustvima povezanim organskom solidarnoscu, interesova-nje za takvu politicku participaciju (na primer, glasanje za pred-sednika drzave) nije ni priblizno toliko jako. Od ljudi se zahteva da glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije dovoljno jak. Moz-da je vazno da neka zemlja dobije predsednika, ali usled razvije-ne podele rada i vece nezavisnosti pojedinca od kolektiva, veliki broj ljudi smatra da izbor predsednika nije od presudne vaznosti za njihov zivot. Osim toga, u savremenim drustvima nije mo-guce uspostaviti efikasnu kontrolu nad svim clanovima drustva. Cak i kada bi svi smatrali da je glasanje vazno, cinjenica da neko nije glasao Iako moze da promakne komsijama. Ako niko ne zna da li ste glasali ili niste, niko vas ne moze ni osuditi za vase neu-cestvovanje u torn javnom poslu.

Krivicno i restitutivno pravo

Kako da znamo da li je bilo prelaska mehanicke solidarnosti u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu svest? Dirkem objasnjava da te promene mozemo opaziti posma-trajuci transformaciju pravnog sistema. Mehanicku solidarnost karakterise krivicno pravo. To je oblik prava u kome se prestu-pnici ostro kaznjavaju za svaki postupak koji cvrsto integrisana zajednica dozivljava kao prekrsaj snazne kolektivne svesti. Krada domace zivotinje, recimo, moze dovesti do odsecanja ruku krad-Ijivca. Slicno tome, bogohuljenje moze rezultirati odsecanjem jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da ce svaki njegov prekrsaj verovatno naici na zustro i ostro kaznja-vanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivicno pravo primenjuje, a postojanje prava nije nista drugo do materijalni odraz postojanja jake kolektivne svesti i drustva povezanog me-hanickom solidarnoscu.

Kao sto smo videli, s vremenom je mehanicka solidarnost ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da poje-dince surovo kaznjava i za naizgled beznacajne prekrsaje kolek­tivne moralnosti, savremeno drustvo ce od njih zahtevati da se drze zakona ili da se oduze onima kojima su naneli stetu. Reci­mo, od nekoga ko ukrade domacu zivotinju moze se zahtevati da 100 sati radi na farmi ostecenog, plati kaznu, ili da se oduzi drus-tvu tako sto ce provesti kraci period u zatvoru. To je ocigledno daleko blaza reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu reakciju nalazi se u tome sto kolektiv nije duboko i emocional-no vezan za opstu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava. Umesto kolektiva, za sprovodenje prava, a time i ukljucivanje morala u drustvo, staraju se izabrani sluzbenici (policajci, sudski

Krivicno pravo – obelezje   mehanicke solidarnosti. Oblik prava u kojem ce prestupnici verovatno biti   ostro kaznjeni za svaki postupak koji cvrsto integrisana zajednica dozivljava   kao prekrsaj snazne kolektivne svesti.Restitutivno pravo –   obelezje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od   prestupnika zahteva da se drze zakona ili da nado-knade stetu onima koje su   povredili svojim postupcima.

cinovnici). Zajednica se tako moze distancirati od tog problema, sa znanjem da o njemu brinu placeni ili izabrani sluzbenici.

Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim drustvima poput blasfemije (bogohuljenja) proci ce nezapazeno i nekaznje-no. Posto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju veliku vaznost religiji, ljudi ce na blasfemiju uglavnom reagovati blago ili cak uopste nece reagovati na nju. A vlasti, zauzete dale­ko vecim problemima kao sto su suzbijanje kriminala i zloupo-treba narkotika, verovatno nece uopste obracati paznju na blas­femiju, cak i kada je protivzakonita.

Anomija

Na jednom nivou, cini se da Dirkem opisuje i objasnjava istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu. Dva tipa solidarnosti samo naizgled su razlicita, a jedan tip ne cini se ni boljim ni losijim od drugog. Iako ni mehanicka soli­darnost nije oslobodena problema, Dirkema vise brinu problemi vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog resavanja. Or-gansku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najvise zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju po-smatrao kao patolosku pojavu, cime je nagovestio da ona moze da se izleci. Dijagnozirajuci drustvene bolesti i trazeci lekove za njih, Dirkem i teoreticari poput njega (Kont, Spenser, Marks), veoma su podsecali na lekare.

Kljucni koncept Drustvene cinjenice

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi­je presudan je koncept drustvenih cinjenica. Dirkem je ovaj koncept razvio bored se da sociologiju, kao tada novu discipli­ne odvoji od vec postojecih disciplina, psihologije i filozofije.

Drustvene   cinjenice – po Dirkemu, drustvene cinjenice su predmet prou-cavanja   sociologije. Drustvene cinjenice treba tretirati kao stvari koje su za   pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proucavati empirijski.

Dole su fllozofl razmisljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio da sociolozi drustvene cinjenice treba da tretiraju kao stva-ri. Kao takve, drustvene cinjenice proucavale bi se empirijski. Ta praksa razlikovala bi sociologe od filozofa koji su samo spe-kulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalazenja u stvarni svet i bez prikupljanja cinjenica o konkretnim drustvenim pojavama. Dirkem je tvrdio i to da drustvene cinjenice na pojedince de-luju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoskih cinjenica koje proucavaju psiholozi. Jer, za razliku od drustve­nih cinjenica, psiholoske cinjenice su za pojedince unutrasnje, a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih. Takode, Dirkem je pravio razliku izmedu dve vrste drustvenih cinjenica. Prva vrsta su materijalne druStvene cinjenice. To su drustvene cinjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer takvih je struktuta ucionice u kojoj se pohada nastava. Ucioni-ca je materijalna realnost (mozemo dodirnuti zidove, stolove, tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktu-ra prostorije moze podsticajno uticati na studente da pazljivo prate predavanje i hvataju beleske. Takode, ona je tu da nas spreci da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje u toku.

Postoje i nematerijalne drustvene cinjenice. One su takode spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpozna-tiji primer nematerijalnih drustvenih cinjenica u sociologiji su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo spreceni da u amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog ne-pisanih i siroko prihvacenih pravila koja defisu ponasanje u ucionici. Stavise, nauceni smo da visoko cenimo i vrednujemo obrazovanje, sto nas sprecava da radimo bilo sta sto bi se mo-glo smatrati njegovim nepostovanjem.

Ali, iako mozemo da vidimo kako nematerijalne drustvene cinjenice na nas deluju prinudno, na koji nacin su nam one spoljne? Odgovor lezi u tome sto su norme i vrednosti drustva u zajednickoj svojini kolektiva. Neke, mozda i mnoge od njih, usadene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan pojedinac ne poseduje nista sto ga priblizava tim normama

Materijalne   drustvene cinjenice – drustvene cinjenice koje imaju materijalan (opipljiv)   oblik (recimo, amfiteatar).Nematerijalne   drustvene cinjenice – drustvene cinjenice koje su spoljne i pri­nudne, ali   koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje iskljuci-vo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sotioloskog metoda pise: „Kad vrsim svoju duznost brata, supruga ili gradanina, lead izvrsavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam duzno-sti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam duznosti koje su definisane pravom i obicajima. Cak i onda kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osecanjima i kad u sebi osecam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude objektivna, jer ih nisam ja stvorio, vec sam ih vaspitanjem primio”. U torn smislu, mozemo reci da su za nas drustvene cinjenice spoljne.

Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju paznju na drustvene cinjenice. Medutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz. Sociolozi se radije usredsreduju na. drustvenu strukturu (mate­rijalne drustvene cinjenice) i drustvene ustanove (nematerijal­ne drustvene cinjenice). Jasno da je u svojim naporima da raz-dvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio sa isuvise uskom i ogranicenom definicijom sadriaja sociolo­gije. Kao sto cemo videti, danas mnogi sociolozi proucavaju mnosrvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove drustvene cinjenice.

Anomiju mozemo definisati kao stanje u kojem pojedinci ne znaju sta se od njih ocekuje. Takvo stanje javlja se u trenuci-ma slabljenja kolektivne svesti u organskim drustvima. U takvim situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snaznih kolektivnih predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suocavaju s nizom dilema. Zamislite da setate putem i naidete na izgubljenu ovcu. U dobro uredenom drustvu s jakom kolektivnom svescu, potrazicete pa-stira i vratiti mu ovcu. U anomicnom drustvu, medutim, vece su sanse da cete pokupiti ovcu i pobeci s lica mesta. Dirkem tvrdi da takvo ponasanje nastaje jer u anomicnim situacijama ljudi ne znaju sta se od njih ocekuje i prepusteni su sami sebi, bez jasnog i sigurnog uporista. Takvo stanje se ne moze zateci u drustvima u kojima postoji mehanicka solidarnost. Clanovi takvih drustava

Anomija – stanje u kojem   pojedinci ne znaju sta se od njih ocekuje i prepu­steni su samima sebi, bez   jasnog i sigurnog uporista. Javlja se u organ­skim drustvima.

dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo se ponasanje od njih ocekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde im je mesto, zbog cega ova drustva ne pate od anomije.

(Dz. Rucer: Savremena socioloska teorija i njeni klasicni koreni)

Dz. S. Mill »On Individuality…«

Postoji jedan tip ljudske izvrsnosti drukčiji od kalvinističkog; shvatanje da je čovječanstvu njegova narav podarena u druge svrhe, a ne da bude poricana. »Neznabožačko samopotvrðivanje« jedan je od elemenata ljudske vrijednosti, upravo kao i »hrišćanska samozatajnost«. Postoji grčki ideal osobnog razvitka, s kojim se platonski i hrišćanski ideal samoobuzdavanja miješa, ali ga ne istiskuje. Možda je bolje biti John Knox nego Alkibijad, ali je bolje biti Perilkle nego ijedan od njih. A Perikle, kada bismo ga danas imali, ne bi bio bez ijednog od dobrih svojstava što ih je imao John Knox.

Ljudska bića ne postaju plemenit i lijep predmet promatranja tako što se sve ono što je u njima individualno istroši u jednoličnosti, već tako što se ono njeguje i potiče u granicama što ih odreðuju prava i interesi drugih; a kako djela imaju u sebi nešto od karaktera onih koji ih čine, kroz taj isti proces ljudski se život obogaćuje, orazličuje i nadahnjuje, obilnije pothranjujući uzvišene misli i oplemenjujuće osjećaje, i jaèa vezu koja svakog pojedinca veže s ljudskim rodom, čineći rod beskrajno vrednijim da mu se pripada. Srazmjerno razvitku vlastite individualnosti, svaka osoba postaje vrednija u vlastitim očima, i otud sposobna da bude vrednija i u očima drugih. Njezin vlastiti život postaje ispunjeniji, a kad ima više života u pojedincima, ima ga više i u mnoštvu koje je od njih sastavljeno. Ne možemo se lišiti toga da tlačimo snažnije primjerke ljudske naravi onoliko koliko je potrebno da ih spreèimo da povreðuju tuda prava; no za to postoji obilna nadoknada, čak s gledišta ljudskog razvitka.

Sredstva razvitka što ih pojedinac gubi kad je onemogućen da zadovoljava vlastite sklonosti na štetu drugih, uglavnom su dobivena na račun razvitka drugih ljudi. Pa čak i on sam dobiva punu nadoknadu u boljem razvoju društvenog dijela svoje naravi, omogućenom ograničenjima nametnutim njenom sebičnom dijelu. Pridržavanje strogih pravila pravde radi drugih razvija one osjećaje i sposobnosti čiji je predmet dobro drugih. Ali ako nas jedino nezadovoljstvo drugih ogranièava u stvarima koje se ne tiču njihovog dobra, iz toga se ne razvija ništa vrijedno, osim snage karaktera što može da se rodi iz otpora ograničavanju. Ako se pak na to ogranièavanje pristane, cijela narav otupljuje i slabi. Da bi svačija narav imala pravične izglede da se razvije, bitno je da se različitim osobama dopusti da vode različite živote. Što je u nekom dobu bilo više takve širine pogleda, to je to doba bilo, za potomstvo, vrednije spomena. Čak ni despotizam ne izaziva svoje najgore posljedice sve dok pod njim ima individualnosti; a sve ono što krši individualnost je despotizam, kakvim god ga imenom zvali, i bilo da izjavljuje da provodi volju Božju ili naloge ljudi.

Nakon što sam rekao da je individualnost isto što i razvitak, i da samo njegovanje individualnosti proizvodi ili može proizvesti dobro razvijena ljudska bića, mogao bih ovdje zaključiti dokazivanje: jer šta se više ili bolje može reæi o nekom stanju ljudskih odnosa nego da ono približava sama ljudska biæa onom najboljem što mogu biti? ili šta se gore može reæi o nekoj zapreci dobru, nego da ona to sprečava? Ipak, ova razmatranja bez sumnje neće biti dovoljna da uvjete one kojima je to uvjeravanje najviše potrebno; I nužno je dalje pokazati kako su razvijena ljudska bića od neke koristi nerazvijenima — objasniti onima koji ne žele slobodu, i ne bi se sami njome okoristili, da mogu biti na neki razumljiv način nagraðeni ako dopuste drugima da je neometano koriste. Na prvom mjestu, dakle, htio bih sugerirati da bi oni možda mogli nešto od njih naučiti. Niko neće poreći da je originalnost vrijedan element u ljudskim odnosima. Uvijek su potrebne osobe koje ne samo da otkrivaju nove istine i pokazuju kada nekadašnje istine više nisu istinite, veæ i započinju s novim običajima, pružaju primjer prosvjećenijeg ponašanja i boljeg ukusa i smisla u ljudskom životu.

To teško da može osporiti iko ko ne vjeruje da je svijet već postigao savršenstvo u svim svojim moguænostima i postupcima. Istina je da nije svako jednako sposoban da pruži tu korist: u poredenju s cijelim čovječanstvom, malobrojni su oni čiji bi pokušaji, kada bi ih drugi prihvatili, mogli predstavljati napredak u odnosu na ustaljene postupke. Ali ta je nekolicina sol zemlje; bez njih bi ljudski život postao ustajala bara. Oni ne samo da uvode dobre stvari koje prije nisu postojale, veæ i održavaju u životu one koje su već postojale. Kad ne bi bilo ništa novo da se uradi, zar ne bi ljudski razum postao nepotreban? Da li bi to bio tazlog za one koji čine samo stare stvari da zaborave zašto ih čine, te da ih čine poput stoke, a ne kao ljudska bića? I najbolja vjerovanja i postupci snažno teže da se izrode u mehaničke; i bez niza osoba čija uvijek nova i nova originalnost sprečava da razlozi tih vjerovanja i postupaka postanu puka tradicija, takva mrtva tvar ne bi mogla odoljeti ni najmanjem udarcu bilo čega što je zaista živo, i ne bi bilo razloga da civilizacija ne izumre, kao u bizantskom carstvu. Istina je da su genijalne osobe neznatna manjina, i da će to vjerovatno uvijek biti; no da bismo ih imali, nužno je sačuvati tlo na kojem one rastu.

Genij može slobodno disati samo u atmosferi slobode. Genijalne su osobe, ex vi termini, individualnije od svih ostalih — i posljedično tome manje sposobne da se, bez štetnog sabijanja, uglave u malobrojne kalupe koj društvo pribavlja kako bi svoje članove poštedjelo muke oko obrazovanja vlastitog karakteta. Ako iz bojažljivosti pristanu da ih se natisne u neki od tih kalupa, i paste da zakržlja cijeli onaj dio njih koji se ne može razvijan pod pritiskom, društvo neće imati velike koristi od njihovoga genija. Ako su snažnog karaktera te raskinu svoje okove, naðu se na nišanu društva koje nije uspjelo da ih svede na običnost i koje na njih, svečano upozoravajući, upire prstom kao na »divlje«, »čudake« i slično; otprilike kao kada bi se neko žalio što rijeka Nijagara ne teče mirno izmeðu svojih obala poput kakvog nizozemskog kanala.

(Dz. S. Mill »On Individuality…«.)

Καλή Ημέρα της Ανεξαρτησίας!

‎”Nijedan filozof bilo gde u svetu, kada se pomene Grčka, ne može a da ne pomisli da je to njegova domovina.”(Hegel)
Grcima srećan dan nezavisnosti.
Καλή Ημέρα της Ανεξαρτησίας!